Uciteljica i D

Secam se dana kada smo prvi put videli D. uciteljicu i naseg porodicnog uzbudjenja. Da, secam se, a stvarni utisak je da je bilo prekjuce. Ne zato sto odbijam da poverujem koliko je D. porasla, ne zato sto imam i drugog svedoka na pragu njegove cetvrte godine, a tada ju je na brzinu cuvala B., jer je imala mesec i po dana i cekala je zeljno svoj obrok, mene…vec zato sto stvarno izgleda nestvarno.

Prvi susret je bio uzbudljiv, D. i drugarice su komentarisale da li je lepa i mlada, da li ce da ih mazi ili ce biti stroga. Meni se odmah dopala i osecaj me nije prevario. To je bila Uciteljica. Neznocu i briznoscu im se tiho nemetnula, poceli su da je vole, veoma brzo,  mislim na decu nama blisku, a sa nekom decom sam i sama imala privilegiju da odrastam, te sam bez sumnje prepoznala njihovu iskrenu emociju.

Nasa D. je poslednja sela. Setala se dugo po ucionici, iz cista mira. Oni koji je poznaju, znaju kakva se opasna borba vodila izmedju nje i pundravaca, koji joj dugo nisu dali mesto u klupi. Sela je u drugom delu drugog polugodista. Dobijali smo tek naznake od drage Uciteljice o nemirima nase cerke, uz opasku da budemo strpljivi, jer ona jos uvek nije spremna. Ostace zapamcena samo njena briga za D. velike podocnjake i cesto zevanje na casu. No, kada je cula da je razlog istim, da nasa I.,  ne spava i place 22 sata dnevno i to je razumela, pa je uzimala kao olaksavajucu okolnost. Tih dana ju je manje angazovala i potkrepljivala anegdotama sebe i njene sedam godina mladje sestre. A, ha, eto slicnosti, pomisli mama. Kraj prvog razreda, mila, pomalo nezrela devojcica, radna, sa zeljom da napreduje, tako nekako je pisalo u knjizici.

Drugi i treci razred se malo, bas malo uozbiljila, vise nije setala, vec je nastavljala da prica i svaki je dan sa drugim drugarom sedela. Uciteljica je trazila model koji ce joj odgovarati. Negde pred kraj drugog razreda bilo je dovoljno da je Uciteljica pogleda, ona bi momentalno prestala. Poznato je da je i sama sebi, tiho, u bradu, govorila, sedi D., ne setaj, ne pricaj. Uciteljica je blagonaklono gledala na D. autosugestivne poruke. Bilo je dana za komentare, ova zena nista ne razume, kao voli me, a stalno me opominje, kakva je to ljubav? Pred kraj treceg razreda D. je pocela zaista da se otvara Uciteljici, da pozeli da joj kaze kako je provela vikend ili da je uz dzinovski napor i silnu zelju zagrli sa dva i po prsta. Uciteljica je govorila da sa D. sve ide polako, bas kako treba i koliko je ona spremna.

U cetvrtom razredu je vec veoma volela svoju Uciteljicu i isto se tako ljutila, zestoko. Ona trazi da mi sve znamo, kao da smo osmaci, kao da nema razumevanja da smo mali, a i da treba da udjem u pubertet. Mama, kada ulazim u pubertet? Pred kraj cetvrtog, dakle poslednja dva meseca, pocela je da pati…Kako cu ja da nastavim moj zivot bez nje, ona mi je bas vazna, sve razume…i onda place, neutesno. To bas boli, boli nju, boli i sve nas, jer ona stvarno pati. Narednih dana nalazimo resenje u mogucnosti da moze da je poseti u ucionici, kad god pozeli. Smirila se…

Sve vreme njenog skolovanja poredila je svoju i moju uciteljicu, uvek imala razlog da je njena bolja, vise zna, vise ju je naucila. Prihvatam i srecna sam jer je imala srecu da ima Uciteljicu, bas kao i ja. Omiljeni decak i drugar, B.,  nase I. ima srecu da ima takvu uciteljicu, sto je ohrabrenje, one postoje. Stvarno postoje!

