Mila misli da je u redu da ogovara drugare

Mila ima skoro sedam godina, obožava da ogovara drugu decu i uskoro polazi u školu. Mila ima starijeg brata i još stariju sestru, koji takođe ogovaraju decu oko sebe, a što su stariji, sve česće ogovaraju i odrasle. Ipak, ja manje znam o njima, te ću se više držati Mile.

Milini roditelji su poslovođe u određenim firmama i deluju skladno svojim pronicljivim pogledima i ma koliko da im date šansu u razgovoru, oni ostaju dosledni u gledanju kroz vas i traženju mana u bilo čemu. Oni se žale, tuže, svađaju, traže posebna pravila i tako iznova sa svakim svojim detetom, kako u parku, tako u vrtiću, odnosno školi. Sve troje dece su od malena učili da potkazuju, zameraju, pokazuju prstom ili ružno komentarišu. Zašto mi je ipak bilo žao Mile pre neki dan kada su je doslovno sva deca izopštila iz igre i druženja?

Da vam kažem iskreno, uvek će mi je biti žao, jer sam upoznavajući je, videla neke druge potencijale, mnogo raznovrsnije, od primitivnih potkazivačkih, kojima je uče. Ona će se u nečemu verovatno ostvariti, ali će isto tako stvarati generacije potkazivača i ne drugara u budućnosti, pa me sve to asocira na tugu i strah.

Jer, Mila jeste uspevala da rukovodi atmosferom u grupi i parku i to vrlo uspešno, skoro pune tri godine, ali je već sada, dok je u vrtiću, naišla na zasluženi zid, blok od većine vršnjaka. Je li Mila zaista zaslužna i odgovorna za situaciju u kojoj se našla? Je li ona birala da cinkari vaspitače koliko su joj puta dnevno zamenili suvu potkošulju, za koju je mama pretpostavila da je bila mokra više od tri puta? Da li je Mila bila svesna svojih postupaka kada je desetine puta dnevno tražila da joj se popravi kika i bude savršena kao što joj je mama napravila u sedam ujutro? Kolika je u stvari Milina odgovornost kada saleće roditelje u parku i saopštava im šta su njihova deca bila kadra da učine dok su ih čuvale bake, strine, dede i tetke?

Žao mi je Mile, jer bi trebalo da ima pravo na zdravo detinjstvo i zdrave odnose. Trebalo bi da je dete čisto i neiskvareno, bez imalo zlobe u pogledu. Zlobe sa kojom svakako nije rođena, već je u nasleđe stekla. Stekla je talente i veštine ružne i neprihvatljive za bilo kog odraslog čoveka.

Šta će biti sa Milom u narednim godinama njenog školovanja, odrastanja i sazrevanja? Kakav će Mila biti kolega ljudstvu sa kojim će raditi? Kakav će roditelj biti svojoj deci i supruga onom sa kojim se bude birala? Ne mogu da se ne pitam, jer sam u više navrata doživela da pokušava da se uklopi mimo nametnutih joj pravila. Želela je da se igra bez tužakanja, da bude deo grupe bez varanja, ali je mnogo jako i teško breme koje sa sobom nosi, te je ova bitka osuđena na poraz, već sada. Jer, koliko god da je dobijala podršku drugih odraslih, a pre svega svojih vršnjaka, uvek bi pobedila potreba za njenim isterivanjem pravde i suživota kao takvog, dobijenim u porodičnom okruženju. Porodičnom, nego šta?!

Još je tužnije moje osvešćivanje da roditelji ne uviđaju  bilo kakvu grešku, već sebe doživljavaju kao čuvare ljubavi i detinjstva svoje dece i dobar model kako bi u budućnosti trebalo da izgledaju Mila, njeni brat i sestra.

Ako poznajete neku Milu, priđite joj, zagrlite i pohvalite bar neko dobro delo koje se u najavi da naslutiti. Zrno dobrote i čovečnosti u njoj vapi za pohvalama i prihvatanjem, a jednoga dana zrno može da izraste u najdivniju pšenicu.

Leave a Comment