Vana, uspavljivanje i spavanje

Legenda kaže da sam se kao beba malo spavala, u krevecu, sa sve onim kapicama koje su se stavljale bebama da ne bi bile klempave i okretanjima glave na jednu, pa na drugu stranu, kako bi i razmer lica bio jednak. Bez brige, radila sam isto, čak sam htela da im lepim uši, ali me je otac naše dece u tome sprečavao. Elem, kao tako mala mnogo sam volela da budem budna, po priči mojih roditelja kako nešto ne bih propustila i kada sam to osvestila pitam se odakle mi pravo da se bunim što moja deca rade isto. Izazov im je da su što duže budne.

Dakle, pišem o svojim uspavljivačkim dogodovštinama, ali neminovna je paralela sa spavanjem moje dece. Redom…malo sam spavala, često se budila, varala i kao beba da spavam, te otvarala oči čim se pomere od mene. Kao malo starija, protestvovala što moram u krevet, jer mi je uvek falilo još pet minuta, za razliku od bate koji je želeo više da spava, ali da bi se dokazao bunovno me pratio u disciplini, kako što manje spavati.  Znalo se, crtani se gleda u 19:15, u 19:30 počinje dnevnik i tada već odlazimo na spavanje. Tako je bilo sve do drugog razreda, a onda se pojavila čuvena „Dinastija“, koja je počinjala tek u 23h. Trebalo je zabaviti se do tada, držati batu budnog, jer je u društvu lakše, a zatim naći dobar ugao gde nas neće provaliti. Provalili su nas na drugoj epizodi i od tada su redovno zatvarali moj pogled na Hoolywood, pa smo igrali neke kvizove i slične stvari radili, dok bi me bata svako veče molio da spavamo. Još samo pet minuta, molila sam i ja njega.

U starijim razredima osnovne skoro pa ista priča, u devet u krevet, tek su u osmom razredu dozvolili da bude deset sati vreme za leganje. Rano, baš rano. Sad se i naša starija buni, Mama, ja sam tinejdžer, rano mi je i u jedanaest da spavam, možeš li to da shvatiš? Mogu i ne mogu. Iz ugla male Vane, razumem je, iz ugla velike Vane, mame, biće umorna, slabe koncentracije i slične, po modelu, naučene rečenice.

Onda situacije sa spavanjem kod drugarice, danas moje petostruke kume, sedimo, pričamo, kokamo kokice, pravimo rafaelo kugle i hop ona bi u deset da spava, a pustili nas roditelji da se malo družimo, Pa gde će ti duša, mislila sam se tada. Ona kaže, Vanči, ja ne mogu više, hajde da mi legnemo, ja ću da zatvorim oči, a ti pričaj. Tako je bilo, ja pričam, proveravam je da li sluša i vrhunac je da ja nastavljam da pričam i kada ona sasvim zaspi, nije sada damski da kažem koji zvuk je označavao stvarno kraj i davao besmisao mom pričanju osobi koja je uveliko u rem fazi.

Tako je bilo, tako je i danas, još samo ovo da uradim, kažem, pročitam, pogledam…Ipak, ima situacija kada i ja pokleknem, večiti bundžija kada je pravo vreme za spavanje, a one se zovu veš mašina, klima, avion, brod, automobil i autobus. U našem starom stanu, garsonjerici nam dragoj, dragi i ja smo imali veš mašinu koja se malo glasnije čula dok je radila. Ako bi mašina radila u vreme kada sam pristajala da legnem, zaspala bih kao beba. Ista situacija i sa klima uređajima u našem stanu, ali pod uslovom da je klima malo starijeg tipa, pa ono brundanje mene uspava, samo u poslednje vreme se i tu borim, dok pored novije klime nema šanse da zapim, čak me razigra.

Jedino gde se ogleda moja doslednost u lepom spavanju i prihvatanju istog kao poželjnog, jesu prevozna sredstva, u čemu malo prednjači avion, ali to ću kasnije da pojasnim. Kada se negde vozimo, bar pola sata, ja umem da molim dragog mi muža da vozi još malo, iako smo stigli na odredište, jer sam taman, što on voli da kaže, ušećerila. Za to možda odgvornost mogu da pripišem mojim roditeljima, jer su me oni često vozili dužim putevima, ne bih li zaspala. U gradskom prevozu me uopšte nije blam da spavam, čak i kada mi pada glava. Jedino što volim da stavim na lice naočare za sunce, bez obzira da li je dan ili mrak napolju, jer me tada kao manje vide saputnici.

Letos smo na trajektu oboje zaspali i dragi mi i ja, na drvenim klupama u uredno ležećem položaju. Starija je rekla da je bilo sramota kada nas je videla i pravila se da nije sa nama, a more ljujuška, milinka. Za kraj, avion pobednik. Ja toliko volim da letim, da sam uzbuđena od momenta kako se približavamo pisti, pa sve do samog izlaska sa aerodroma, da ja to i ne mogu da opišem. Prvo se lepo nauživam, poletimo, malo pričamo, opet malo čitam i onda moji ukućani znaju da ja moram da spavam, jer tada ubedljivo najslađe spavam. Mlađa se u početku bunila, Nije fer, mama, ja bih da se družimo. Ne mogu, evo ti tate i sestre, računaj da sam već zaspala, u bilo kojoj nazovi neudobnoj pozi, jer je meni u avionu sve udobno.

Možda bi neko stručno lice imalo komentar na moje navike uspavljivanja, spavanja i odbijanja da spavam, tek ako se sretnemo u prevozu, pogotovo u avionu, ne budite me, videćemo se posle…

Leave a Comment