Moja Drina, u Crnoj Bari

Zaboravimo da se namažemo faktorima 150 protiv izgoretina i izgorimo, naravno. Zaboravimo da na reci, posebo na čamcu, tako su mi rekli, može ozbiljno dobro da se izgori. Decu smo se setili da namažemo, jer su naučene sedele u hladu, dok nisu pobelele od kreme. Ali provedemo dan za zlatnu medalju na reci.

Mi svi mnogo volimo Crnu Baru, odatle su nam tate, tu sam provodila najlepše raspuste, sada se to dešava mojoj deci, tamo smo se upoznali, tamo smo, na Drini, svadbovali. Našoj starijoj ćerki, opšte poznato mesto, kumovao je Robert De Niro, mada ima čari kada je dozivamo u Drini. A tek, ako ima istine u tome, kada se pozabavimo sličnostima između reke i nje, odnosno nekim karakteristikama, potvrđuje se teorija, da baš ništa nije slučajno. Verujem u povezanost i raznorazne simbole, slučajnost jok.

Idemo na Drinu uglavnom leti, mada muž redovno odlazi o nekim praznicima, zima, jesen, svejedno i voli da provede vreme na reci. Još kada voliš da pecaš, Drina je i više od izazova. Kupala sam se tako kao mala na našoj tadašnjoj seoskoj plaži i priđe mi stariji čovek, nečim izazvan, prođe blago po mojim leđima i kaže, Dokaz da je čovek nastao od majmuna. Ja mala, ne razumem što su ga izazvale bele malje po mojim leđima, još i ta nenormalna drskost da me pipne, moja sestra skoči i otera ga kao gepard. Sada mi je smešno, a i sada vidim ko je pravi majmun. Bio je tu i neki mladić koji je iznajmljivao konja da se jaše u reci, još se i malo fotkaš i pun uspomena odeš kući. Brat i ja smo obožavali te boravke na reci, mada je njemu Drina uvek bila hladna, zato sada voli Bali, tamo je toplije.

Onda ON, voli Drinu, pecanje, u pauzama sedi i pije piće u tada najpopularnijem kafiću. Ja samo što se ne udavim u reci, jer mi oči ostaju na njemu. On me kulira, mala sam, a baba mi poručuje, Nikako nemoj da ga gledaš, opasan je ON i mnogo stariji od tebe. Umeša se komentarom i moj predivni stric, Vana, razumem da si se zaljubila, ali bolje ti je da se odljubiš, one je već zreo momak, a ti si dete. Sve sam ih poslušala. Ma, vraga bih njih poslušala da je on hteo da se družimo, nego me iskusno stavio na stand by, dok porastem , sam mi je priznao. I šta mi preostaje? Ništa drugo, osim da obožavam Drinu i sve događaje u vezi sa njom.

Dalje. Ima nekih verovanja u svim krajevima naše zemlje, tako i ovde. Ne treba se kupati na ognjenu Mariju, jer možeš da se udaviš. To uvek možeš, ali tog dana su šanse za davljenjem ustostručene, kažu meštani. Polazimo juče na reku, kad nam dobaci mama onoga koga volim, moja svekrva, Nemojte danas da se kupate, samo se brčkajte. Dobro, samo ćemo malo. Dođemo na odredište, kad onaj što ga volim kaže, Preskočićemo danas kupanje, to su neke priče, ali bolje tako. Uf, bre, ne ulazi mi se posle ovih upozorenja. Još mi je ispričao, da bi bilo uverljivije, kako je baš na taj dan učestvovao u jednom spasavanju, neuspešno. A imao je veoma nelagodno iskustvo i moj tata, ne znam da li baš na ovaj datum. Bio je mlad i neiskusan plivač, spašen je zahvlajujući svom stricu, mom dedi, jer je Drina nepredvidiva. Brza, prepuna virova, varljiva, neukrotiva, opasna i hladna, a istovremeno neodoljiva. Izaziva, priziva, upozorava. Ja, žaba plivač, uvek sam blizu obale, volim da je muž blizu dece i mene, makar da nas gleda. A uvek volim da nas ON gleda. Pater familias.

Za ova dva dana, upoznala sam jednu čarobnu ženu. Malo smo se krile po žbunju od naše rođene dece, kako bismo progovorile, kada smo već prepoznale naše sličnosti. Duša mi se hranila. I tako danas od cele plaže izaberemo veoma neupadljivo mestašce. Bile smo same dva i po minuta, jer je potrebu za tim mestom, od deset turista ukupno, jedan baš tu parkirao. Nije nego. Ispostavilo se da je prijatelj njenih rođaka, zna nas obe, A to su snajke? Jesu, snajke su.

Pre par godina kupila sam knjigu „Drino vodo, nema ga kod kuće“, kao i knjigu imena, gde se pominje i ime Drina. Drina, moja reka nezaborava, uspomena i sećanja. Voda života i proticanja, moga nastajanja i bitisanja, kao ni jedna.

Imam njega. I mnogo divnog u paketu.

 

 

Dar za roditelja

Pre neki dan malo nesmotreno napišem objavu o rođenju moje prve ćerke, zato što sam se mislima potpuno prebacila u porodilište i potpuno jasno oživela njeno rođenje. Tek, iako je to bilo pre dvanaest godina, ima tako dragih prijatelja sa kojima se nisam videla jedno šest meseci, pa su pomislili da sam zaboravila da im kažem da sam trudna i krenu čestitke, uglavnom telefonskim razgovorima. Hit poziv i meni najdraži je od moje drugarice iz obadaništa, koja osim bezmalo pa čestitke, kaže da je baš razmišljala koliko je to divno, jer će nam deca, moje tek rođeno i njeno u stomaku biti vršnjaci. Ja sam zadovoljna sa njima dvema, a prijateljica i muž čekaju četvrto dete.

