Ima jedna mama koja neobično pokazuje ljubav prema svojoj kćerci. Ta mama ima muža, devojčicinog tatu, koji takođe čudno reaguje na sve u vezi sa devojčicom.
Devojčica je sada predškolac i veoma je zbunjena. Zbunjena kada su radionice, a njoj niko ne dolazi. Kada su roditeljski sastanci, niko od njenih njima ne prisustvuje, isto kao i kada su dani druženja aktuelni, uvek su drugi roditelji rado viđeni gosti, ali ne i njeni.
Ona je od kada se upisala u vrtić, sa godinu i po dana, uvek u istom od otvaranja do zatvaranja. Ona je odsutna najviše nadelju dana tokom cele godine i tako već četiri godine za redom. Da na početku zaboravimo da kao vaspitač sebi dajem za pravo da previše kažem, zato što ja volim decu i volim da radim sa njima, a pomenutu devojčicu znam i mimo vrtića.
Ana će se zvati devojčica o kojoj pišem, a može i Mia, Lana, Milan, Luka i tako dalje. Ova naša Ana je pametna devojčica, zanima se za crtanje i krojenje, voli da trči i vrlo je spretna, češće je u društvu dečaka, mada je i devojčice vole. Ana kada grli to čini izuzetno snažno, obgrli vas obema rukama da zaista zaboli, ume i iz čista mira da se zaleti i zagrli odraslu osobu, koja joj se bar nekada nasmešila. Uvek je odbija pravila, uz vrlo specifična objašnjenja. Ne želim da sedim, sada mi se igra, telo mi to traži. Volela bih da crtam, osećam da ću nacrtati dobar crtež ili Neću da spavam, mogu bolje stvari da radim za to vreme, da sređujem sobu, igračke ili dvorište. Kako se ipak dešavalo da je kao mlađa imala poslepodnevni odmor, ona bi zaista bila nemirna, ponajmanje telom, onih dana kada joj se radilo nešto drugo, jer kada su bili neki običniji dani, spavala bi dugo i spokojno.
Druga deca vole Anu, vole je u parku, na igralištu, u vrtiću, jer je brza, interesantna, ni jedna igra joj nije strana. Sa decom je nasmejana i teško podnosi kraj igre, intenzivniji je njen način odbijanja da prihvati da se igra završila od velike većine dece, možda jer se tu oseća zadovoljno i stvarno prisutno.
Primetila sam da Ana odavno, godinama, na razne načine pokušava da pridobije više od mrvica roditeljske pažnje koja joj se poklanja i iskreno bih bila super srećna osoba ako grešim, ako Ana uspeva da se oseća dobro dva i po sata pre spavanja, koliko dnevno provede sa roditeljima. Možda oni stvarno imaju neku moć da uspevaju sve vreme da nadomeste u tom kratkom intervalu.
Ipak, sumnjam u to, jer sam više puta bila svedok kada bi pod temperaturom ili nekim drugim simptomom otišla ranije kući, ona bi tada poručivala, bez obzira na lomnost, Hej, drugari, sada puno dana neću dolaziti, jer sam bolesna, biću kući, da bi već nakon dva dana bila opet prva u vrtiću. I tako uvek. Poslednja u nizu ovakvih reakcija bila je kada je uganula nogu, plakala je i smejala jer će joj mama ranije doći, po pozivu. Nije došla, ispratila je Ana skoro svu decu. Došla je i sutra u vrtić, hramljući i iskreno ne znam koliko je noga bolela, a koliko je vapila za pažnjom roditelja. Opet je mama pozvana da dođe ranije i opet je Ana plakala i smejala se istovremeno.
Viđam mamu povremeno, znamo se od ranije, površno, mali je Beograd. Viđam je kako nakon posla ide kući i možda stvarno neodložne poslove tada obavlja, to već ne mogu sa sigurnošću da osporim, ali baš svaki dan, mesec, godinu, nešto mi tu ne štima, jer sam je videla kako sedi sa drugaricama u parku, dok joj je ćerka neutešno plakala, zato što opet samo njoj niko nije došao na radionicu.
Viđam ih i kako provode vreme van vrtića, na igralištu. Ana doziva mamu, kako bi je impresionirala novim mudrolijama, mama priča telefonom, piše poruke i tek onako dobaci, Dobro, Ana, videla sam te. Gospođa mama deluje sasvim pristojno, kakvo je stvarno stanje stvari ne znam. Tata je često odsutan, to sam primetila.
Ana ovog septembra polazi u prvi razred, nesigurna, prepuna energije i jeda, sve češće situacije dečjeg zadirkivanja rešava vikom, ponekada i tučom, bacanjem stvari oko sebe, da bi na prvi zagrljaj njeno malo telo počelo da se smiruje i opušta. Indirektno sam pokušala da se obratim mami i nije se izrodilo ništa vredno pomena, tako da se moje učešće ne dovodi u pitanje, ne može da ga ima, bilo je uzaludno i što sam pokušavala , ali to je sada nebitno.
Grlim te, Ana i maštam da dobiješ sve ono što ti detinjstvom i odrastanjem sleduje, mir, spokoj, zadovoljstvo i potreba da voliš sebe. Duboko u sebi osećam da ćeš i ovu situaciju prevazići, da će se roditelji probuditi. Mada nemam ideju kako, znam da ličiš na borca i ja ti se zarad toga divim….
Оставите одговор