Месец: јул 2018.

Dobar dan svima. Ja se zovem Marijana i imam šezdeset sedam godina, unučići me zovu baba Mara. Živim u varošici u Srbiji, a majka sam troje dece, jedne ćerke i dvojice sinova. Svi žive u metropoli Srbije. Hvala gospodu dragom sva moja deca imaju svoju decu, pa sam ja i baka trima unučicama i dvojici unučića.

Nikakvo specijalno ovo moje obraćanje, beli svete,  ne bi bilo da nisam od strane moje dece i okoline optužena da sam od obične, dobronamerne bake, postala zavisnica. Ja sam valjda neka specijalna vrsta zavisnice, mnogo volim igrice na telefonu, toliko ih volim da uživam svaki dan u igri na tri pametna telefona, ali to nije sve. Sve ću detaljno da vam objasnim…

Često sam bivala sama i nekako sam otkrila na telefonu igricu gde se borim da moje junake što duže održim u životu. Meni se to odmah svidelo, a kako ja rano ležem, dugačak deo dana sam mogla da provedem u spašavanju onih kojima je moja pomoć potrebna. Skuvam ja ručak preko dana, ali meni ne treba mnogo, živim sama i opet sam brzo slobodna. Prošetam ja i do mojih komšinica, ali one samo o bolestima pričaju. Da su mi barem deca bliže… Šta mi onda preostaje nego da igram igrice i naravno gledam serije. To je već praksa, godinama me opuštaju i silno zabavljaju.

Kada pak dodje vreme da odem da posetim decu, ja baš želim da se posvetim unučićima, ali svi oni imaju svoje obaveze, a ja se sama slabo po velegradu snalazim. Šta da radim drugo nego da igram igrice?! Naravno da sam bila oduševljena što moja unučad mene razume, pa mi kažu Baba, vidi ima ova nova igrica. Ja probam i novu, ali se uvek vratim mojoj omiljenoj. Tako je posle ispalo da nisam dovoljno sa decom. Nije nego.

Dobro i ako sam se malo promenila, to je zato što se možda bolje snalazim na domaćem terenu. Eto, neka lepo deca dodju kod mene, priroda na sve strane, svež vazduh, naći će se i neko društvo za njih.

Dodju troje sinovljevih, starosti od sedam do trinaest. Ja im uredno spremam jela, vodim računa da imaju sve čisto, pomognem ako treba oko kupanja, mada su to već sve velika deca i ja opet uzmem igrice.

Ali već duže vreme nisam bila zadovoljna koliko dugo moje junake održavam u životu i nekako mi padne na pamet da menjam vreme na telefonima. Ne govorite nikome, imam ih tri i na svakom telefonu je drugačije vreme. Sebi sam se divila kako sam ovo pametno uradila, sada mi igrice mnogo duže traju. Red igrica, red spremanja, red serija, red raspremanja, sve u kući blista i onda opet red igrica. Kome ja to smetam? Vala nikome, a meni lepo.

Nije mi samo jasno što me u poslednje vreme češće boli glava. Uredno spavam, uredno se hranim, sedim skoro svaki dan u dvorištu, na svežem vazduhu. Deca, naravno, jedva dočekala, Baba, od igrica te boli glava. Baba ti si postala zavisnica. Jes, baš je od igrica.

Umesto da su srećni što im ne kukam kao Jula i Vera, boli me ovo, donesi mi ono, ja vodim svoj život i nikome ne smetam i sad moram da prekinem sa objašnjavanjem, vidim da mi je na telefonu broj dva junak u nevolji…

Da vam prenesem neka iskustva i reakcije pojedinih roditelja na temu produženog boravka u školi, odnosu prema nastavnicima, putovanjima, kao van školskim aktivnostima. To će biti kratka opservacija, a vi odlučite jesam li pogrešila…

Razgovaramo moj suprug i ja o očekivanjima, u ovom slučaju u vezi sa boravkom dece u školi, nakon nastave i dođemo do zaključka da verujemo da će nam dete u toj sredini biti bezbedno i zbrinuto, a da je sve preko luksuz. Ako uspe da uradi nešto od domaćeg zadatka, odlično, svakako ćemo to kući ponovo preći, jer boravak neće biti zamena za  nas dvoje, već nam obezbediti sigurnost njenih malih godina, dok ne stasa da sama ide parkom i ulicom, kao i da se prijatno oseća dok je sama u kući.