Kada je iz jednog predmeta nastavnica dala nizu ocenu u nameri da trgne D., Uciteljica je reagovala recima, to nije metod koji kod nje daje rezultat, ona reaguje na ohrabrenja i bodrenja. Ta divna, topla, nastavnica imala je sluha i probudila je D., izvukla maksimum iz nje.

Draga D. i njena Uciteljice, hvala vam sto ste se spojile i prepoznale, hvala sto ste se razumele.

Veoma draga Uciteljice, izuzetan je Vas doprinos i emocija u lepoti sazrevanja i bivstvovanja nase D., nemerljiva je Vasa ljubav prema deci i znanje koje ste im preneli, a pre svega Vasa istrajnost da ih negujete i uvazavate kao licnosti.

Nasa Uciteljica, posebna, drugacija, koja u prvom razredu ne koristi sveske na siroke i uske linije, bodri decu da je penaklo kao stvoreno za njih, deli im slova iseckana, iskrojena i uci ih da vole da znaju i istrazuju.

Uci ih da vole da sebe i da postoji ozbiljno dobar razlog sto su tu…

 

Zvezda

Hm, imam malu tremu. Polako prolazi…

Svako ima svoju zvezdu. Kad je mali mozda ima i nekoliko. Kada odrsate, srecan je da ima jednu i to je dovoljno. Ja sam mnogostruko srecna, imam ih nekoliko, najsjanijih.

Danas pisem o jednoj od njih. Pocetak nalaze da kazem kako sam je upoznala. Na moru, bila je veoma trudna. Tada sam mislila, a sada znam, svidela mi se odmah. Zvezda je bila sa tri pratioca, dvoje vidljivih i jednim u stomaku. Kako je samo plivala, smejala se, prosto me zvala da joj pridjem. Legenda kaze da je i ona mene videla. Malo smo se druzili, a ona, moja zvezda, da osigura siguran nastavak tog svetlucanja, od mog dragog na nevidjeno trazi da joj nesto pomogne, tako cu to da nazovem.

Nastavili smo. Mnogo dobro da se razumemo, smejemo, volimooooo. Godinama.

Ona ne voli da me savetuje, iako ja zarko cekam svaki njen komentar, ona iz prikrajka posmatra i govori samo ako ja insistiram, a ja znam da budem bas uporna. Dama je u svakom smislu, ima stila i mnogo je zabavna. Ponekad umem da je iznerviram, mada sam po tom pitanju mirna, obecala je da cemo zajedno da se pobabljujemo, valjda moze tako da se kaze. Voli mnogo da cita, slusa drugaciju muziku od mene, zrelija je i odmerenija, a ipak pomalo vrckasta. Voli mnogo svoju porodicu, a jednom prilkom je i nas uvrstila u istu i ja se toga drzim, zestoko. Rekla je, nema vise menjanja. Pazljiva je kada treba da uputi nesto nalik na kritiku, zaboravlja brojeve, mada je vrlo vezana za njih. Odavno sam se navikla da ima zelju, koju teze ostvaruje, a to je da malo cesce koristi aparat, zvani telefon. I to je u redu, ipak je ona zvezda. Zato joj jedan drugi aparat, poznat kao foto aparat, odlicno stoji.

Ume bas iskreno da se raduje tudjim uspesima, lepim dogadjajima, odlucno zna da kaze sta nece, voli svoju slobodu i to od nje treba uciti. Ko je poznaje, neka obrati paznju na taj detalj, na dobitku je.

Mislim da slabo stoji sa patetikom, vise joj lezi sala i mnogo je pravdoljubiva. Odlicno sprema sva jela, slano, slatko, a uvek ima negovane nalakirane nokte, e, to je umece. Meni najvaznije da ume da zgotivi lazanje, moje najomiljenjie jelo, uz przenice, svakako. Na komplimente reaguje crveneci i pravdajuci se da ne zna sta da kaze, a zna, jer i dok to govori, sve je rekla.

