Месец: март 2019.

Gledam jutros oko sedam ujutru dve lepe mlade, hm devojke nisu, a ni devojčice, onda je to kategorija devojčurka. Dakle jutros u prevozu ispred mene dva devojčurka. Za početak vidim da su prirodno lepe i potpuno već nadograđene. Lepa lica, ali mnogo velike veštačke trepavice, toliko veliki veštački nokti da sa mukom skroluju podatke na mobilnom. Naravno, gledaju fotografije i objave na Instagramu i komentarišu, kikoću se. Ni jednu jedinu reč nisu progovorile a da nisu gledale u pametene telefone. Gola ramena potpuno, a nije baš bilo toplo i pitam se koliko li će se još dugo voziti gradskim prevozom, dok ne uđu u neki veliki auto nekog super moćnog biznismena.

Tužno mi je, strašno i istovremeno počinje da me bude baš briga. Stalno sam osećala neodoljivu potrebu da im  pridjem, kao da ih edukujem, kažem za drugačiji izbor, ponekada sam to i radila i nailazila na dobronamerne izraze lica, jer sam naravno birala reči. Međutim, shvatila sam koliko me to potroši, pa sam manje kvalitetna mojoj deci, a valjda i te devojčice imaju mame i tate, koji uočavaju izvesne promene na svojoj deci.

Što onda pišem? Mislim da to radim, jer gajim neku nadu da će neko pročitati, eventualno razmisliti, a i ma kako se trudila da okrećem glavu od ovih i sličnih pojava, ipak ne mogu sasvim da se oduprem utisku koliko je sve pogrešno percipirano. Pa, što nisi sebi lepa tako mlada, sa toliko mogućnosti koje se tek pojavljuju pred tobom, što mora Maja Berović i Nikolija, zašto ne Lena Kovačević ili Jelena Tomašević, mada mi je i ona daleka, ali je pristojna. Što  mora da je golo sve, dostupno, gde je malo tajanstvenosti i ženstvenosti? Zašto i mlade i uspešne blogerke, osim akcenta na izgled i izlazak, ne preporuče neku knjigu, pozorišnu predstavu? Uvek su prisutni saveti o šminkanju na vlogovima, ponekada se provuče dobrobit fizičke aktivnosti i onda opet šminka, izlasci, štikle preko dvadest santimetara, cool mesta za izlazak i preporuka Raste i slične muzike. Zar ne postoji alternativa, pa da mlade izgubljene tinejdžerke imaju između čega da izaberu, ako su već roditelji toliko odsutni ili nezainteresovani?

I da se razumemo najmanje mi smeta muzika, kao takva, ako se to uopšte može nazvati muzikom, ali me zabrinjava koje se poruke ističu kao važne, jer uvek dominira golo telo, skupe stvari, enormne količine alkohola, preskupa kola i otprilike da ona ne treba da  radi ništa jer će imati njega za sponzora, pardon partnera. Te su poruke poražavajuće. Kako da se ostvari ona kao biće i koliko će radosti i zadovoljstva biti u njenom životu, ako se sve svede na materijalno, a koje su tek situacije gde će biti važno da pokaže svu svoju trpeljivost prema dobrotvoru?

Da budem iskrena i kod nas postoje borbe, ali naša je obaveza da ćerkama omogućimo raznovrsnost sadržaja. Zato im ponekada namećemo knjige, pozorište nam je duševna hrana. Najveća radost mi je bila jutros kada mi je starija kao zamerila, Zašto si gledala „Karmen“ bez mene, mada je istu operu gledala nekoliko puta. Znači „primilo“ se lepo na njenu dušicu. Toliko se od nas očekuje. Iz tih pobuda zato deci stalno u vrtiću pričam o muzejima, uslovno rečeno im zadajem gde da traže da ih roditelji vode. Predlažem im izložbe, pozvala sam svoju drugaricu, koja je naučnik, da nam bude gost u vrtiću i deca su bila oduševljena. Neka samo jedno dete poželi da malo istražuje, raspituje se, želi da uči, uspelo je.