Mi iskreno osećamo da je naša ljubav najjači pokretač u tom odnosu i da je sva lepota ovog sveta da sa detetom odrastamo kako kroz igru, tako i kroz školske obaveze, ako se pokaže potreba za istim, a za početak da detetu pomognemo da nauči da uči. Ne očekujemo da će to nekeo drugi raditi umesto nas, taj drugi, treći biće produžena ruka vremenske distance i ništa više. Zašto su onda roditelji silno ljuti kada nije besprekorno sve odrađeno, dete sito i zadovoljno, a roditelj tada može opušteno da se bavi sobom i serijama na primer? Nije li bolje da roditelj objasni detetu da mu je potrebno pola sata mira i žargonski rečeno resetovanja, a da onda zajedno sa detetom krene u osvajanje novih znanja. Pa, jesmo li tu decu želeli ili ih po kazni dobili, kada ih instruišemo da u školi mora sve da se završi, a posle ćemo u Mek ili igraonicu. Čekajte, opet mi nije jasno, jesu li naša deca postala baš naša deca mimo naše želje? Možemo da pljujemo po sistemu, a možemo i da damo naš minimalni doprinos za promenama, sve vreme se baveći svojim mikro svetom, tako ćemo ujedno doprineti  boljitku deteta i najužeg okruženja. Ili sam i ulogu roditelja ja pobrkala sa ulogom pazitelja…Još gore, uvek je neko drugi odgovoran, to je poenta!

Ni sama nisam oduševljena školstvom kao takvim, te sam isto osećala kao i moj brat kada mi je rekao, Jao, sada će sistem i Šmizlu da upropasti. Slažem se da toga ima, ama neće moći toliko da joj krila odseče ako se mi njome bavimo i biće to naša borba protiv uštogljenog, zastarelog sistema. S druge strane toliko posvećenih i obrazovanih ljudi u prosveti poznajem da se pitam kako se nešto od njihovog znanja i lepih veština nije primilo na neku decu? Izvinite, ali i tu je mnogo do roditelja. Kako može dete da radi nokte u petom razredu, dolazi polu golo u školu, sa top šminkom ili dečak u krajnje neprimerenom šortsu i atlet majici, naučen da ume svakome da odgovori i da nastavnici peva, gledajući je pravo u oči, Dam ti ga dam, ti ga dam, dam?! Šta je ostalo od kućnog vaspitanja? Ne moraš i ne treba da se složiš sa svime što ti prezentuju ali budi onda pravi šmeker i argumentima i biranim rečima odbrani svoj stav, umesto prostaklukom.

Trenutno aktuelna tema u našoj kući jeste van školsko putovanje, zamislite da je sportski kamp ili umetnička trupa u pitanju. Ja ne mogu da se načudim savetima koje roditelji daju svojoj deci, a kao veruju onima koji im decu vode na put i spremni su za saradnju. Dakle, nismo bili ograničeni po pitanju prtljaga, ogroman je prostor bio predviđen za njih, ali tri kofera po detetu, pa šta je to? Iživljavanje, jer će njihova deca te kofere vući i tegliti, sve i da su deca sama odlučila da im je neophodno tooooliko prtljaga. Hrana za vojničku četu i naravno vrhunac ljudske gluposti su dopisivanja u grupama, gde smo kulturno zamoljeni da ne komentarišemo nejasnoće sa svima, već sa administratorom lično, jer nisu dužni svi da čitaju ovozemaljske idiotluke, pogotovo ako grupu koriste kao obaveštajno sredstvo. Jeste li stigli, Nismo, jer da jesmo, javili bismo vam se. Je li vam hladno i da jeste ne može sa ove udaljenosti ništa da se učini po tom pitanju. Pukla vam je guma, ijaoooo, bez veze, Ma, jok čini vam se, mi smo baš želeli da nam pukne guma, to nam je tako svima zabavno….

