Dobar dan svima. Ja se zovem Marijana i imam šezdeset sedam godina, unučići me zovu baba Mara. Živim u varošici u Srbiji, a majka sam troje dece, jedne ćerke i dvojice sinova. Svi žive u metropoli Srbije. Hvala gospodu dragom sva moja deca imaju svoju decu, pa sam ja i baka trima unučicama i dvojici unučića.
Nikakvo specijalno ovo moje obraćanje, beli svete, ne bi bilo da nisam od strane moje dece i okoline optužena da sam od obične, dobronamerne bake, postala zavisnica. Ja sam valjda neka specijalna vrsta zavisnice, mnogo volim igrice na telefonu, toliko ih volim da uživam svaki dan u igri na tri pametna telefona, ali to nije sve. Sve ću detaljno da vam objasnim…
Često sam bivala sama i nekako sam otkrila na telefonu igricu gde se borim da moje junake što duže održim u životu. Meni se to odmah svidelo, a kako ja rano ležem, dugačak deo dana sam mogla da provedem u spašavanju onih kojima je moja pomoć potrebna. Skuvam ja ručak preko dana, ali meni ne treba mnogo, živim sama i opet sam brzo slobodna. Prošetam ja i do mojih komšinica, ali one samo o bolestima pričaju. Da su mi barem deca bliže… Šta mi onda preostaje nego da igram igrice i naravno gledam serije. To je već praksa, godinama me opuštaju i silno zabavljaju.
Kada pak dodje vreme da odem da posetim decu, ja baš želim da se posvetim unučićima, ali svi oni imaju svoje obaveze, a ja se sama slabo po velegradu snalazim. Šta da radim drugo nego da igram igrice?! Naravno da sam bila oduševljena što moja unučad mene razume, pa mi kažu Baba, vidi ima ova nova igrica. Ja probam i novu, ali se uvek vratim mojoj omiljenoj. Tako je posle ispalo da nisam dovoljno sa decom. Nije nego.
Dobro i ako sam se malo promenila, to je zato što se možda bolje snalazim na domaćem terenu. Eto, neka lepo deca dodju kod mene, priroda na sve strane, svež vazduh, naći će se i neko društvo za njih.
Dodju troje sinovljevih, starosti od sedam do trinaest. Ja im uredno spremam jela, vodim računa da imaju sve čisto, pomognem ako treba oko kupanja, mada su to već sve velika deca i ja opet uzmem igrice.
Ali već duže vreme nisam bila zadovoljna koliko dugo moje junake održavam u životu i nekako mi padne na pamet da menjam vreme na telefonima. Ne govorite nikome, imam ih tri i na svakom telefonu je drugačije vreme. Sebi sam se divila kako sam ovo pametno uradila, sada mi igrice mnogo duže traju. Red igrica, red spremanja, red serija, red raspremanja, sve u kući blista i onda opet red igrica. Kome ja to smetam? Vala nikome, a meni lepo.
Nije mi samo jasno što me u poslednje vreme češće boli glava. Uredno spavam, uredno se hranim, sedim skoro svaki dan u dvorištu, na svežem vazduhu. Deca, naravno, jedva dočekala, Baba, od igrica te boli glava. Baba ti si postala zavisnica. Jes, baš je od igrica.
Umesto da su srećni što im ne kukam kao Jula i Vera, boli me ovo, donesi mi ono, ja vodim svoj život i nikome ne smetam i sad moram da prekinem sa objašnjavanjem, vidim da mi je na telefonu broj dva junak u nevolji…
Оставите одговор