Čini mi se da često nismo ni svesni koliko je baš malo potrebno zagolicati dečju maštu nekim kvalitetnijim sadržajima, jer pevaljke, golotinju, razne sumnjive šou programe ionako imaju svuda lako dostupne, pa da bar imaju sa čime da uoprede i možda požele da pametnije  ulažu u sebe.

 

Ne znam da li smo svi u toku sa promenama u vezi sa ocenjivanjem naše dece u novim elektonskim dnevnicima. Promene su sada zvanične, koliko mi je poznato, uvedene u sve škole, a ideja o ovom vidu ocenjivanja se u određenim školama praktikuje već nekoliko godina u nazad. Ovo što će biti ispisano u narednim redovima je isključivo lični stav i mišljenje nekoliko bliskih ljudi, roditelja.

Elektronski dnevnici su zamišljeni da svaki nastavnik ima pristup samo svom predmetu, u koji beleži ocene i napomene, dakle ne mogu se videti ostali predmeti, niti bilo koje druge informacije o detetu. Da bi roditelj mogao da ima uvid u dnevnik, treba da uzme lično šifru od učitelja, nastavnika i akcija posmatranja može da počne. Po mom mišljenju špijuniranje, veliki brat i Džordž Orvel u jednom.

Još gnusnija stvar koja će se ubuduće dešavati jeste blinkanje tog dnevnika svim nastavnicima, ukoliko je dete A.A. tog dana dobilo jedinicu ili upisano u napomene, što, da pojasnim, znači sledeće. Svi, bukvalno svi u nastavi će biti upućeni da je tog dana A.A. dobio, dobila jedinicu ili je nešto loše to dete uradilo. Pitam se možemo li da sagledamo razmere ove gluposti, jer ako se već igralo na kartu da drugi nastavnici ne budu u toku i pri tome, ako je to uopšte bio motiv, nepristrasno ocenjuju decu iz svojih predemta, zašto onda treba da budu svi u toku, osim razrednog starešine, da je dete u nečemu loše? Ne ostavlja li ovo utisak strašne, nedopustive diskriminacije? Ja mislim da je upravo tako, jer da nije, zašto se onda blink ne pojavljuje i kada je dete iz nečega zavredelo pohvalu ili dobilo peticu. Taj blink je očito nebitan i nepotreban, kao što je uostalom i čitava priča u vezi sa ovim sajber ocenjivanjem i uhođenjem.

Dokle više prstom u oko svakom detetu, umesto da službe, nemotivisane budu edukovane i ohrabrene da rade sa decom, pomognu im i na adekvatan način uključe roditelje? Kako se gradi poverenje na relaciji dete roditelj, na ovaj način se sasvim sigurno udaljavamo jedni od drugih. Pa, šta ako nešto i prećute, kao da to nikada i mi, ovako sveti,  nismo uradili, kao da smo uvek sve govorili. Ako je problem dublji i dete konstantno prikriva, radi mimo pravila, zapitajmo se poštovani roditelji koliko u istinu poznajemo svoje dete i koliko smo mu kvalitetnog vremena posvetili, jer tu ni tri elektornska dnevnika ne mogu da pomognu, niti da nadomeste išta u našim odnosima.