I ovo je mnogo, vec zamisljam reakciju, pa, da ne uvredim zvezdu, mada bih mogla stranice o njoj da pisem, ovde se zaustavljam, sto ne znaci da nece biti nastavka.

Najiskrenije se nadam da svi imate bar jednu ovakvu zlacanu u svom okruzenju. Ukoliko je trazite, obratite paznju, mozda se sunca tik pored vas…i budite nezni sa njima…

Oni, moji, nasi

Ja sam bas srecna, zadovoljna i zahvalna za nekoliko divnih prijateljstava koje imam ili imamo kao srodne duse, moj muz i ja. Volela bih da o svakome napisem po nesto i redosled je nebitan, no ovaj par mi je dao inspiraciju, bas skoro i podsetio me kako je sve pocelo.

Kada je moja starija cerka imala tek dve godine, zadesile smo se u skupstinskom parku, dok smo cekale da nas dragi tata i muz zavrsi neki posao. Setale smo, vozikale na spravama, igrale u pesku i primetila sam mladu mamu kako sve to isto radi sa svojim deckicem, otprilike istog uzrasta. Nekako spontano pocne razgovor i naravno, kao mlade mame, prvo smo krenule da razvijamo pricu o deci.

Koliko godina ima tvoje dete, dve i moje, pauza. Dozivanje dece i igra se nastavljaju. Kada je rodjena, stvarno i moj sin, bas tada. Istog dana, iste godine. Ima dva imena, da i moje.  Da nije mozda u tom porodilistu, jeste, mislim da su nam se jedino brojevi boksova razlikovali. Potvrda da cemo nas dve, tj nas cetvoro, a ispostavice se kasnije i muzevi i novopridosla deca, druziti i krenuti na zajednicko putovanje, znam izgledace smesno, je upravo jedna flasica vode. Ta voda se kod nas tek pojavila i bila je pakovana nekako drugacije, e, kada smo izvadile iste te flasice nasmejale smo se i po inerciji razmenile telefone, kao da se to sve vreme podrazumevalo. Upozna me sa muzem, simpatican mlad gospodin, odnekuda poznat i krece ~nase lepo~.

Spojile se i tate, deca postala ozbiljni drugari, vidjanje malo kod njih , malo kod nas, malo na nekim desavanjima, gde pomenuti gospodin daje svoj pecat.

Dva puta je gospodin tata naseg milog drugara, odigrao velike stvari za nasu porodicu, ok jedan za porodicu, drugi za mene licno, koji mi je tada mnogo znacio, a on je to cinio samo mene radi, iako tu muziku uopste ne priznaje. Te puske cemo sigurno oboje pamtiti.

Kada se rodila njihova cerka, bila je vrlo glasna beba, koju je tesko ko u prvim danima boravka ovde mogao da umiri, te je jedna prilika usla u anale, kada ju je moj muz uzeo, a ona se istopila. Od tada, on za nju pravi najlepse mekike. Nismo uspeli da se usaglasimo oko termina radajnaja drugog deteta, jer je nasa cerka odlucila da dodje nekoliko godina kasnije. Medjutim i tu nas je jedna podudarnost  opet zblizila, pa, skoro. Nasa druga cerka je pozurila dva sata i cetrdeset minuta, toliko je nedostajalo da oba druga deteta budu rodjena istog datuma. Desavalo se bezbroj puta, da dok gledamo fotografije mladjih devojcica, gotovo pomesamo koja je na fotografiji i vrhunac je kada je moja mladja cerka videla cerku ~ovih , mojih~, rekla, Vidi, mama, ovo sam ja, gde sam ovo bila…

Putevi su se razvijali, bas onako kako treba, oni su sve uspesniji u poslovima kojim se bave, verujem da je situacija i kod nas slicna. Nasao se tu i neki sto… Mozda se nekada manje vidjamo, sto je samo dodatni razlog da se jos snaznije izgrlimo.

Za kraj, nasa eksluziva, tj dve, prvo koriscenje nose uzivo u programu imalo je upravo moje starije dete kod naseg voljenog prijatelja.

