Danas se Andrea požalila da je Mina uštinula jako u predelu grudne kosti. Crvenilo je bilo evidentno, kao i Andrein bol. Dotrčala je i Mina da kaže da uopšte nije kriva, jer je drugarica nju prva ogrebala. Ogrebotine nije bilo, ali se zato pojavljuju izazvane suze na Mininom licu. Pokušamo da rešimo situaciju, ali Mina sve jače i glasnije plače, Nisam ništa kriva.
Andrea se umije, ohladi mesto bola i traži pogledom Minu, koja se izolovala i konstantno dodiruje mesto navodonog bola. Ipak, obe odlučuju da porazgovaraju, nakon što je Andrea rekla da na Minu nije ljuta i da je sve prošlo. Mina pristaje, ali se primećuje veliko crvenilo na mestu gde do pre par minuta nije bilo ničega. Prepoznaju se jasni ubodi noktića, koje je Mina sama sebi nanela, što i priznaje dok neutešno plače. Andrea je moli da nastave igru, ona i dalje odbija. Andrea pati. Bez brige, situacija jeste rešena, ali samo trenutno…
Jer, dobro poznajem obe i kako bi se sve bolje razumelo, opisaću ih u par rečenica.
Andrea je tiha, voli sa svom decom da se igra, retko je inicijator u igri. Uvek je nasmejana, retko prigovara na ponašanje druge dece, jer i nju deca vole, konflikti su joj strani. Raste u strukturalnoj porodici, sa mnogo ljubavi, nežnosti i razgovora. Ne zna da se brani u iznenadnim neprijatnim situacijama, povlači se i želi da sve brzo prođe.
Mina je dete fajter i džambas, velikog srca, ali komandant po prirodi. Voli da uspostavlja pravila igre, u kojima je ona uvek glavna, često prva fizički nasrće na decu i tada neutešno plače. Takođe želi da nemila situacija što pre bude završena i da se o njoj što manje razgovara, jer ako sve ne bude rešeno odmah, ona nastavlja da plače, rida, celo telo joj se trese. Roditelji tvrde da se njome bave i da je sklona ovakvim reakcijama u vrtiću, igraonici, kod bake na selu…
Tih dana, kada sam prisustvovala ovoj sceni, bilo mi je mnogo žao Andree i dalje je. Bila je spremna da se izvini što se uopšte i požalila, bilo joj je žao drugarice koja ne prestaje da plače, jer je mala da osvesti da se njihova igra često ovako završi. Želela sam da je nekako ojačam, da uvidi da nije kriva, da je u redu da ne trpi bol, ali ih ja obe viđam povremeno, pa samim tim nisam u mogućnosti da reagujem češće. Čula sam njene roditelje kako je savetuju da treba da kaže ako joj nešto smeta, da ne treba da vrati fizičkim kontaktom, već da se preusmeri na drugu decu, što je njoj, očito malenoj, nejasno sasvim.
A onda sam dugo razmišljla i o Mini. Takođe je mala, ima šest godina, a spremna je da povredi sebe da bi dokazala ono u šta ona veruje i u šta bi želela i druge da uveri. Sećam se kada sam je prošle godine viđala u nekim dečjim čarkama kako je umela da vrisne, ukopa se u jednom mestu i glasno, glasno plače, doziva. Pomislila sam da je neki deo tela ozbiljno povredila, polomila, da je krvava od bola, ali bih tada čula njenu mamu, Ne reagujemo na ovo, nije joj ništa, ona to stalno radi, ali se tada nije povređivala. Ove povrede noktima, duboko uranjane u kožu su nešto što treba da se rešava, što pre i onda mi je bilo veoma žao i nje. Šta je to što malo biće goni da povređuje sebe, koju vrstu pažnje želi da pridobije, kakva su joj očekivanja?
Poželela sam da Mininim roditeljima ispričam do detalja događaj i diskretno predložim da je važno da reaguju i nekome se obrate, jer je sve popravljivo, ali nisam. Nisam, jer sam se u parku, na poslu, u svakodnevnim situacijama susretala sa nevoljnim, blago rečeno, reakcijama na primanje saveta o tuđoj deci, posebno ako saveti nisu traženi. Možda ću nešto diskretno, kroz igru, uspeti Mini da dočaram, ali se bojim, tj sigurna sam da će to biti malo, koje će prerasti u ni malo svrsishodnosti.
Verujem u dobro za Andreu, Minu i drugu decu, ako ih pažljivije posmatramo, osluškujemo, čujemo i dovoljno pažnje posvećujemo, a i ja ću pokušati da nađem način.
Оставите одговор