Osećam potrebu da kažem glasno da sam na strani dece i da navijam za decu. Uvek. Voleći svu divnu decu, a sva su deca divna, dok se nekako ne „pretvore“ u neke druge ljude, osećam da živi dete u meni, koje takođe volim i radujem mu se. Zašto ovakav uvod, moglo bi da se postavi pitanje? Nije opravdanje, jer sam sigurna u prethodno što sam iznela i zapisala, već potreba za objašnjenjem, da ja ne želim da napadam ni decu, ni roditelje, samo iznosim svoja zapažanja, koja meni često deluju kao alarmantna. Toliko ovde.
Opet se desilo i ko zna koliko puta je i hoće, da je roditelj izmanipulisao dete ili dete roditelja. Pih, ništa novo, slažem se, ali ako i jedna osoba osvesti bilo koju emociju u svom ponašanju, počevši od mene same, onda ima smisla pisati na ovu temu. Prastara tema iz moje osnovne škole, kada je tata moje drugarice dobio poziv od drugog tate sa čijom ćerkom njegovo dete deli školsku klupu, užinu, mesto za presvalačenje. Tata, pozivaoc, rekao je tati primaocu poziva da je njegova ćerka fizički nasrnula na ovu drugu, žestoko. Tata moje drugarice nije stigao mnogo da promisli, već je krenuo u verbalni napad. Uzalud se dete pravdalo, objašnjavalo, tata je bio poražen činjenicom, neproverenom, da je sve otišlo ko zna gde, kada se njegova ćerka bije. Dobila je u tom naletu emocija drugarica i neku ćušku, da bi se po rečima pedagoga ispostavilo da se branila, čak tražila pomoć. Bol tate moje drugarice je neopisiv, a opet poznat svima nama. Izvinio se svojoj kćerci, rešili su goruće, ali se i zapitao zašto je tako reagovao? O ovoj i sličnim situacijama, mislim danima, jer mi se mnogo toga iz detinjstva vraća, samo puta sto, čini mi se.
Zašto roditelji odmah poveruju u prvu verziju priče? Zašto odmah imaju potrebu da reaguju, bilo da su njihova deca vinovnici ili napastvovani? Nije li minimum civilizacijskog u nama prevladao da izbrojimo do deset, sto, hiljadu, odemo u kupatilo i umijemo se, pre nego što reagujemo? Budite sigurni da i potpisnica ovih redova ima iste dileme i imala je ili će imati te nenadane reakcije…
Da vam priznam da sam kao bez duše trčala parkom, sa sve bebom u naručju, jer se mojoj starijoj ćerki učinilo da je neki dečak stalno gura i dovodi do momenta da ona pada na zemlju. Trčala ili išla iza njih, želela sam da se uverim svojim očima kako to izgleda i videla sam da moja ćerka govori istinu. Bebi, koju sam nosila, hvala što me je usporavala, tačnije njenoj težini. Spremila sam se da idem u školu, prijavim sve i da izgorim dok se stvar ne reši, da bi se taj smotuljak od situacije odmotao sam, hvala nebesima. Ispostavilo se da taj dečak gajio neke simpatije prema mom detetu, na određem način ih ispoljavao, da i roditelji znaju ko je ona i znate šta, odmah su me pozvali i rekli da će, naglašavam, porazgovarati sa svojim detetom. Stvar je bila rešena bez sukoba i roditeljskog uplitanja, a ja priznajem da sam bila više van sebe, nego svesna sebe, tada, dok sam trčala, nego me je objektivna okolnost sprečila da reagujem.
Želela bih da naglasim da smo, prirodno, svi skloni ovakvim ili sličnim reakcijama, što mi još više govori, koliko je moja nana i mnoge druge nane, bila u pravu kada je govorila, Tri puta meri, jednom seci. Ja zaista ponekada ostajem zbunjena ljudskim nerazmišljanjem, da ne kažem glupošću, kada roditelj odmah zna da je njegovo dete u pravu ili u krivu, bez da bar još malo proveri istinitost određenih tvrdnji. Ako smo proverili i uverili se da je tačno ono što nam je plasirano kao istina, možemo li mirno da reagujemo, može li razum da nam prevlada? Rekla bih da može, ako hoćemo. Kao što bih se složila da reakcije treba da budu nedvosmislene kada nam se i najmanja sumnja javi, opet sa proverom.
Sigurna sam i srcem verujem da želimo najbolje svojoj deci i sigurna sam da ljubavi nikada nije previše, ako se ispravno daje. Ono što sine, kćeri želim za tebe, želim i za drugu decu, jasna je razlika u emocijama i to mi se čini suvišnim za apostofiranjem, ali isto tako sine, kćeri ono što bih voleo da tebe zaobiđe u ovom životu, voleo bih i da druga deca nikada ne osete.
Оставите одговор