I zna se kako se broji, to me uvek gane, one, two…five, jer je moja cerka kao mala tako brojala, a muz moje sestre je to obrazlozio, ~ovako broji najbolja drugarica mog sina.~

Volim vas, uvek!

Kad odrastes

Kad si mali jedva cekas da porastes, kada si veliki trebalo bi da uzivas u svom zivotu i imas lepe uspomene na detinjstvo, bez da patis sto vise nisi mali. Moja licna suocavanja, kako sam bezbrizna bila u nasem parku, musava i odranih kolena se vracala kuci, ne milseci ni o cemu, osim kada cu opet napolje…

Mnogo sam volela i bila ponosna na moje roditelje sto su nam bas od malih nogu pruzili mogucnost ucenja engleskog jezika, sa jednom divnom Anom, koja mi je bila i lepa. Manje sam volela kada me mama sa dvanaestog sprata zove da je vreme da krenem u muzicku, mada bi me negodovanje brzo proslo, jer mi je i tamo bilo lepo. Solfedjistkinja je bila bas stroga, a profesorka klavira topla, volela sam obe.

Rano smo ostajali sami kuci, mada se znalo da u 9 idemo u najveci park, na pola puta od maminog posla, da nam ona da dorucak, jer je samo tako bila sigurna da cemo jesti. Kada smo malo porasli, verovala nam je vise, pa nikada nije saznala da smo hranu, uzasa li, bacali, na zalost, cesto i sa terase(stidim se). Ipak je dugo uspevala da nas predje , kada zove telefonom i kaze da zna da smo bosi i u pidzami, jer joj je dojavila pticica. Onda smo u njenoj kancelariji uvek gledali gde je ta pticica.

Muzika i mirisi me najjace vracaju u detinjstvo i neke davne dane, te tako miris paradajza, pastete, koju smo samo tada jeli,  spiritusa da oni poiju kafu, doke peva Boney M, uvek asociraju na nas odlazak na more.

Pubertet buran, toliko da moj otac danas, primecujuci promene na mojoj starijoj cerki, kaze da je dva puberteta preziveo i ako moze da bira on bi se vise bavio mojom mladjom cerkom, lakse mu je.

Onda ucis, zavrsavas skole, nadjes se sa svojom polovinom i kreces ti da se bavis onim sto su do tada radili tvoji roditelji, uz cvrsto obecanje da ces biti bolji roditelj svojoj deci, da ces vise da ih slusasa, bolje razumes, spisak je predugacak.

A kada krenu suocavanja sa konacnim odlaskom nekih dragih ljudi, setis se kako kao mali o tome nisi imao pojma, mada sada kao veliki imas svest da se to desavalo, samo si bio postedjen tih saznanja. Onda ti je milo sto si tada bio mali.

Deca rastu, ti odrastas i sazrevas sa njima, suocavajuci se sa novim izazovima, pa ponekad i nisi bas spreman za te stvari. Bas sam volela da izbegnem sto duze te promene na licu, dok mi je jedna divna prijateljica nije rekla da svaku tu svoju promenu voli, jer govori koliko se divnih stvari desilo tokom njenog zivota. Odlucim i ja da tako posmatram promene, lepse je, bolje se osecas.

Poslednji utisak je mama sa pocetka price, ona iz parka, koja sada ima i ulogu bake i voli da se nadje nasim  devojcicama. Voli da seta sa njima, mladju da hrani, stariju da brani i to tako slatko radi, mnogo opustenije nego sa nama, a to je valjda i priroda odredila da bude tako. Danas su zajedno krenule, starija u skolu, baka svojoj kuci i bio je to divan prizor, na momenat sam videla malu mene i moju mamu, a onda sam shvatila koliko uzivam sto vidim moju cerku i njenu baku.

Svaki nas dan je bozanstven, svaki trag bitan, svako saznanje nas obogacuje i cini nas boljim, mudrijim, a najkorisnije je kada naucimo da oprostimo sebi  neku gresku i onda odlucimo da uradimo bolje, umesto da gresku analiziramo..

Kada odrastes imas priliku da volis, stvarno. Sebe i druge ljude