Месец: јун 2022.

Kako jedna devojčica voli da započne sastav sa “danas ću vam pisati o..”, dozvoliću sebi da i moje pisanje slično započne. Danas ću pisati o mobilnom telefonu i mojoj ( ne) zavisnosti od istog, a eto potkrepljivaću se i ponašanjem ljudi iz mog okruženja.

Dok pišem tekstove, neretko sa mobilnog mi uredjaja, osećam da je zavisnost od telefona opravdana. Kada moji razgovori traju minut zavisnost je nepostojeća, isto kao i kada razmenim tri do pet poruka tokom dana, uključujući i društvene mreže. Racio me pita da li i kada ja to stvarno radim?! Iskreno tek sam počela da vežbam smanjivanje korišćenja mobilnog aparata i nije da mi ide baš dobro. U čitavoj ovoj priči najmanje ja brinem sebe radi, relativno sam formirana, odrasla osoba. Brine me što sam model, koji kao takav malo argumenata ima da pridikuje mladjim naraštajima.             S tim u vezi me je posebno pogodila činjenica koju dugo ponavlja profesor Rajović, a koji je pre neki dan opet istu apostrofirao, u kojoj meri mobilni uredja utiču pre svega na kognitivni razvoj, ali i motoriku, emocije….    Iz tog razloga mi sada pokušavamo, a podaci kažu da nije ni sada kasno, da menjamo navike korišćenja pomenute sprave. Pobuna je na vidiku, ali i mi na testu izdržljivosti i istrajnosti. Dobra stvar koja me je donekle utešila da smo telefone uveli na korišćenje u četvrtom i trećem razredu osnovne škole. Dobro je i što ih nikada nismo koristili dok su deca bila mala tokom obroka, ne bi li pre pojela isti ili ih uspavljivali, smirivali kao male uz telefon, što doživljavam kao svojevrsnu malu pobedu.

Dalje statistika kaže da se sve više dečijih kolica proizvodi sa dodatkom, držačem za mobilni. Tako šetate dete i ono umesto da gleda u prirodu i ljude, odnosno u nas, u zavisnosti kako su kolica montirana, ono gleda u mrtvu stvar iz koje dopiru kojekakvi sadržaji. Sve i da su crtani filmovi u pitanju u čemu je poenta šetnje, automatskog ćutanja zapravo i udaljavanja od rodjenog ili tek rodjenog deteta, jer i toga ima. To vidjam često.

Dokle ide trovanje nas samih govori i podatak da roditelji u vrtiću pokušavaju da proture deci mobilne telefone ili bar pametne satove. Sama sam takodje dozvolila da budem nasamarena, uz izjavu “ Zamisli da me pitaš da li bih za večeru brokoli ili tortu. Teoefon je torta, a sve ostalo brokoli…” i popustim da telefon bude poslednja stvar koja se koristila pred spavanje. Promenili smo to i još uvek istrajavamo.

Potpisnica ovih redova verovatno nije najbolji primer, ali možda neko bude pametniji i mudriji i sve ovo uradi ispravnije. Svaki mali doprinos i napredak u ovoj borbi je vredan hvale i deljenja iskustva sa drugim roditeljima, a ja iskreno verujem da to jeste izvodljivo.

Mogu samo da nam svima poželim upornost i sreću i zahvalim se na svakom minutu provedenom u priči, uz knjigu, sa loptom, lastišem, sa samim sobom.

Ima momenata kada ostanete bez teksta, situacija kada vam usta zjape otvorena, a vi mislite neko se baš dobro zabavlja sa vama. Ima takvih momenata, ali sve redje, jer sve manje stvari može istinski da vas iznenadi u sunovratu ljudskom.

Koliko god da ljudi bliski mojoj porodici i šire okruženje, nisu deo priče koja je sada veoma popularna, toliko činjenice govore drugačije, većini je blisko i sasvim cool da žive po nametnutim vrednostima ili su odustali od borbe.

Popularno je da sve, tj velika većina, devojka ima obrve tzv čokoladne bananice look, veštačke trepavice i km dugačke nokte. Obavezno što uža garderoba, kako bi telo došlo do najutegnutije tačke na granici sa pucanjem. Takve su mlade dame i u muzičkim spotovima koje emitiju na jednoj toksičnoj, izvinjavam se toxic, televizijskoj stanici, ali i šire.

Muškarce koji vole pomenute dame ovaj put zaobilazim, zaslužuju čitav tekst, najmanje, a ne po koji red usput.

Pomenute dame su singl, zauzete, udate, razvedene, u kombinacijama, sve regularno, no to i nije bila suština ovog pisanja.

Ipak jedna kategorija dama se sama istakla kao vrlo diskutabilna. Mame….         Mama koja ima sve te dodatke na sebi, činjenica njena stvar. Poruke koje svojoj deci šalje takodje njena stvar. Samo neće biti isključivo njena stvar, jer će se  ionako poljuljan sistem vrednovanja, srozati još više, jer će potvrdjivati da je samo dobro ono što je “lepo”, mnogo veliko, izuzetno šljašteće, sa veoma sumnjivim izborom muzike.

Belo, belo oko mene sve je belo. Princeza na belom.                                   Šta moja beba radi sad, radi guzu.

Pesme ovog sadržaja i još bljutavijeg teksta, se slušaju i pevaju horski i na mestima gde ima veoma mlade dece, u početku krišom, a onda sve glasnije. Pesme ovakvog sadržaja dolaze iz nečijih domova u vrtiće! Druga deca u početku ne reaguju, a onda ih obuzme neka sila i pridružuju se histeriji.

Jer… mama jedna umesto da čita knjige sa svojom decom, uzrasta pet i tri godine, vozi bicikl ili igra badminton, hoda ulicom, drži sinove za ruke iiiiiii deca počinju da pevaju.       Šta moja mala radi sad, radi guzu? Šta moja mala radi sad, radi guzuuuu. Očekujem, jer idemo jedni drugima u susret, da ih mama prekine, navede ih na neku primereniju pesmu, ali vrag odavno sa nama obitava. Mama počinje da vrcka, a deca joj  poručuju, Kako ti ono mama kažeš i počinju njih troje zajedno da pevaju                                     “Šta moja beba radi sad, radi guzu!”.

Svaka dama ima pravo na izbor i tu dileme nema, ali ko je rekao da je samo veštačko lepo, ko je napunio glavu omladini da su najbolje pesme o kokainu i guzi? Ko je ubio prirodne obrve?

Pozovimo se i prizovimo, zabranimo bar mladjim naraštajima da slušaju ovakve stvari i modeluju se na opisan način. Sugerišimo, utišajmo, bojkotujmo, dok se čuje naš glas. Kada porastu svakako će uraditi kako oni žele.                                                                  Prijatan dan svima, danas je čarobno napolju.