Ta moja prijateljica krene sa nekim insinuacijama, Eto, nije slučajno što sam pomislila, a ja vidiš već jesam trudna, možda ćeš i ti zatrudneti. Ponese me na neki mili sekund, to je moja merna jedinica, ideja o tom detetu i naravno dozovem se i zahvalim na takvim mislima, ja bih da ostane ovako. Ne znam kako je sa drugim mamama, ova ponekada mašta, ali je divno što je realna i zna svoje mogućnosti. Naravno da bismo svi umeli da se nosimo sa novom situacijom, svako bi već našao svoj način, međutim Univerzum i ja imamo dogovor i ja ga se pridržavam.

A da je lično meni to divno za videti, jeste. Ono malo porodica što poznajem sa troje ili četvoro dece, jer naši prijatelji uglavnom imaju dvoje, jesu skladne i lepe priče i to me beskrajno raduje. Baš jedna tako čarobna porodica sa četvoro dece živi tu do nas i ja sam oduševljena načinom na koji oni gaje svoju decu. Ništa kuknjava, žaljenje, samo konstatuju da su malo umorni, ali da je sve drugo lepo. Sinoć su otišli na more, njih šestoro, u nekom većem autu, jelte. Tata i bebac, propisno okrenut i namešten napred, mama i dvoje u sredini, najstarije dete pozadi. Nasmejani, kao mala ekskurzija. Koje je tek uživanje bilo gledati ih, jer je auto bio parkiran ispred naše terase, kako se pakuju, dodaju jedno drugome, rasporedili uloge i nasmejani non stop. Izdvojila bih ono na šta uvek padam, od radosti sigurno je, a to su njih dvoje. Poznajem ih lično i baš im se divim kako umeju da uživaju jedno u drugome i da se dogovaraju i smeju. Hit slika kada tata izlazi napolje sa troje dece i svom potrebnom opremom za park, bicikli, trotineti, mini kolica, a bebac ostaje sa mamom. Imaju neki svoj način i to odlično funkcioniše. Gledajući njih i pomenutu prijateljicu sa početka teksta, koja kaže kako će se napokon malo odmoriti od posla i moći će više da čita, stiče se utisak kako to može svako. Kako je to lako, neopisivo lako. Baš kao što je Jack Nicholson dao definiciju dobrog glumca, Znate ko je dobar glumac? Onaj koji ostavlja utisak da to što je odglumio može svako da odglumi.

A nije baš tako. U stvari,uopšte nije tako. Mislim, gospodin glumac je apsolutno u pravu u svojoj tvrdnji da to tako izgleda, a sve ostalo je drugačije. Baš kao što retko mogu da budu tako maestralni u pozivu glumca, tako je manji broj, nego što se čini, onih koji prosto imaju dar za roditeljstvo, tako ću ga nazvati. Srećem ljute roditelje, baš često, ljute stalno na tu svoju decu, mnogo toga im smeta, retko ih vidim nasmejane i u igri sa tom decom i onda hop zatrudne i dođe još jedno dete. Oni su i dalje ljuti, žale se, često odgovornost prebacuju na druge, ponašaju se da je dovoljno nahraniti i uspavati dete, sve se ostalo podrazumeva. Neretko, takvi rode i treće dete, e, tada se zapitam pa što se toliko širite ako su vam vaša rođena deca toliki problem?

Ja ću navesti neke od grubo rečeno kategorija koje lično poznajem, sigurno je da mnoge priče ne mogu ni da naslutim. Ima divnih samohranih roditelja, koji uživaju u svom detetu ili deci i veoma su zadovoljni. Ima parova koji su vrlo svesno odlučili da će imati jedno ili dvoje dece i koji su kvalitetno posvećeni svojim porodicama. Može svako da bude biološki roditelj, mada i tu sve češće ima situacija gde su oboje divni ljudi, ali trudnoća izostaje, no to ću ovom prilkom preskočiti, uz najdublje poštovanje prema takvim parovima. Ali, da li može svako da bude roditelj svom detetu, osim ako nisu neki neljudski uslovi po sredi? Meni se čini da može, ako hoće da se potrudi, da stalno upoznaje svoje dete, odlučno ga usmerava i prati. Pokaže li se nekim slučajem da to roditelju teže ide, uvek može da zatraži pomoć, bilo prijatelja ili stručnu, što je ovde i dalje većini nepojmljivo, zašto se onda ti parovi odlučuju na još jedno i još jedno dete? Kao da će rađanje ostale dece izbrisati postojanje problema ili će se problem već sam rešti.

Meni se pokazalo kao istinito da neki parovi ili samohrani roditelji imaju više dara od drugih u ulozi roditelja i to je sasvim u redu. Toliko se i mi svi razlikujemo, da je sasvim prirodno da se svi drugačije snađemo u datoj nam ulozi, duboko želim da verujem, željenoj pre svega. Suština je da budemo iskreni prema sebi samima i budemo zadovoljni onim što imamo. To važi i  za mene, naravno. Divnu sam misao svojevremeno čula, Postoje razne škole, za doktore, majstore, frizere, slikare, inžinjere, a ne postoji ona koja nas uči da budemo dobri roditelji. Postoje edukacije, literature, seminari, predavanja i slično, no to je sve nadogradanja. Naš instikt da učimo dete od rođenja šta je dobro i prihvatljivo, gotovo je nepogrešiv, ako ne varamo u našim ulogama i ne prebacujemo odgovrnost na druge.