Lični primer kaže sledeće. Pre dva meseca naša je ćerka želela da prećuti određene promene, u nadi da će sve sama popraviti, a i kako bi izbegla neke naše reakcije. Išla sam ubrzo u školu da regulišem neke izostanke i videla meni nepznato stanje u dnevniku. Uznemirilo me, priznajem, ali sam istog momenta znala da ćemo razgovarti i da je bilo kakav verbalan napad suvišan. Kako su me videli neki njeni drugari iz razreda, redom su mi prilazili, grlili se sa mnom i govorili, Ona je divna, nemojte da budete strogi. Prišlo mi je bar petnaestoro dece, samoinicijativno i potpuno me razoružalo svojom toplinom i drugarstvom. Napokon smo se srele i nas dve. Zagrlila sam je i predložila joj da odemo u neki kafe, restoran da razgovaramo. Maamaaaa, da li je realno ovo što govoriš, zar nisi ljuta? Možda malo jesam, ali hoću da nađemo rešenje i tako smo krenule da popravljamo šta je za popravku bilo u našem odnosu, pravimo plan kojim će redom popravljati ocene, koji su joj prioriteti i slično. Ne kažem da je u svemu uspela, uspela je koliko je bilo u njenoj mogućnosti, ali što je najvažnije verovale smo jedna drugoj, znala je da u meni ima podršku i ohrabrenje, kao što je znala da će snositi određene posledice ukoliko ne ispoštuje dogovor.

Ima još mnogo posla, a tek završava osnovnu, što znači da nas izazovi tek očekuju, ali ona zna da smo mi tu, da može da nam se obrati, kao što zna da ćemo istinu saznati, jer mi je pored raznih uloga koje roditeljstvo sobom nosi,  pripala i uloga izvesnog kontrolora i skretničara.

Iz mog ugla, tri puta najglasnije UAAAA za elektronske dnevnike i sigurno ću uložiti lični protest na postojanje istih.

 

Pre nekoliko dana, dve su mame vrlo uznemirene bile, jer su dva deteta od strane trećeg u prvom osnovne dobila po šamar.
Šta je tačno mame iznenadilo i imam odgovor i nemam.
Redom…
Jedno je dete incident prijavilo učiteljici, drugo je prećutalo i samo sa ukućanima podelilo.
Možda je šok usledio, jer su deca baš mala, ali imajući u vidu sve izvitoperenosti u našem društvenom, a pre svega porodičnom sistemu, na žalost očekivano.
Šta se radi u takvim situacijama, koja je prava mera reakcije? Trebalo bi ovim redom, prvo se obavesti učiteljica i u najboljem slučaju case closed. Već na prvom stepeniku nejasnoća, učiteljica tek dva dana radi sa decom, jer je famozna zamena u pitanju, za veoma bednu nadoknadu, kako to već ovde funkcioniše.
Znači, ne poznaje decu, niti roditelji poznaju nju.
Sledeći korak, ako prvi ne urodi plodom, jeste obraćanje PP službi i opet bojazan kako će se potencijalne reakcije odraziti na decu, jer ovde svega ima, ali ponajmanje poverenja u iskrenost da se izazov reši.
Ako će se ići drugačijim putem, vrati onome ko te dira, upada se dublje u bazen, a svi smo učeni različitim stilovima plivanja. Odavno je nefer svako takmičenje u disciplinama.
Da roditelj uzme stvar u svoje ruke i mimo svih ljudskih načela pridje detetu koje je ispoljilo agresiju… Ne ide, baš ne ide.
Razgovori sa detetom, primeri, glumljenje situacija kući, višestruko korisno, ali da li je dovoljno?
Da li je dovoljno dobro savetovati dete da ignoriše udarac, uz jasno i oštro “NE, ne prilazi mi!!!”
Po mom mišljenju bi kombinacija stalnog osluškivanja, razgovora, uz više nego jasno NE bila najadekvatnija zaštita i danas i u budućnosti.
Obe mame, pomenute, imaju znatno stariju decu i ovakve su situacije bile nezamislive na ovako ranom uzrastu. Znači, jeste se promenilo vreme, okolnosti na lošije i to je činjenica.
Onda da skromno zaključim, porodica svetinja, pravila, granice, ohrabrivanje, vera u mlada bića i nikako reagovanje na prvi mig. Ali da mi lično ponestaje strpljenja i razumevanja da je nekom detetu loše u njegovoj porodici i da se zato prazni na ovaj ili onaj način, istina je.

