Zašto toliko malo razumevanja prema vaspitačima, samo pitam…

Kako da vam kažem, ja volim decu, za početak ovog pisanja. Volim ih, ali ipak…

Da, bunim se za brojnost dece u grupi, Da, smeta mi što su više nego skromno opremljeni državni vrtići, Da, fali mi materijal za rad i često radim, radimo, sada M. i ja, ranije neke druge drage koleginice, sa poteškoćama, ali radim. Volim decu, a što se mene tiče i kraj teksta treba ovako da zvuči, volim decu i rad sa njima.

Svaki tekst, pa i ovaj, pišem iz iskustva, što ličnog, što provereno tačnog. Nikada sa nagađanjima, jer se to kosi sa mojim bićem i bavljenjem sa decom. Zato, odmah da pojasnim, želela sam da budem glumica, ali nisam uspela u tome, te su mi moji roditelji gotovo nametnuli ideju dece, jer sam, po njihovom ubeđenju mogla dugo da se igram i glumim, amaterski i iskreno. Tako sam i završila prvo Višu školu, a onda i fakultet da se bavim decom. Bilo je spoticanja i poricanja našeg učenja na fakultetu, jer šta će nama, čuvarkama dece, sve to.  Ili znaš da čuvaš dete ili ne?!

Dragi roditelji, mnogo je više utkano u naš posao, osim pukog čuvanja vaše dece, jer ako ste nas generalizovali, zarad sporadičnih priča, ili daleko bilo iskustava, što jeste tužno i neprihvatljivo, ipak mi je sasvim  nemoguće da niste upoznali horde ljubaznih, empatičnih, ljubavi punih vaspitača, jer mi postojimo i brinemo se o vašoj deci, družimo se sa njima, učimo ih, mazimo i vrlo često, kako god zvučalo, budemo dopunski roditelj vašem detetu.

Normativi su od strane države odavno pogaženi, ni sama ne znam tačno da vam objasnim računicu, jer se ona svodi na trenutašnji dneveni deo dolaznosti, što je mnogo daleko od stvarnosti. U praksi je drugačije, na žalost. Mi se vrlo često, na dnevnom nivou, bavimo sa tridesetoro dece, evo i brojkom, 30. dece. Buka je ogromna, svako traži svoj deo pažnje, prisutnosti, nege i vidljivosti, jer i najtiše, najnenametljivljije dete očekuje, s pravom, da ga vidite i doživite njegovo prisustvo. Sada, evo vam matematike na delu, imena dece, potrebe i različitosti, želje i htenja, navika u ishrani, potrebe za spavanjem, jer vi i ne znate ko je dete pored vašeg deteta u grupi. Objašnjenje, postoje deca koja ležu nedopustivo kasno, kao predškolci, koji ne spavaju u vrtiću i ovo nije naš posao, pa da se time bavimo, ali obzirom da postojie, takvo dete vam, ne želim da ulazim u potencijalne situacije zašto leže kada mu vreme nije, otežava, pravi dodatne izazove. Ako se nenaspavanom detetu na predškolskom uzrastu spava, vi smišljate nadljudske situacije da se nađete tom detetu, a da ne zapostavite ostatak naspavane dece, željne pažnje, učenja, novosti, rutine, dnevne prozivke i tako nekih sitnih stvari, za koje možda ni sami ne znate da vaša deca vole.

Želim da verujem da dobro radim svoj posao, za šta imam pokriće nekoliko generacija, isto kao što je vrlo verovatno da su se potkradale nenamerne greške, ali ipak greške, pa se prosto pitam, treba li da vagamo te situacije ili da malo više čujemo, daleko bilo, poštujemo osobu koja se bavi vašom decom, ništa manje nego što hirurg operiše, ništa manje od nastavnika koji vam kasnije uči dete, ništa više od osobe koja se trudi da servira obrok vašem detetu ili počisti nered za vašim detetom.

Čemu degradacija profesije vaspitača, a onda ozbiljna frivolnost prema učiteljima. Je li sve zarad ocene i da li se na kraju deca uče da je ocena i takva vrsta priznanja bitnija od one kada se vaše malo dete razvija i kao sunđer upija sva saznanja i iskustva oko sebe i u vezi sa njim samim? Slobodno se zapitajte i poslušajte neke vrlo učene ljude, koliko je zapravo važan i kakve tragove ostavlja period u odrastanju vašeg deteta od momenta kada ga upišete u vrtić?!

U suprotnom poješće vam decu neko strašniji od nas, onda kada smo možda jedini spas bili upravo mi, posebno sa akcentom na decu iz nestrukturalnih porodica, bez maženja, čitanja pred spavanje, nežnog kupanja, posvećenosti i dozvolite, gde su deca „ispadala“ višak u nekoj priči.

Bez ikakve glorifikacije zanimanja, kojim se i sama bavim, šta više često bih da pobegnem iz cele priče i osnujem svoju cvećaru, budite pažljiviji prema potrebama svoje dece, jer je možda vrtić ostao jedina ustanova bez etiketiranja, za sada, bez merenja različitih vrednosti, osim iskrenih zagrljaja, bez zalaženja u tuđi džep i brojanja robnih marki na detetu…

Toliko od vaspitačice koja će vam se jednom javiti sa sasvim drugačijeg mesta, ako se tendencija nepoštovanja nastavi. Bilo mi je drago…

Volim decu!