Bajka o Marku, Markova bajka, Ja sam Marko

Rodio sam se pre deset godina, tata mi je nepoznat, mama u zatvoru, o meni brine baka.

Moja baka je po nekim merilima neobična. Čas me brani, čas me bije, ja joj opraštam, tako se najbolje snašla. Stara je. Jedna joj je ćerka u zatvoru, druga je pobegla kako bi ostala normalna. Moja tetka.

Smeštaju me u grupu dece sa drugačijim potrebama, nemam pojma da li ovde pripadam?! Ja sam, ispostaviće se, socijalno i emotivno zapušteno dete i veoma sam zbunjen.

Nekim čudom, ipak neke okolnosti presude da sam ja za vrtić vrlo podoban. Upadam u neku grupu predškolaca i čini mi se dobro. Mada i nije tako dobro, ni sam ne znam gde sam. Ja bih da me vole i prihvate. Vaspitačicama teško sa mnom, svađam se, bijem. Udaram decu po stomaku, jer sam radostan, imam nekoga, ne znam za drugačije. Ja svima koje volim samo to umem da pokažem.

Ja sam Marko i ne znam drugačije. Dolaze psiholozi, defektolozi i razni drugi neobični ljudi da me vide, jesam li stvaran, postojim li ovakav?

Do momenta dok ona, specijalna ona, nije shvatila da je moja jedina šansa, neponovljiva vaspitačica. Prihvatila me i prigrlila kao da sam njen. Krećem da pokazujem nekog boljeg Marka, koga i sam tek upoznajem. Umem da grlim, a da ne boli, umem da zahvalim, a da ne pljujem dok pričam i sve mi se više ostaje u vrtiću, sve mi se manje boravi kući. Ipak, snašao sam se nekako, prihvatio i baku i vrtić. Sve je krenulo na bolje, baka je prestala da me bije pred svima, sve je bolje čula ove koji su radili sa mnom. Onda je baka umrla. Opet sam ostao sam!

Dok je tetka uspela da dokaže raznim socijalnim ustanovama sta je nabolje za mene, prošli su meseci i za to vreme sam, po ko zna koji put, samovao. Sve sam zaboravio o socijalizaciji, toleranciji i drugarstvu.

Smiluju se ovi što odlučuju o meni, da ubrzaju celu stvar i daju me tetki i mom budećem teči, caru nad carevima, koji je za mene bajka sam po sebi i dalje…

Ali… sve sam krenuo iz početka, da bijem, udaram gde stignem, roditelji se, baš kao i prošlogodišnji, izgleda opravdano, žale na mene i moje ponašanje. Ponavlja se želja za mojim isključenjem, a ja nemam gde.

Moje nove vaspitačice se trude da budem prihvaćen, da me deca prihvate, a njihovi roditelji razumeju i sve ponovo. Bio sam i ja bolji, ponovo.

Grlio sam drugare koliko im prija, radovao se umereno, da ne ispadnem opet napadan i sve sam prihvatao sa malo manje od mojih sedam godina. Želeo sam da pripadam negde. Ovo mi se učinilo kao najbolja sredina za mene. Hvala bišim i sadašnjim vaspitačicama na strpljenju i zahvalnosti do neba zarad žala za svim njihovim suzama i  nemirima.

Moj je teča, očekujući svoje prvo biološko dete sa mojom mladom tetkom, reagovao kao da je otac po ubeđenju. Razgovarao, slušao, čuo me, baš kao da sam prisutan. Njegova je reč bila zakon, moje sve. Tetka je podržavala, ljubavlju, ali iskustveno, on kao da je bio rođen da bude moj!

I tako sam ja sada četvrti razred. Rodila se i beba tetki i teči i ja sam srećan, imam sestru. Imam i njih koji brinu o meni. Stalo im je do mene. Do mene, Marka, ovakav kakav sam, bez imalo patetike i sažaljenaja.

Juče su mi u posetu došle moje prve vaspitačice, raspitivale se o meni. Ja sam bio car sopstvenog Univezuma! Nahvalile se me kod učiteljice, ponosile se mnome. Ja sam jedva sačekao da kažu šta imaju, a onda sam uzviknuo, TO SU ONE!  I svi su znali ko su one za mene.

Ja imam šansu i čvrsto je se držim. Živim moj život, koji verujem da mi pripada….

 

 

Leave a Comment