Sunovrat vs kultura

Gledam jutros oko sedam ujutru dve lepe mlade, hm devojke nisu, a ni devojčice, onda je to kategorija devojčurka. Dakle jutros u prevozu ispred mene dva devojčurka. Za početak vidim da su prirodno lepe i potpuno već nadograđene. Lepa lica, ali mnogo velike veštačke trepavice, toliko veliki veštački nokti da sa mukom skroluju podatke na mobilnom. Naravno, gledaju fotografije i objave na Instagramu i komentarišu, kikoću se. Ni jednu jedinu reč nisu progovorile a da nisu gledale u pametene telefone. Gola ramena potpuno, a nije baš bilo toplo i pitam se koliko li će se još dugo voziti gradskim prevozom, dok ne uđu u neki veliki auto nekog super moćnog biznismena.

Tužno mi je, strašno i istovremeno počinje da me bude baš briga. Stalno sam osećala neodoljivu potrebu da im  pridjem, kao da ih edukujem, kažem za drugačiji izbor, ponekada sam to i radila i nailazila na dobronamerne izraze lica, jer sam naravno birala reči. Međutim, shvatila sam koliko me to potroši, pa sam manje kvalitetna mojoj deci, a valjda i te devojčice imaju mame i tate, koji uočavaju izvesne promene na svojoj deci.

Što onda pišem? Mislim da to radim, jer gajim neku nadu da će neko pročitati, eventualno razmisliti, a i ma kako se trudila da okrećem glavu od ovih i sličnih pojava, ipak ne mogu sasvim da se oduprem utisku koliko je sve pogrešno percipirano. Pa, što nisi sebi lepa tako mlada, sa toliko mogućnosti koje se tek pojavljuju pred tobom, što mora Maja Berović i Nikolija, zašto ne Lena Kovačević ili Jelena Tomašević, mada mi je i ona daleka, ali je pristojna. Što  mora da je golo sve, dostupno, gde je malo tajanstvenosti i ženstvenosti? Zašto i mlade i uspešne blogerke, osim akcenta na izgled i izlazak, ne preporuče neku knjigu, pozorišnu predstavu? Uvek su prisutni saveti o šminkanju na vlogovima, ponekada se provuče dobrobit fizičke aktivnosti i onda opet šminka, izlasci, štikle preko dvadest santimetara, cool mesta za izlazak i preporuka Raste i slične muzike. Zar ne postoji alternativa, pa da mlade izgubljene tinejdžerke imaju između čega da izaberu, ako su već roditelji toliko odsutni ili nezainteresovani?

I da se razumemo najmanje mi smeta muzika, kao takva, ako se to uopšte može nazvati muzikom, ali me zabrinjava koje se poruke ističu kao važne, jer uvek dominira golo telo, skupe stvari, enormne količine alkohola, preskupa kola i otprilike da ona ne treba da  radi ništa jer će imati njega za sponzora, pardon partnera. Te su poruke poražavajuće. Kako da se ostvari ona kao biće i koliko će radosti i zadovoljstva biti u njenom životu, ako se sve svede na materijalno, a koje su tek situacije gde će biti važno da pokaže svu svoju trpeljivost prema dobrotvoru?

Da budem iskrena i kod nas postoje borbe, ali naša je obaveza da ćerkama omogućimo raznovrsnost sadržaja. Zato im ponekada namećemo knjige, pozorište nam je duševna hrana. Najveća radost mi je bila jutros kada mi je starija kao zamerila, Zašto si gledala „Karmen“ bez mene, mada je istu operu gledala nekoliko puta. Znači „primilo“ se lepo na njenu dušicu. Toliko se od nas očekuje. Iz tih pobuda zato deci stalno u vrtiću pričam o muzejima, uslovno rečeno im zadajem gde da traže da ih roditelji vode. Predlažem im izložbe, pozvala sam svoju drugaricu, koja je naučnik, da nam bude gost u vrtiću i deca su bila oduševljena. Neka samo jedno dete poželi da malo istražuje, raspituje se, želi da uči, uspelo je.

Čini mi se da često nismo ni svesni koliko je baš malo potrebno zagolicati dečju maštu nekim kvalitetnijim sadržajima, jer pevaljke, golotinju, razne sumnjive šou programe ionako imaju svuda lako dostupne, pa da bar imaju sa čime da uoprede i možda požele da pametnije  ulažu u sebe.