Živela sva deca ovog sveta, uz želju i mogućnost da im se pruži šansa da izrastu u zdrave i odgovorne ljude.

Šta je to sa rođendanima

Šta je to sa rođendanima, posebno ako su u pitanju rođendani dece koju rodiš? Ova majka, možda i druge tako pamte, zna svaki detalj u vezi sa njihovim rođenjima i to su mi definitivno najneopsisivije lepi doživljaji i iskustva.

Mogu da osetim njihov miris, jasno razaznajem njihovo prvo javljanje, do najsitnijih detalja pamtim prvu garderobu, izlazak iz porodilišta i one šaškaste trubače ispred, kao i prvo dojenje i sve prvo, a onda i drugo, treće i u nedogled je dug spisak šta mi se sve urezalo u pamćenje u vezi sa njihovim pojavljivanjem i bogaćenjem naših života.

Tata pomenutih devojčica svoj rođendan doživljava baš onako, kao brojku, ne luduje ni za tortom, poklonu se obraduje, ali bi se radovao i da izostane, on voli život, a sve proslave su mu prilično opterećujuće. Kada ih je i bilo, bile su na moju inicijativu, uz obaveznu molbu, Molim te, preskoči proslavu sledeći put. Tako da ga sitno iznenađujemo za taj dan, jer tako voli.

Ja moj rođendan baš volim, volim što postojim. Malo manje volim te brojke koje se gomilaju, mada sve više shvatam prednosti tih brojki. A kada prevaziđem brojku, volim baš da se družim i tim povodom.

Kada je velika bila mala i sada dok je mala još uvek mala, lako je organizovati proslavu i još lakše kupiti poklon, kome uvek studiozno pristupam. Tako smo maloj pre neki dan u potpunosti razigrali maštu rođendanskim poklonom. Sve je bilo čarobno, rođendanski, započeto mojim suzama radosnicama, jer je imamo. Nasamo sam to odradila, duboko udahnula i onda se silno radovala i zahvaljivala u svojoj glavi, časna reč.

Danas preokret. Starijoj je sutra rođendan i sva iskustva u vezi sa njenim rođenjem su me preplavila i gotovo prenela u porođajnu salu, žureći da je što pre upoznam. Ponesu me tako emocije i pozovem je da joj nešto malo tim povodom kažem. Tuš, hladan, neviđeni, s one strane žice. Baš se radujem što ti je sutra rođendan, danas u ovo vreme si ozbilno najavila svoj dolazak. Da, pa…jesi htela još nešto da mi kažeš? Samo da te volim, Ok, mama, volim i ja tebe, a sada moram da idem, ćaos. WOW!

Zaključujem, ponovo, koliko je porasla i koliko se nekada zbunim reakcijama, sentimentalnost joj ne leži previše poslednjih par meseci, od kada su i krenule značajnije promene u njoj i na njoj. Isto je i sa poklonom, ne zna šta bi, volela bi da bude iznenađenje, Ali šta ću mama ako mi se ipak ne svidi? Jes, tačno, šta ćemo onda, ja to mogu samo da zamenim, nema druge. Rekla je šta neće, ne garderoba, ne obuća, ne knjige, ne igračke,  Mama, smislite ti i tata…Dobro, smislićemo, kao što smišljamo poslednjih deset dana i pojma nemamo šta ćemo sa tolikim idejama. Kako ti je bilo lako kupiti poklon, evo, sve do prošle godine.

Kada bi ovo mogle da mi budu najveće nazovi muke u vezi sa njima dvema, ala bi to bilo lepo. Kada bi uvek moglo da bude ovako malo bolno, u stvari krajnje bezbolno u ovom slučaju, da se donose odluke i da to budu situacije koje će mi mučiti san. Iako jesam Vana Hollywood, nisam veverica, mogu da pretpostavim kakvih će iskušenja biti, zato ćemo da im  pričamo,  razgovaramo, slušamo,  pratimo ih i nadamo se najboljem. A već se sada smejem, a kako ću se tek smejati za koju godinu, ovoj muci koja me trenutno mori.

Zato srećni svima vama vaši rođendani, divno što ste se rodili, obogatili mnoge živote, hvala svima koji će se tek roditi i tražiti svoj put i onima koji će ih usmeravati. A sada me izvinite, idem da još jednom proverim da li sam sve spakovala za porodilište, u koje ću krenuti oko jedan sat iza ponoći, iako je divni čovek koji me je porodio rekao, Đukanovićka, dođi, ako će ti biti lakše, ali sve će se odigrati ujutro, pa ću onda molećivo da pitam Vesnu, mogu li ipak da odustanem i porodim se malo kasnije. A onda će nakon svih dogodovština doći ONA, tačno u minut kada je doktor predvideo.

Jaoj, zaboravila sam knjigu da spakujem i sad naravno ne znam gde je. A onda, kada se sita nacitam i lepo porodim, ispunicemo joj jedinu zelju koju je izrazila:

„Mama, tata, posto punim dvanaest godina, mogu li samo pet minuta da se vozim u nasim kolima, a da sedim napred?“, skromna na majku.

