Kada se vratim u biće male Vane, sve je izgledalo drugačije. Glumica ili novinarka je to biće trebalo da postane. Za glumu hvala što me zaobišla, uprkos pohvalama profesora M.M. i njegovih gostiju saradnika, kao što su bili gospodja M.K. i gospodin M.A., jer nije bilo jakog želudca i jakih kostiju da to iznesu, uprkos doslovnosti mog pokojnog profesora. Asistenta s namerom izuzimam iz poimanja, jer je bio i ostao licemer.
Jednoga dana, kada nisam položila na glumi i pala u očaj, sa sve zatamljenim roletnama, tata mi je poručio ili dragstor, posle gimnazije ili me on upisuje u Sremsku Mitrovicu.
Poslušala sam tatu…
Moj tata je u dogovoru sa mamom imao neku ideju o mom fakultetu i o tome čime ću se možda u budućnosti baviti, ali sigurno ne decom, jer to je bio možda F8 put za mene.
Elem, nagovore me suptilno na tu školu višeg obrazovanja za rad sa decom. Ja pojma nemam šta ću sa tim biti, ali upisala sam, da ne ostanem propala u gimnaziji. Kreću predavanja i kolokvijumi, a u to vreme dešava mi se i ljubavna priča života mog. Završim prvu godinu, prebacim se na studije u Beograd i onda je nekako lakše išlo sve. Studiram, malo učim, malo više se vidjam s dečkom, ali pristojne ocene se pojavljuju u indexu.
Jedan važan momenat u toj drugoj godini jeste koncert Manu Chao-a na Tašu, jer dobijam priliku da napišem recenziju o istom za tada popularne dnevne novine, što me ohrabri da se prijavim na konkurs jedne bitne televizijske stanice. Aliiii….
Ne leži vragu moj, tata je u dogovoru sa G. mene prijavio za neki posao, u nekom vrtiću, što je mama takodje potvrdila rečima, Njoj baš treba posao i odoh tada ja u crkveni vrtić na čarobnom brdu. Vaspitačica, to je to.
Došao poziv sa televizije, posle mnogo odabira i suženja kandidata i ja iz straha da moji roditelji ne “udare” bojkot ostavim redakciji broj fiksnog telefona iz vrtića. Javila se teta R. i rekla da ja radim posle podne. Onda se ubrzo desio i sastanak na toj televiziji, kome su prisustvovali svi sem mene, jer sam kasno dobila dojavu. Tadašnja urednica televizijske stanice pita gde je gospodjica Djukanović? Drugarići kažu da nisam tu, a ona lepo zaključi da neću ni biti ako se na ovom sastanku nisam pojavila.
Džaba moja volja da osporim sve, džaba i moje kratko iskustvo u novinama D.T., gde sam imala pristojne članke. Zabeležena ostadoh kao vaspitačica. Nisam se loše pokazala u tom zvanju, za koje sam u neko doba i fakultet završila, pa radionice, seminari, edukacije, ali to do kraja nisam bila ja.
Zato kada mi spomenu ili nazovi prozivaju da mogu više i bolje od ovoga što radim, možda i bih razumom i mojim mozgom, ali srce pati, neispunjeno.
Ovde stajem sa patnjom, jer ako je ovo moja patnja sva, osim za Dj., neka je, neka me žulja, do sledećeg pisanja i novih izbora.
Hvala na čitanju.
Оставите одговор