Heroino, daleko si od zaborava

Milica se zvala, moja heroina, a bila je moja nana. Bez previše sentimenata, već kao svedočanstvo njenog vremena, svim heroinama i herojima, posveta u vidu moga pisanja.

Rodila se u selu Čubra, u blizini Negotina, kao srednje dete. Skromni i vredni bili su roditelji moje nane, njene sestre i brata. Sina su malko veličali, ništa čudno za ono vreme, ali su podjednako voleli i brinuli o njima troma. Po priči moje nane živeli su skladno, delili sve na jednake delove, kada se ima samo za kačamak, iz zdele se sipalo na pet ravnih časti. Svu decu su dali u neke škole, osnovna se podrazumevala.

Kada se nana malo zadevojčila, manje je od šesnaest imala, moj pradeda joj kaže da postoji jedan trgovac u gradu, mlad, sposoban, koji se u nju zagledao. Voleo bi da je upozna. Milica pristane, ali odluči da se neće oduševiti makar joj se prikazao sam Apolon. Deša mi je bio izgleda ozbiljan igrač, jer je njoj srce zaigralo već pri prvom susretu. Tako su se stidljivo viđali, razgovarali u nekoj prostoriji pored sobe gde su bili njeni roditelji, razume se otvorenih vrata između.

Nakon dve godine, jer je Deša vojsku služio, venčaše se njih dvoje. Krenu sami svoje da grade, pomalko, govorila je nana. Rodi se moja tetka, nakon četiri godine i moja mama. Deša u nekom momentu odluči da se porodično presele u Vojvodinu, jer mu je delovalo da će posao tamo bolje razvijati. Mama će mi sigurno oprostiti ako sam hronološki neke delove istumbala, ali zasigurno znam da se mama sama kod ujaka vratila u Negotin, da uči gimnaziju, dok su nana i Deša otišli dalje, za Hrvatsku. Tamo su u jednom većem mestu u Slavoniji otvorili prvu voćaru i zato mi i dalje sve banane ovoga sveta mirišu na te banane tamo zapamćene. Deda je hteo i kafanu da ima, plus vinograd. Sve su to uspevali njih dvoje, uz manje ili više nesuglasica. Deda je voleo da o svemu odlučuje, ali je Milica često bila glavna, jer joj je razum u to vreme bio mnogo jači od bilo kakvih emocija, posebno kada je o poslu reč. Razume se i zašto, zna se ko su redovni gosti kafana bili tada, baš kao i danas.

O izazovima kroz koje je prolazila sa mojim dedom, kako roditeljskim, tako bračnim i poslovnim nije htela mnogo da mi priča, Ti ćeš posle da izmaštaš svašta, dovoljno ti je ovo što sam ti rekla. Elem, neko ludo vreme su predosetili i vratili su se za Negotin, u porodičnu kuću. Nisu tada ni razmišljali o prodaji imovine u Hrvatskoj, delovalo im je kao trenutno to što im se nije svidelo. Na žalost moj se deka razboleo i ubrzo umro. Nana je silno patila, samo je njega volela i ni u šali posle decenije ili dve nije htela ni da čuje da je kao upoznamo sa nekim dedom samo za šetnju ili kafu za popiti.

Godinama je živela u Negotinu, a onda je u nekom periodu počela da živi sa nama, u Beogradu i čitavo je moje odrastanje od četvrtog razreda osnovne škole duboko vezano za njen lik i delo. Od stroge mame, po svedočenju one koja me je rodila, pretvorila se u najboljeg medijatora, najmudrijeg slušaoca, savetodavca samo ako je se za savet pita i klela se čitav život u najbolje zeta, moga tatu.

Sva moja snažna sećanja u vezi sa njom i datiraju od momenta kada smo počeli da živimo nas petoro, tata, mama, brat, nana i ja. Svi ti čarobni mirisi u kuhinji, tiho pevušenje po čitav dan, njena urednost i higijena i pranje veša isključivo na ruke, Da se ne pohaba. Svaka priča sa njom iz koje se, baš uvek, izvlačila pouka, gledanje televizije i njeno zarazno smejanje šta god da je na programu, Pa, neću valjda da dozvolim da mi budale upropaste san… Sa izuzetkom prodaje imovine u Hrvatskoj, kada joj je sav imetak, stao u jednu šaku. Tu je bol delila sa mamom i tatom, pred nama je i tada bila nana razdragana. Nije nam pravila bajke od života, znali smo o čemu se radi, već nas je učila da budemo deca i da ne slušamo gluparije odraslih, kada ćemo svakako i sami to postati.

Kada bi uviđala da je njeno prisustvo suvišno u nekim bračnim ili roditeljskim odnosima, povlačila se u svoje odaje, kako ih je zvala i tada bi pisala u nekoj svojoj svesci, da joj mozak ne zakržlja ili tiho sricala slova nekog romana. Što je bila starija sve je manje gledala televiziju, a sve češće se pronalazila u svetim knjigama, kako ih je zvala.

Učila me da se ne srdim, jer ću imati mnogo bora kada budem devojče, pokušavala je da me nauči da ućutim kada bi to bilo bolje po mene, isto kao što je i moju mamu umela da nagovori da joj kao nešto pomogne u njenim odajama, a u stvari tada je na scenu stupala njena mirnoća, ohrabrenje, tolerancija i čuvena rečenica, Najlakše je da se posvađaš, aj posle ćuti, pa se miri.

Kada se rodilo D. i moje prvo dete, carica je volela da je uspavljuje, hrani, peva joj pesme nastale pre sto i dvesta godina, pa, kada moja mala ide u prodavnicu i u istoj se zapeva, prodavačice se čude, Je li dete, odakle ti znaš tu staru pesmu? Učila me Mima, to je u međuvremenu postao njen novi nadimak, koji joj je nadenuo prvi unuk, sin moje sestre i tako su je sva unučad ubuduće zvala. Scena za pamćenje, koju sam mnogo puta pomenula, kada na krevetu leže i spremaju se za posle podnevni odmor Mima i naša ćerka, a razlika među njima dvema tačno osamdeset godina.

Kada se rodilo naše drugo dete, već je imala manje snage i bila manje pokretna, mada je i tada silno vodila računa da sama sve za sobom raskloni, držala do čistoće kako svoje, tako i svog ličnog prostora. Česti rituali sa najmlađom unukom bili su pesma i koliko je naša živahna ćerka dozvoljvala sedenje u krilu i nunanje.

Kao što sam se i tada čudila, ponekada se začudim i sada kako je mogla da ode bilo gde, kada je bila najbolja od svih nas, a lepotu i istinitost ovih reči potvrđuje i dan danas najmlađi zet, moj muž, Mnogo dobrih ljudi poznajem, ali nana je čudo od žene, ljudina!

Neka smo te imali heroino naša i neka se svako seća svoje heroine i heroja, jer tako održavamo obećanje o nezaboravljanju, a možda zrno mudrosti jednom pređe ako ne na mene, onda na našu decu i sva druga pokolenja koja su imala sreće da uz ovakve ljude odrastaju.

Comments

  1. Mihailo Djukanovic

    DOBRO SI PISALA,A I MEMORIJA TI JE SOLIDNA I SVE JE OK!A DA LI SI SE NASPAVALA,ODMORILA?

Leave a Comment