Tako dođoh do kraja, iako kraja nema i želim nam svima malo više samoispitivanja, pre nego što donesemo određene zaključke, a pogotovo pre nego što ih javno kažemo, napišemo ili osudimo a da nismo ni nagoveštaj dobili o čemu se zapravo radi…

 

 

Pobedila si! Biće kako si ti želela, kako si zamišljala, kome si se molila i zahvaljivala. Bravo, mama! Sto puta bravo!

Razna si iskušenja doživljavala, sa sobom, nama, našim tatom, tvojom mamom i opet sa sobom, da bi ustala i dokazala da si i od pada jača! Pada koji si po ko zna koji put htela da sakriješ od nas i zaštitiš nas, jer si verovatno osećala da je i pad nemoćan pred tobom. Nadam se da sam danas bar delimično uspela da ti pokažem ljubav i zahvalnost, za SVE.

Zahvalnost što si me rodila. Zahvalnost što si se mnome bavila, suštinski. Zahvalnost što si moje breme delila na pola i uvek sebi uzimala veći deo. Zahvalnost, što iako previše analiziraš i brineš, ti pokazuješ delima svoju ljubav bati, tati, devojčicama, zetu, rodbini i meni. Stalo ti je, istinski voliš i to pokazuješ.. Najlepše u svim ovim odnosima je što sve lepše voliš sebe.

Od tebe učim koliko je blagotvorno biti zahvalan na svim odnosima i koliko nas oni jačaju, oplemenjuju. Ti me učiš delotvornosti praštanja, čak i kada sam gruba prema tebi. Ti mene razumeš i onda kada sama sebi nisam jasna i najjače do sada sam osetila da je došlo vreme da ti stostruko, sa zadovoljstvom, uzvratim i probam da budem još bolja.

Možda će nekome ovo pisanje izgledati konfuzno, možda nekome, ali ne i tebi. Ti najbolje slušaš, ti najbolje čuješ, ti najtananije osetiš. E, tu bih volela da zastanem i probam da ti objasnim, ili bar kažem da bih volela da manje osećeš i da svoje senzore za druge malo odmoriš, a da mnogo više ugađaš sebi i isključivo sebi, da napokon možemo da ti damo drugačiji nadimak od onog opšte poznatog, Brigana.

Da radiš šta tebi prija, da još češće odlaziš u pozorište i druženje sa prijateljicama, da redovno šetaš oko Ade i Košutnjaka, da manje ispunjavaš moje želje i želje drugih, da fokus tvoj budeš ti!

Želim ti da, kao rodjenoj pobednici, od danas budeš više svoj saveznik, svoj najbolji prijatelj, snaga i oslonac. Odluka. Volja. Stvarnost. Ti, sada i ovde. Baš kakva jesi i još jača sebi i najviše sebi, najdivnija majko moja. Kao što si nas savetovala, bodrila , verovala, noću ustajala, tešila, hrabrila. Kao što si nas učila da naša sreća u mnogome zavisi od nas samih, tako isto primeni na sebe, još bolje, istrajnije i odlučnije, a ti znaš da ćemo biti tvoja najvernija podrška i više od toga.

Srećna sam što sam i ovu tebe danas upoznala i sa tobom delila radost, spokoj i lepotu života, carice moja! Kako si samo zabavna bila sa svojim potpitanjima, a istovremeno mirnoćom i sigurnošću da radiš pravu stvar za sebe. Plus tu je sa nama bila zarad tebe ona koju beskrajno ceniš, kao što je bila uz tvoju mamu.

Još za kraj, samo ovog pisanja kraj. Više puta si mi ponovila da je tvoja blagost što imaš mene za ćerku. Meni je čast što si baš ti moja mama.

Danas se Andrea požalila da je Mina uštinula jako u predelu grudne kosti. Crvenilo je bilo evidentno, kao i Andrein bol. Dotrčala je i Mina da kaže da uopšte nije kriva, jer je drugarica nju prva ogrebala. Ogrebotine nije bilo, ali se zato  pojavljuju izazvane suze na Mininom licu. Pokušamo da rešimo situaciju, ali Mina sve jače i glasnije plače, Nisam ništa kriva.