 

Kad mi idemo na more

More računam pre Dade, u vidu uživanja sa bratom i roditeljima i akcijanja sa društvom, a onda sa njim samostalno, pa u paketima. Tako nekako.

Zabavno je to sa detetom, kasnije decom. Bilo da idemo kolima ili avionom, pakovanje je uvek žešća stvar u našoj kući. Samo sam jednom to radila po spisku i mnogo je lakše. Pa, umesto da nastavim sa primenom odličnog recepta, by A., ja se ipak dovijam drugačije, što bi rekli, volim da se mučim, jer se pakujem satima, a za isto pripremam danima. Pakujem isključivo ja, iako se nude da pomognu. Muž odvoji osnovno i njegov je deo uvek najmanji i uvek ga premeštam, tako lako pakljivog. Uvek se uklopi. Starija se već buni, pa sam po malo počela da je uključujem, mlađa hoće, ali još uvek više odmaže.

Dalje, sreća što naša kuma radi u apoteci, te joj ja isporučim spisak, a onda samo dođem po robu, jer kad sam to jednom radila u drugoj apoteci, stvorio se kilometarski red i negodovanje ostalih mušterija. Tada me je apotekarka ljubazno zamolila da bar dan ranije napišem na parčetu papira šta je potrebno za letovanje od deset do petnaest dana. Od tada sam se popravila, a i imam kumu. Jer nikada se ne zna hoćemo li na moru kašljati, previše se znojiti, da li će na zaboleti glava ili stomak, kako će nam stomaci variti, da nas neka alergija ne iznenadi, komarci su svakako uvek sa nama, možda nekoga zagrebe grlo ili zasuze oči. Kod kume kupujem  mazalice pre sunčanja, tokom sunčanja i slučajno nakon izgoretina, ne znam da li tamo gde idemo imaju kiselo mleko, koje provereno izvlači svu vrućicu, kao onda u Makarskoj, kada su nas mazali tata i mama.

Nakon apoteke ili bolje rečeno tokom nabavke u apoteci, radi veš mašina non stop, nikada se ne zna šta će nam zatrebati. Tada se pali naš radijator, bilo da je jul ili avgust, jer ni sve toplote napolju ne mogu da postignu da nam osuše veš. Za toplo, zna se, sve letnje za sve tri, muž je već izabrao, za srednje toplo nešto, a možda udari i neka hladnoća. E, tu nastaju muke, jer  sve sem zimskog dolazi u obzir, treba sada praviti odabir. Tu se dobro potrošim, smišljajući kombinacije, ili kako Jela kaže ansamble, treba svaka kombinacija da se slaže. Jednom sam tako poslušala izabranika srca moga, da spakujem minimalno i bilo nam je hladno i dosadno u oblačenju, vrteli smo pet stvari. Zato ne minimalizmu, pakujem kao za mesec dana boravka.

Spakovana, od uzbuđenja spavam par sati i budim se pre budilnika, da se lepo našminkam, bilo da idemo u pet ujutro na put, tokom dana ili noću. Prosto volim. Polazimo spremni i zadovoljni, kao da ćemo stvarno na našem moru provesti bar mesec dana, tri ogromna kofera na točkiće ubacujemo u neki prevoz do aerodroma, plus svako po lični prtljag, pride moja damska torba i dva šešira odjednom na glavi. Uvek dva, jer ni jedna od ćerki ne želi da ih nosi. Ništa mi nije problem i ništa mi nije teško. Malo brinem na mereneju prtljaga, iako uvek i ja stavljam na vagu kofere kući, da ne bude neprijatnosti i naravno vodim računa o tim nekim tečnim stvarima. Pominjanje  tečnosti, iziskuje objašnjenje. Dva i po puta smo letovali sa prijateljima, porodicom D. Dva i po, jer je pola za ono letovanje kada smo se upoznali, a dva puta smo stvarno sa njima putovali. Drugo naše zajedničko putovanje stvorilo je male neugodnosti, izazvane mojom malenkošću, a već sam imala iskustava šta sme u lični prtljag. Čekiramo uredno stvari i penjemo se na pasošku kontrolu, kad opa, sve tečno u mom rancu za planinarenje. Gospđo, ovo sve ili da date nekome ili bacite, ne može u avion. Molim ga da mi pomogne, jer vulkan, u vidu mog do tada opuštenog muža, počinje da kulja. Kaže mi carinik da odem i predam dole na čekiranje. Uradim i sva ponosna kažem mužu, Eto, uspela sam! Odgovara, Ma, samo da uđemo u avion, onda će biti stvarno super. Ne ulazimo. Fali jedna karta. Vulkan sad već uveliko radi, ja u očaju predlažem, Nema veze, idite ti i dete, ja ću ostati. Da stvar bude jasnija, svi ostali putnici su već u avionu. Onaj dobri carinik mi opet pomaže, Spustite se na čekiranje, možda Vam je tamo ostala karta. Živote moj lepi, HVALA TI, tamo je karta, samo fina gospođa sa pulta, nije našla za shodno da me pozove, već je ostavila sa strane.  I finale ovog ulaska u avion, pozivanje moje porodice na razglas, da se ukrca. Lava uveliko teče…Ostalo je bilo super. E, zato posebno vodim računa o tim tečnostima.

