Neke obične, a čarobne, porodice

Možda će zvučati kao banalan početak, no on se već nametnuo u mojoj glavi i teško da je moguće da se promeni. Skoro sam pisala o roditeljima čija se razmišljanja i delanja ne poklapaju sa mojima, priznajem dosta kritički, iz čega može da se stekne zaključak da će ovaj tekst biti pohvalan ili samo ja stičem taj zaključak. Videćemo…

Želim da vas upoznam sa nekim drugim porodicama sa kojima radim ili ih poznajem i sa njima se družim. Za početak porodica V. i njihovi odnosi. Njih je trenutno četvoro, peti član stiže vrlo skoro. Oni su obično neobična porodica. Obična jer neguju zdrave porodične odnose, dogovaraju se, osluškuju svoju decu, postavljaju jasna pravila, sarađuju, a pre svega mama i tata su ozbiljno dobri partneri u ovoj igri. Kada kažem igra, mislim na njihov veseo i topao odnos prema deci, okruženju, neposrednost, koja ih krasi, a koja je prisutna čak i kada su neki izazovi pred njih postavljeni, bilo u zdravstvenom smislu, promenama na poslu i dalje već što svaki dan sobom može da donese. Njihov pozitivan stav je doprineo da ih doživim kao neobične, danas kada se ljudi mnogo žale, bez da su probali na drugi način izazovu da doskoče, jer sigurno da postoje momenti kada bi i oni jadikovali, ali oni biraju da nađu rešenje. Imam tu čast da sarađujem sa njima, učim i radim sa njima i njihovim detetom. Upoznali smo se pre četiri godine i za sve to vreme naš odnos je građen na poverenju i uvažavanju, sa mnogo osmeha. Kada god su se odigravale radionice, uvek bi dolazili i to najčešće u paru, što dovoljno govori o nihovom odnosu, trčali su s posla, jer su imali svest koliko je njihovom detetu važno da oni budu deo i ovog dela njegovog odrastanja. Kada je bilo situacija da nemaju gde mlađe dete da ostave, ono bi bilo ravnopravni član u radu, što je starijem detetu takođe mnogo značilo. Redovno sa decom idu u šetnje, igraju se sa njima, kroje im, akcenat stavljaju na edukativne igre, aktivno učestvuju u odrastanju svoje dece. Za kraj o porodici V. izdvojila bih njihovu želju da doprinesu kvalitetu priredbe u kojoj njihovo dete učestvuje, tako što tata menja smenu, mama dolazi u devetom mesecu trudnoće na probu kako bi pevali i igrali sa nama. Zahvalna sam što sam ih upoznala.

Porodica N. broji četiri člana, odmereni, raspoloženi, vedri, voljni da menjaju, rade na sebi i odnosima sa drugima. Ova volja za radom, kada nešto treba menjati me posebno fascinira kod mlađih parova, jer iz iskustva vaspitača sve češće srećem roditelje koji sve znaju i njihovo mišljenje je neporecivo najbolje. Zato mi se posebno dopada porodica N., spremni su za nove, drugačije pristupe, mama posebno neguje te fine tanane odnose, a iz kratkih razgovora sa tatom uviđam da funkcionišu kao tim. U ovom slučaju mama je otvorenija za saradnju, ali sam iz prikrajka više puta čula tatu kako razgovara sa njihovo decom, nežno, sa puno razumevanja i opet sa jasnim pravilima. Oni ne glume sreću, oni je žive, a u mom slučaju ja to mogu da vidim iz druženja sa njihovim detetom, spokojem koji je sastavni deo detetovog bića, kao i sigurnošću koju dete ne može da izmisli, odglumi. Sećam se situacija kada je njihovo dete pokušalo da prekrši neko pravilo, nema mesta oštroj kritici, već razgovoru i jasnim zabranama. Slučajnost ili ne, oni baš kao i porodica V. uvek imaju vremena za sve dečije aktivnosti u školici i vrlo se rado odazivaju istim. Ponosana sam na ove roditelje.

Porodicu I. čine dva člana, majka i dete i to je, po mom mišljenju, jedna od najskladnijih porodica koje poznajem, a pri tome nije jedini razlog to što ih je dvoje, to je samo izazov plus. Njih dvoje žive sami od detetove treće godine, a dete sada ima trinaest godina, dakle deset godina grade  i nadograđuju priču vrednu poštovanja. Mama je od početka bila odlučna da će dete biti zadovoljno i ispunjeno, bez trunke praznog hoda koji bi izazvao sažaljenje ili neku analizu njih kao tima. Posvećena, odmerena, jasna u stavovima, nežna i veoma dobronamerna. Sama je organizovala sve u vezi sa odlascima u vrtić, sama finansirala rekreativne nastave, sama mentalno i psihološki bodrila i pripremala dete za školu, kupovala sve što je potrebno. Dogovor koji imaju oboje poštuju, znaju se granice i pravila koja su se u hodu, tokom detetovog odrastanja, menjala, prilagođavali se novim situacijama. Retko će se požaliti, jer je još pre decenije odlučila da će dete i ona biti srećni i to je jedino merilo koje je priznavala, mada nepredvidive okolnosti vrebaju svuda. Ona uvek, baš uvek razmisli pre nego što nešto kaže ili uradi, ne kaje se za donete odluke, već ih menja tiho, nenametljivo. Pri tome uspeva da se organizuje, iako radi prilično daleko od mesta stanovanja, za sopstveno vreme, izlaske, bioskop, šetnju, čitanje, ćaskanje. Kad god je pominjemo naša zajednička drugarica i ja, uvek joj se iskreno divimo i poštujemo koja je to nadljudska snaga u njoj daje elana za smeh, radost, zahvalnost, čak i sada kada je dete u pubertetu. Pominjući pubertet, mislim na neke naglije odluke kojima su deca sklona u ovom uzrastu, a ona je i za ovaj period odrastanja spremna, kao da ima neki tajni udžbenik, magijom prekriven. Ako prema nekome osećam duboko poštovanje, divljenje to je ona, mama, tata, brat, prijatelj, saradnik, podrška, graničnik prvenstveno prema sebi i svom detetu, jer od nje često učim kako voleti sebe, takva je i u našem duboko ukorenjenom prijateljstvu.

Verujte da bih mogla nekoliko stranica da ispišem o fantastičnim roditeljima, ali bi mi za to bilo potrebno nekoliko dana, bez preterivanja. Zato sam izdvojila ove tri priče, a možda u nekom nastavku opišem još neke čarobne odnose, jer oni zaista postoje. Toliko su stvarni i dostupni, da je to neverovatno. Učimo od njih, posmatrajući ili pitajući, to su neprocenjive reči i saveti vredniji od bilo koje robne marke.

P.S. Kako je ovaj tekst čekao pravi momenat za objvljivanjem, tako su se neke stvari promenile, pa porodica V. sada ponosno broji pet članova, još jedan osmeh više…

Comments

Leave a Comment