Andrea se umije, ohladi mesto bola i traži pogledom Minu, koja se izolovala i konstantno dodiruje mesto navodonog bola. Ipak, obe odlučuju da porazgovaraju, nakon što je Andrea rekla da na Minu nije ljuta i da je sve prošlo. Mina pristaje, ali se primećuje veliko crvenilo na mestu gde do pre par minuta nije bilo ničega. Prepoznaju se jasni ubodi noktića, koje je Mina sama sebi nanela, što i priznaje dok neutešno plače. Andrea je moli da nastave igru, ona i dalje odbija. Andrea pati. Bez brige, situacija jeste rešena, ali samo trenutno…

Jer, dobro poznajem obe i kako bi se sve bolje razumelo, opisaću ih u par rečenica.

Andrea je tiha, voli sa svom decom da se igra, retko je inicijator u igri. Uvek je nasmejana, retko prigovara na ponašanje druge dece, jer i nju deca vole, konflikti su joj strani. Raste u strukturalnoj porodici, sa mnogo ljubavi, nežnosti i razgovora. Ne zna da se brani u iznenadnim neprijatnim situacijama, povlači se i želi da sve brzo prođe.

Mina je dete fajter i džambas, velikog srca, ali komandant po prirodi. Voli da uspostavlja pravila igre, u kojima je ona uvek glavna, često prva fizički nasrće na decu i tada neutešno plače. Takođe želi da nemila situacija što pre bude završena i da se o njoj što manje razgovara, jer ako sve ne bude rešeno odmah, ona nastavlja da plače, rida, celo telo joj se trese. Roditelji tvrde da se njome bave i da je sklona ovakvim reakcijama u vrtiću, igraonici, kod bake na selu…

Tih dana, kada sam prisustvovala ovoj sceni, bilo mi je mnogo žao Andree i dalje je. Bila je spremna da se izvini što se uopšte i požalila, bilo joj je žao drugarice koja ne prestaje da plače, jer je mala da osvesti da se njihova igra često ovako završi. Želela sam da je nekako ojačam, da uvidi da nije kriva, da je u redu da ne trpi bol, ali ih ja obe viđam povremeno, pa samim tim nisam u mogućnosti da reagujem češće. Čula sam njene roditelje kako je savetuju da treba da kaže ako joj nešto smeta, da ne treba da vrati fizičkim kontaktom, već da se preusmeri na drugu decu, što je njoj, očito malenoj, nejasno sasvim.

A onda sam dugo razmišljla i o Mini. Takođe je mala, ima šest godina, a spremna je da povredi sebe da bi dokazala ono u šta ona veruje i u šta bi želela i druge da uveri. Sećam se kada sam je prošle godine viđala u nekim dečjim čarkama kako je umela da vrisne, ukopa se u jednom mestu i glasno, glasno plače, doziva. Pomislila sam da je neki deo tela ozbiljno povredila, polomila, da je krvava od bola, ali bih tada čula njenu mamu, Ne reagujemo na ovo, nije joj ništa, ona to stalno radi, ali se tada nije povređivala. Ove povrede noktima, duboko uranjane u kožu su nešto što treba da se rešava, što pre i onda mi je bilo veoma žao i nje. Šta je to što malo biće goni da povređuje sebe, koju vrstu pažnje želi da pridobije, kakva su joj očekivanja?

Poželela sam da Mininim roditeljima ispričam do detalja događaj i diskretno predložim da je važno da reaguju i nekome se obrate, jer je sve popravljivo, ali nisam. Nisam, jer sam se u parku, na poslu, u svakodnevnim situacijama  susretala sa nevoljnim, blago rečeno, reakcijama na primanje saveta o tuđoj deci, posebno ako saveti nisu traženi. Možda ću nešto diskretno, kroz igru, uspeti Mini da dočaram, ali se bojim, tj sigurna sam da će to biti malo, koje će prerasti u ni malo svrsishodnosti.

Verujem u dobro za Andreu, Minu i drugu decu, ako ih pažljivije posmatramo, osluškujemo, čujemo i dovoljno pažnje posvećujemo, a i ja ću pokušati da nađem način.