U kojoj meri se odlikuje nečija lenjost i čega je ona tačno pokazatelj? Tema koja je isprovocirana kod mene i za koju ću pokušati da nađem odgovor.
Ovih dana je moja mama podelila svoju želju sa mojim mužem o mojoj potencijalnoj diplomi engleskog jezika, jer bi mi se sticanjem iste, kaže mama, otvorile nove mogućnosti za posao. Da engleski jezik prilično dobro znam, istina je, ali istina je i da me nikada nije interesovala potvrda na papiru, jer sam bila lenja da se spremam za polaganje. Pomenuta diploma je bila velika želja moje mame. Tako ostadoh bez diplome, ali sam uspela da doprem do svoje ćerke da se za istu izbori, bez nagovaranja i muke. Dobro, ovde se vidi nedostatak moje istrajnosti.
Ipak, tokom svog dugogodišnjeg rada, radila sam razne poslove koji su me ispunjavali, bez ikakve novčane nadoknade, već iz iskrenog zadovoljstva. Tako je nastao i moj blog. Napisala sam emotivan tekst o mojoj nani i to me dalje podstaklo da pišem i tako godinama. Čitaocima se prilično sviđalo moje pisanje, da bi kasnije i razni portali iz regiona krenuli da ih objavljuju, čak su neke tekstove komentarisali u medijima psiholozi, nastavnici. Malo je nakon izvesnog broja godina pisanja meni zasmetalo što se nisam snašla za deo koji se zove zarada od pisanja, a malo mi je i splasla želja za samim pisnjem, moguće je i da sam se ulenjila.
Počela sam sa izradom nečega što bi trebalo da bude knjiga za decu, napisala probnu verziju u dahu, ali svaki put kada bih krenula da je dorađujem i proširujem nisam bila zadovoljna napisanim, te sam sve ostavila po strani. Na osnovu započetih, a nedovršenih mojih pisanja, juče je moj muž meni rekao, Ti si zapravo lijena, započneš u žaru, a onda samo splasneš i prestaješ. Silno me je to zabolelo, a moj dragi misli da sam se tako osećala upravo zato što je to istina i možda je u pravu. Tek eto, danas sam odštampala radnu verziju buduće knjigice i posle meseci nepisanja odlučila sam da se pozabavim pisanjem ovog teksta i analizom svoje lenjosti, nedostatkom motivacije, ponekada i površnosti.
Sve ove analize i preispitivanja su me vratila u detinjstvo i sećanje na reči moga tate, Vana, nemoj da letiš s cveta na cvet, završi ono što započneš. To se mahom odnosilo na dodatne aktivnosti i hobije, jedino sam glumu radila do kraja. Porodične, školske, kasnije roditeljske i poslovne uloge sam marljivo obavljala i sve započeto sam završavala. Kakav je onda taj izazov sa kojim se suočavam, zašto to radim sebi? Evo, pitam se naglas, a odgovor još uvek tražim u sebi.
Nedostatak samopouzdanja, moja fragilnost, strah od neuspeha i uljuljkivanje u poznato, iako davno prevaziđeno, uticali su da manje verujem u sebe, za razliku od velikog broja ljudi koji su mi stalno govorili, istisni iz sebe novo, promeni, idi dalje, saberi tekstove i uobliči ih u kjnigu. Nisam stisla petlju, već sam malo čak zapala u sopstvenu zamku, žalim se, a ne uradim nešto konkretno da nezadovoljstvo promenim. Zapravo se bojim i mislim da sam za takve poduhvate kukavica, što ne doživljavam kao nešto dramatično. To sam ja., ali želim li i dalje takva da budem?
Sve pomenuto me podstaklo da više razgovaram sa sobom, kao i sa nekim ljudima čija mišljenja i uspehe izuzetno cenim. Da se pohvalim da mi se smeši sastanak sa nekim novim izazovima i da ga se ne plašim, naprotiv, radujem mu se. Lenjost je bolest, kažu stručnjaci, a kako sam ja zdrava osoba, ovo ide u moju prošlost, gde joj je i mesto.
Оставите одговор