Sve do prošle godine, vukljali smo i kolica za mlađu, jer nam je bilo lakše da na njih potrpamo, dušeke, mišiće, peškire, kantice, gume, lopte i još po nešto verovatno, ona ionako trčkara pored kolica, odavno joj nisu potrebna. Raspakivanje i mazanje u troduplim slojevima traje i traje i onda one izmorne od svih priprema, hoće odmah u vodu, a mi bismo prvo kafu na plaži. Uvek u prvoj turi idem ja u vodu, jer se pater familijas teže razbuđuje. Iskupasmo se do jedanaet koliko smo stigli i sve ponovo pakujemo za nazad. Jurimo ka sobi, jer mi zvoni znak za uzbunu, UV zraci, UV zraci! Mi malo čitamo, njima je dosadno, zato ubrzo krećemo da se igramo, o tome da nam se dremka posle ručka nema ni govora, one su odmorne, spavanje je za njih gubljenje vremena na moru,  poručuje starija. Onda otac zapreti, igrajte se same ili nema plaže. Tada umeju da se zaigraju, mi opet uspemo da okrenemo još par stranica knjige i vreme je za plažu. Sad je malo lakše, već smo spakovani, dodajemo još prosušene peškire i ostajemo da velikog mraka, to nam je baš gušt. A ako se kojim slučajem mlađa umorila i baš hoće u kolica, najjači među nama sve nosi, pomaže mu starija, ja guram kolica. Večera, tuširanje ili obrnuto, mazanje protiv ujeda komaraca, red čitanja, red maženja i ajmo u san do novog dana na plaži. Tako se malo mučimo sa stvarima, dok ne upoznamo nekoga ko radi na plaži i taj se sažali i odobri nam da sve stvari ostavljamo do sutra. Uvek se odužimo toj osobi, na prikladan način i još ostavimo sve drangulije morske za uspomenu, i svaki put se ta osoba sa plaže tome obraduje. Ne znam odogovor, ali je tako.

I uvek nam je dobro. Stvarno dobro i lepo. Ove godine je neizvestan naš odlazak na more i opet će na biti dobro, što i vama želim. Bazen, Ada, jezero, more, najvažnija je ekipa.

 

Jao, Vana koliko si debela…

Malo o debljini, težini i tankima, iz mog ugla. Nikakvo uputstvo, savet, nedajbože osuda, samo moje iskustvo.

Rođena sam kao sitna beba teških kostiju, šta god to značilo, tako su mi rekli. Kažu da sam slabo htela majčino mleko, a i posle toga valjda mi zapuše nos da bih otvorila usta i jela. Molili me, ucenjivali, ljutili se, ugađali, jurili me samo da stavim zalogaj neke hrane u usta. Moj brat je voleo da jede, slasno, ali kako je, kao i većina mlađe dece, imitirao stariju, tako i on krene da mrcvari sa hranom. Sećam se da me mama pogledom kovala za stolicu, da bar glumim da jedem, ne bi li bar on završio obrok, jer kad ja ustanem od stola, on je pojeo šta je pojeo, kreće za mnom.

Naša mama se nalazila sa nama na pola puta od našeg stana i svog posla, ne bi li nam u parku, u centru Majdanpeka, dala doručak, u vreme njene pauze. Svoj predah, od ozbiljnog rada, trošila je da nahrani svoje ptiće. Samo smo tada i jeli. Ostalo vreme, dok smo ostajali kući, pre ili posle škole, mi smo hranu krili. Ubacivali je u kese, pa u ranac, stavljali među neke skrivene, teško dohvatljive elemente u kuhinji, a nekada bismo je zafrljačili sa terase, na livadu, iza našeg solitera. Nju smo, naravno, lagali da smo sve pojeli. Da dodam, znam da je ružno bilo naše ophođenje sa hranom.

Dolazimo u metropolu, priča se nastavlja, jaje ima žile, tata mi odvaja sve što liči na belo na parčetu mesa, nikad čvarci i slanina. Moj dragi brat bi možda i jeo, ali mu je bila važnija naša igra, a meni se uvek sve više radilo, od da jedem i spavam. Spavanje, pak, u nekom drugom poglavlju. Tako smo oboje bili mršavi i žilavi, govorile su naše bake.

Odjednom, bez upozorenja krećem da se gojim. Nemam svest o tome da sam počela mnogo da jedem, kao da sam preko noći dobila tih desest kilograma preko. I ovo je važno, naglo sam prestala sa svim fizičkim aktivnostima, a do tada medalje. Trčanje, skijanje, razboj i slično. Bata nikad. Sedmi razred završavam veoma punačkog izgleda i dalje kreće moja agonija, jer sam tek tada postala svesna promena u svom izgledu. Osmi se malo doteram, kilogramčići su mirovali i na kraju drugog razreda gimnazije ja sam imala dvadest kilograma više od onoga kako sebe pamtim, a ispostaviće se i moje okruženje.

Sećam se, tada sam već bila svesna da mnogo dobro jedem, spremamo slavu u selu. Kolača koliko voliš. Ja odem u špajz, pojedem ko zna koliko i tako punog stomaka radim trbušnjake, da sebe utešim, da slatkiše potrošim. Mama vidi da ja patim i odluči da me malo kontroliše. Ja krišom po frižideru vršljam, ona me zove, Vanaaaa, zatvori frižider. Progutam brzo, kao da me ona ne provali, najtiše moguće ga zatvorim i pitam je, Koji frižider?

