Negovanje porodičnih odnosa

Kako osvestiti i poboljšati odnos i saradnju između roditelja, deteta i vaspitača, tema je koja me konstatno juri i traži odgovor. Traži da se na nju odgovori, jer je odgovor moguć.

Svedoci smo mnogih promena u odnosu na naše detinjstvo, a tek detinjstvo i odrastanje naših baka i deka, neopisivo, kao što jasno možemo da uvidimo različitosti među rođenom decom, gde je par godina razlike u pitanju. Ja bih rekla da je najviše do nas roditelja, a u ovu moju tvrdnju me svakodnevno uveravaju moja deca, deca prijatelja i deca sa kojom radim.

Jasno je da su se poimanje rada i vrednovanja tog istog rada promenile, u najčećim slučajevima na lošije, jasno je i da roditeljima ostaje sve manje vremena da se bave svojom decom, kada roditelju verovatno telo i um vape za odmorom, tišinom, mirom, a baš treba da ode po svoje dete u vrtić ili je važno je da bude uz školsko dete,  odveze ga i vrati sa određene aktivnosti, a tu su i one pomalo dosadne obaveze u vezi sa kućom. Čini mi se da je i pored navedenog moguće, da ne pričam poželjno je, očuvati porodicu i zdrave odnose u njoj.

Kvalitetno provedeno vreme sa decom, makar i pola sata, ima nemerljivu veću vrednost, nego li tri, pet sati boravka u istom životnom prostoru, bez intimne komunikacije, odsustva dodira, razumevanja pogledom ili već na koji način svaka porodica iskazuje osećaj bliskosti i pripadnosti…

Svima nam je već poznato da naša deca upijaju svaku našu emociju, reakciju, ton, gestikulaciju, kao najbolji upijači i da smo model na koji se najjače ugledaju. Zato, ako hoćemo mlade, vaspitane, obrazovane ljude u budućnosti, koji vrednuju prave vrednosti, po pitanju međuljudskih odnosa, odabira prijatelja, vrste muzike, izlazaka, odnosa prema starijima i dalje redom za šta već mislimo da je važno, mi treba da smo primer na tim relacijama. Srećna sam i zadovoljna što većina iz mog okruženja bira vrednosti slične našima, zato smo se valjda i pronašli, ali ne mogu da se pravim da ne vidim i one koji rade drugačije, a očekuju bolje rezultate od svoje dece. To je, najblaže rečeno, nerealno i nemoguće.

Zna se kada dete određenog uzrasta treba da spava, sa određenim odstupanjima, razume se. Zna se koja je vrsta sadržaja primerena svakom uzrastu bilo na youtube-u, društvenim mrežama i zna se šta nikada nije bilo dobro, niti će biti, da naša deca gledaju, slušaju, prepričavaju.

Kako ćemo se postaviti prema deci koja su zanemarena, a da roditelji to možda nisu ni osvestili, gledaju sumnjive sadržaje raznih reality programa, kao omiljene pesme pevaju one čiju ni reč teksta ne mogu da razumeju, borave u zatvorenom prostoru, kvalitetnije ili manje kvalitetno obučeni, sa najnovijim sopstvenim ili roditeljskim gadgetima. Pomenuti roditelji ne znaju ili iz nekog razloga neće drugačije da se bave svojom decom, a ta deca ubrzo postaju i društvo, socijalno okruženje naše dece.

Čini mi se da treba svi od sebe da pođemo i ako instiktivno verujemo da je dobra trasa kojom se rukovodimo, možemo i drugu decu kroz razne primere da navedemo gde bi bilo lepo da se ide, kako bi bi bilo zdravo igrati badminton u prirodi, igrati košarku, odlaziti u pozorište, pa ako baš neki roditelj ne može na taj način da se posveti svom detetu, ponekada bismo mogli dete drago našem detetu da pozovemo na druženje, posmatramo, čujemo i zahvalimo što smo u mogućnosti to da uradimo.

Na kraju, a takođe kao važno istakla bih veličanstvo grupe kao takve. Grupa može da diskriminiše dete, ali grupa može i da pomogne, definiše i ohrabri dete, ako postoji saradnja na relaciji dete, roditelj i vaspitač, a ja želim da verujem da su takve situacije izvodljive i u školskim redovima. Naime, ako je saradnja iskrena, sa jasnim pravilima, a u isto vreme dozvoljava odstupanja u određenim momentima, dete je na dobitku. Dete jasno uviđa gde i kako može da se ponaša, mi smo ti koji ga učimo, umseravamo kvalitetu, zdravim odnosima, poštovanju drugog i različitosti kao takve. Neizmerno sam zahvalna i srećna što već tri godine sarađujem sa osvešćenim, veoma mladim roditeljima, koji od svoje dece ne prave bogove, niti idu u krajnost povlačenja, već zajedno tražimo dobar model.

Bez mnogo mudrosti i izvikanih reči, zaključak je tu. Porodica, a onda svi dalje segmenti sistema, priznajem, često skaradni, mogu da doprinesu dobrom razvoju naše dece, ako se dete oseća voljeno i prihvaćeno, ako je učeno i naučeno ljudskim vrednostima, ono će imati ispunjeno detinjstvo, a samim tim i  sve predispozicije da bude zadovoljan čovek, valjan sebi i okruženju.

 

 

Leave a Comment