Jesam li došla do nekog zaključka? Imam li mrvu mudrosti za napisati. Rekla bih sledeće zapravo, koškala su se deca i ranije, padali su šamari, čupalo se za kosu, ali je to sve spadalo pod dečja istraživanja i opipavanje limita. Bile su to naivne borbe, bez uplitanja odraslih i na drugom uzrasnom nivou. Pa, meni sinoć starija priča kako su ona i drugarica razmenile šamare i same sve rešile, samo razlika u godinama nije zanemarljiva, bile su  u petom osnovne.Danas roditelj često rešava probleme svoga deteta i onesposobljava ga, a u isto vreme kući ga bodri ” Udari, ne sme tebe niko da dira.” i slično.

Čudno je vreme došlo ili smo ga verovatnije sami stvorili.

Zato, volimo  se i poštujmo, to je jedini racionalni izlaz i let u bolje.

 

 

Ja sam išla u više škola, dve osnovne, dve srednje, zbog raznih selidbi i ovo je dogadjaj iz jedne osnovne.
Saška je bila veoma popularna devojčica, najviše zahvaljujući, sa ove distance tako zaključujem, svom vedrom duhu, širokom osmehu, spremnosti za šalu. Imponovalo mi je kada sam bila u njenom društvu…
Mnogi su dečaci bili zaljubljeni u nju, čemu ona nije pridavala previše značaja.
Na tadašnjim našim okupljanjima u nekim improvizovanim diskotekama, najbolje je umela da uhvati ritam i telo kao od gume isprati sve.
Svi smo približno slično bili obučeni, ali je ona svoje farmerke i starke nekako drugačije nosila. Rekla bih u stvari da je njena energija činila nekako posebnom.
Nakon završetka osnovne ja sam se preselila i upisale smo različite škole. Taj period njenog života slabo znam, samo sam primetila nakon tri godine susreta, iz daljine da nije nasmejana, da joj je kosa masna, da je veoma mršava, sa manjkom zuba i bez osmeha.
Koliko znam školu je završila, ali ne znam čime se bavila. Vidjali su je neki poznanici na ulici, izgubljenog pogleda. Bilo mi je veoma žao nakon tih i takvih saznanja.
Onda sam je nakon sedam, osam godina videla iz prevoza kako gura bebu u kolicima, sa nekim skrivenim osmejkom.
Opet je dugo nisam vidjala i skoro sam saznala da radi u nekoj trafici, da se razišla sa ocem svog deteta, da je sama sa detetom, tinejdžerom, rekla bih.
I tako sam se nje pre neko veče setila, jer sam čula pesmu uz koju je plesala kao Jennifer Beals u “‘Flashdance-u”. Nizala su mi se razmišljanja šta se desilo sa njenom pozitivnom energijom, ko i zašto to nije umeo, hteo da prepozna? Iskreno, slabo sam bila upućena u njene porodične odnose dok smo bili deca, kasnije tek ništa nisam znala. Samo sam osetila žal, jer sam pamtila, da je osim vedrine, imala darove za ples, čitanje i ako tome dodam njenu prirodnu harizmu, mislila sam šta li je i kakva sve mogla da bude?
Kao što ovih dana posmatram neku interesantnu, pametnu decu, čiji se roditelji slabo razumeju, ne razumeju uopšte ili se burno razilaze. Takva bura emocija kulja u srcima i glavama te dece, da mi se nameće budućnost njihova u glavi, kakvi će ljudi postati i šta će ih obeležiti, baš kao i pomenutu Sašku.
Tuga i samo tuga.
Volela bih da mogu da predupredim neke stvari, da napišem nešto pametno i fale mi reči.
Jedino što mi se nameće kao zdravorazumsko zaključivanje, jeste budite roditelj svom detetu. Budite, budimo prisutni stvarno u njihovim životima.
Život je lep, lep je i kada ima tuge, lep je ako želimo da ga kao takvog vidimo i koliko god delovao dug, u isto vreme je i kratak i vreme prolazi…