I tako dok mi jedan drug iz detinjstva, koji me je video posle XY godina nije  rekao, onako s vrata me dočekavši i iskreno sa svojih trinaest godina, a mojih osamnaest, Jao, Vana, koliko si debela?! Zanimljivo, nije me uvredilo, više me rastužilo, a kako nisam imala sumnje u njegove namere da me uvredi, već je to spontano rekao, ja odlučim. Smršaću. I kreće moj obračun sa mojim kilogramima.

Ajmo redom, prvo jedan proizvod, zaboravila sam mu ime. Onda biomed šest. Zatim mesečeve mene, rekli su mi kada su te mene, taj dan ne jedem ništa. Jednom promašim dan i do kasno po podne greškom gladujem, a trebalo je sutra da ne jedem. Bilo mi je muka i zlo. I na kraju, nutricionista. Sve sa jedva vidljivim rezultatima. Jer i kada sam realno smanjila hranu, jela sam u glavi, mislima, snovima, a mnogo maštala o meni vitkoj.

Vrhunac gluposti i nepromišljenosti, tona kafe sa mlekom dnevno i šest meseci samo kokice. Ja pojma nemam kako su moji roditelji preživeli tu fazu. Muvala sam, zavaravala tragove, da ja kao jedem, jer me ubijala njihova briga. Ostale su  mi u sećanju nanine reči, Jedi po malo, ne vredi ti da ništa ne jedeš. Ti sada bujaš, takve smo ti bile i majka i ja. Smršaćeš čim se završi pubertet. Nije imalo efekta to pričanje, stalno sam bila na nekim dijetama, erozivni gastritis sam dobila.

Počela sam da mršavim, baš onako kako je nana prognozirala, negde početkom moje dvadesete godine, a do tada je bilo komentara, vršnjaci su čudo, Tebe je lakše preskočiti, nego zaobići, ili kako je jedna naša stara kuma za sebe govorila, Umreću debela i gladna. Prolazila sam kroz razne faze. Patila, bilo me baš briga, mučila se, pisala dnevnike ishrane svoje i sve u začaranom krugu.

Mislim da su u mom slučaju priroda i genetika odigrale svoje. Zadnjih petnaest godina sam zadovoljna svojim kilogramima. Volela sam svoju vitkoću, volim je i dalje, bavim se i yogom, doduše dosta neredovno. Sad bih sebi samo koji kilogram dodala, da ulepšam obraze svoje. Mada jesam zadovoljna, jer stvarno nisam od osoba kojoj stalno nešto fali. Naprotiv.

Tako gledamo bata i ja stare fotografije, koje sada, na žalost, nemam kod sebe i on isto kao onaj drug pomenuti, kaže meni, Jao, Vana, ja sam zaboravio koliko si ti bila debela?! I ja sam i šta ćemo sad?

Preživela…naravno!

 

Kad te volim

Kad te volim, lep si mi sa naočarima, ako ih nosiš. Lepe su mi i ucrtane linije na tvom licu, nastale od nošenja naočari. Kad te volim ne smeta mi ako čkiljiš, jer te mrzi da proveriš dioptriju. Ako voliš da pričaš sa hranom u ustima, meni je to prihvatljivo, iako tebi možda smeta kada to neko drugi radi. Čak i u telefonskim razgovorima. Ne vodim računa o pristojnosti, jer ti se verovatno mnogo priča, a gladan si. Kad te volim, prihvatljivo mi je da mi kažeš u brzini zašto ćeš u toalet, umesto samog pominjanja toaleta. Volim i kada si znojav i ne mirišeš baš prijatno, jer ima razloga za to.

Kad te volim, razumem da ti se ne priča uvek sa mnom, jer znam da budem udav, a tebi se baš ćuti. Kad te volim, tako mi je svejedno da li ću te pozvati ili pozivati uvek prva, podsećati te na datume, jer su tako malo važni, naspram našeg odnosa. Razumem da nesmotrenošću svojom mogu da te naljutim, zato te volim i kada si ljuta. Volim te i kada si ljuta na druge. Volim te i ako mi odbrusiš i to je popravljivo. Koliko sam puta i sama odbrusila?

Kad te volim, raduju me tvoja putovanja i sva tvoja zadovoljstva, sve što tebe čini ispunjenom. Volim te i kada me odbiješ da se vidimo i najviše volim kada mi iskreno kažeš. Volim te i kada si pogužvana, kada ima prašine u tvojoj kući, koju samo ti vidiš i smešno mi je da mi se zbog toga izvinjavaš. Ja volim tebe, a za nered me baš briga. Zato, kad te volim mogu da pospremim tvoje igračke, sklonim čarape sa poda ili ti operem sudove u gostima. Tvoj osmeh nema cenu. Kad te volim, vežbamo zajedno da spremamo sobu, ako si dete ili ti pomognem, ako si odrasla osoba, iako se buniš.

Kad te volim, znam da ne voliš da spavaš po drugim kućama i ja tvoju potrebu poštujem, ma koliko da sam sigurna da bismo uživali. Kad te volim, uživam da ti kuvam kafu i spremam hranu, a naručiću roštilj, ako kuvanju nisam vična tog dana, a i češće. Ne vidim tvoj razasuti veš, pored mene prolaze snebivanja, jer volim tebe.

Kad te volim, mogu da čekam u redu za tebe. Mogu da ti platim račune, odem do prodavnice, slobodno to češće traži. Ne vidim ti neuredne nokte ili razmazanu šminku, znam da ćeš se srediti, čim budeš imala volje za tim. Kad te volim, mogu da se provodim i uz Magazin ili Sergeja Ćetkovića, mogu da sedim pozadi, ako ti više voliš napred. Mogu dugo da te slušam, ako ti to znači, bez da reč progovorim, što meni nije svojstveno. Mogu. Zato te molim da me zoveš i u dva sata ujutro i nije važno da li ćeš nekoga probuditi, uz napomenu da se u ovom slučaju upornost isplati. Jer ja utišavam telefon, ali i gvirkam kada pokrivam decu, a sigurno ću osetiti da ti razgovor treba.

Kad te volim, ja ću da jurim po gradu, da nađem baš pravi poklon za tebe i nemam problema sa sujetom ako ti se ipak ne svidi. Kad te volim, pisaću ti poruke i brzo će me proći prvi talas tuge ako ne odgovoriš tog dana, pokušaću sutra ponovo. Radovaće me i smajlići i tužnići, ako se tako osećaš. Volim tvoju bradu staru tri i trideset tri dana. Nisu potrebna objašnjenja ako si umoran. Kada te volim, super si mi lepa sa tvojim nesređenim obrvama ili nacrtanim, ako se sebi sviđaš.

Kad te volim, razumem da ti se spava, ako se meni priča. Razumem da umem da budem vaška i da ti treba prostor ili se bar trudim da razumem. Sigurno je da učim da nemamo uvek istu potrebu jedno za drugim. Jedna za drugom. Kad te volim, mogu da slušam da po nekome pljuješ, ako ti se pljuje. Ako sam uzrok nezadovoljstva, časna reč, daću sve od sebe da to promenim.

Kad te volim, uživam da ti sušim kosu i stavljam šnalice ili ti dodajem peškir i veš. Mogu sama u nabavku, umem da zamenim sijalicu i posteljinu bez pomoći. Mogu da iscepam drva ili ti donesem knjigu. Čitaću ti ako ti prija moj glas ili su ti oči umorne. Popiću piće sa tobom i tebi nekim važnim, jednom do dva puta. Mogu i češće, ako ti toliko znači.

Jer volim da te volim. Baš tebe!

Kako je klečala na kukuruzu

Znaš Vana, iz današnjeg ugla to bi se smatralo zlostavljanjem, a tada je bilo normalno, priča mi mnogo draga žena, detinjstvo svoje i pojam kažnjavanja.

A za neverovati kako je rano počela, doduše u veoma maloj sredini, gde se svi znaju, da beži od kuće, da bi otišla na vašar. Imala je najviše šest godina, kada bi mudro sakrila ranac u žbunje i otišla da uživa u svom tom šarenilu, da bi pred prvi sumrak, sa istim onim rancem otišla kući. Još sa vrata roditeljima je prepričavala dogodovštine iz škole, dok je jednog dana majka nije provalila. Tada, dok se još nije pojavio genijalni izum klečenja na kukuruzu, kazna joj je bila da kleči i gleda pravo. Kako nije shvatila zašto je tu, na tom mestu, u tom položaju, počela je pogledom da prati neku kazaljku, koja je stajala ispred nje i silno se zabavljala. Njena majka je to veče odustala od kazne, jer devojčica nije ni razumela da je nešto pogrešila, a kamoli da je zbog toga kažnjavaju.

Plašili su je, kako bi je odvratili od nekuh opasnih predela malog grada, ciganskim čergama i objašnjavali joj kako oni kradu malu belu decu. Prvom prilikom je otišla do zabranjenog mesta da vidi kako se krađa odvija. Neko je od komšija sreo, preneo njenim roditeljima i tada prvi put otkriva otiske kukuruza na sopstvenim kolenima. Izdrži malo klečeći, a onda krene da moli, Tatice, mamice, neću više nikada, pustite me da ustanem. Oni se malo nećkaju, onda je teraju da se zakune i puste je. Jednog od sledećih dana, trebalo je porodično da krenu na neko slavlje i upozore je, Ne skači po barama, imaš bele hulehopke i belu haljinu, treba da budeš čista. Čim su je izgubili iz vida, ona namerno nađe prvu baru i počne po njoj da skače, da vidi šta će se tačno desiti sa njenom garderobom. Mnogo su žurili, pa nisu stigli da ponove kukuruz ritual, sačekalo ju je posle.

Kada su ona i njena dada, tako su se ona i sestra međusobne zvale, dobile u ono vreme, 1952.godine, prve lutke, majka im je rekla da mogu da ih drže u rukama i gledaju. Starija dada je svoju bukvalno stavila u vitrinu i kroz staklo joj se divila. Mlađa dada, o kojoj pišem, ugrabila je prvu priliku i nakon što se, po sopstvenom priznanju dobro izigrala, odlučila je da otvori svoju lutku, da vidi od čega je sastavljena. Nekako joj je skinula glavu, a onda kroz taj otvor posmatrala unutrašnjost lutke. Tada je i prut odradio svoje, nije prošlo samo sa kukuruzom. I to ne bilo kakav prut, morala je sama da ga izabere i da vodi računa da ne bude truo, kakav  je naravno pokušala da im podmetne, već neki savitljivi, što fijuče.

Stasale su dade za korzo. Pošto starija stalno nešto muti i ne govori istinu, a mlađa, iako veoma nestašna, vrlo je  iskrena, dobiju pravo na izlazak, tako što je mlađa garant da će se vratiti u dogovoreno vreme. Kako su zašle iza kuće, mlađa presrećna što joj starija dozvoljava da ide sa njenim društvom, tek joj ova naglo brecnu , Ajde beži. Onda mlađa čeka na nekom mestu, satima, starija naravno zakasni i obe budu kažnjenje. Klečenje na kukuruzu, opet. Mlađa opet moli, Pustite me, neću više, časna reč, starija ćuti, ne bi zamolila, nema šanse, a glava već počinje da joj pada koliko joj se spava. Onda gospođica zvrkićka kaže, Mama, tata, a mogu li ja da molim i za dadu? Ovima već previše koliko je starija na kolenima, pa popuste, Ajde, kad si toliko zapela.

Eto, kako se nekada i  zarad čega klečalo. Ako uopšte treba da se kleči. Na kraju i nemam neki  pametan zaključak, jer sam samo htela da prenesem priču jednog detinjstva.

I ne brinite, zvrkićka prilično uživa u svom životu.

 

Ona puni osamnaest godina u julu

Sinoć sam malo pisala o tebi, tek da vidim kako će zvučati. Još dok sam pisala znala sam da ću ti danas napisati malo dužu verziju tebe u mom srcu.

Sunčice mila, ja sam na žalost propustila tvoje rođenje i svu ogromnu radost koju je obeležio tvoj dolazak na ovaj svet. A tvoji roditelji su tvoje bivstvovanje proslavili filmski, što i sama znaš iz priča. Okupili su enorman broj ljudi, tata je slavio celu noć, a mama bila budna sve vreme u porodilištu, te je imala česta uključenja uživo. A mama ti je carica, koja je htela na kratko da se zameni sa svojom sestrom bliznakinjom i bude samo malo na žurci. Nije uspela u toj ideji, ali je zato tvoj tata, ležeći na ulici svirao pesmu o tebi. Mama je to slušala, pa, mu dođe kao da je prisustvovala.

Mnogo si plakala, dok nisu pronašli uzrok tvojih bebećih  muka. Kako i dolikuje princezi, tako si i ti imala drugačiji režim ishrane, ispostaviće se mnogo zdraviji od onog koji većina ljudi praktikuje. Tokom odrastanjs tvoji roditelji su  tu različitost predstavljali kao tvoju prednost i veoma vodili računa da što manje patiš. Imala si, prirodno, faze, kada si se naglas pitala, A hoću li ja ikada moći sve da jedem kao drugi? Vremenom si naučila i patnja je ostala iza tebe.

Ja sam te upoznala jedne avgustvske večeri, kada si imala malo više od godinice. Spavala si u krevecu i izgledala si čarobno, onako sićušna i neodoljiva. Tvoja divna mama me je tebi usnuloj predstavila kao strinu, iako smo se Dado i ja tek mesec dana zabavljali. I tako, po tim rodbinskim odnosima ja ti dođem strina, a po srcu, ti si nekada moje dete, nekada mlađa sestra, neko od koga učim i čije sam biserne izjave prepričavala danima.

Mnogo sam volela da se mazim sa tobom i da ti petljam prstima, po nežno plavim loknama i mirišem te do besvesti. Ti si nas osvajala najviše plesom i pevanjem. Obožavali smo svi da gledamo tvoje mini performanse. Jednom si poželela da putuješ sa nama, tu povezanost pamtiću uvek. Iako si bila na poznatom terenu, kod bake i deke, želela si samo sa nama da provodiš vreme, mi da te kupamo, mi isključivo da te uspavljujemo, sa nama da jedeš. Ništa nam nije predstavljalo problem. Uživali smo, a nesvesno smo se i pripremali za našu buduću ulogu roditelja. Dobro, možda smo uveče želeli malo da izađemo u kafić, a i to se dešavalo tek kada ti zaspiš.

Kada ti se rodio brat, bila si prema mojim sećanjima veoma nežna, ograničavala si pristup njemu. Ti si i odabrala ime za njega. Jednu sliku ću nositi sa sobom, kao da je u novčaniku, a to je kada ti trogodišnjakinja sediš na podu, pored njegovog kreveca i čitaš mu bajke, na tvoj način, da ga umiriš. Vaš je odnos imao razne faze, ali se oduvek osećala bliskost i prilično izraženo poštovanje prema ovom drugom. Danas imate neki vaš veoma jak prijateljski odnos, čak zaštitnički, rekla bih.

Polazak u prvi razred, a onda i cela tvoja osnovna škola, išla je veoma glatko, a još si pride topila sve oko sebe sviranjem violine i tvojim čarobnim glasom, onda kada si ti raspoložena. A i kada nisi bila za muziku, ti si činila plezir mami i tati, što bi se po pravilu pretvorilo u mini koncert. Na kraju osmog razreda otputovala si u Pariz, oblačila si kreacije, kao iz Voga lično da su za tebe stizale, a sama si ih birala i pravila dobitne kombinacije. Zato svi vole da čuju tvoje mišljenje kada je uređenje prostora u pitanju ili savet za oblačenje.

Ej, a tako si, žargonski rečeno, razbila sa uspehom u osnovnoj školi, da su kolektvino počeli da padaju u nesvest kada si popustila sa ocenama u gimnaziji. Otkrila si društvo i to ti se činilo važnijim. Polako se budiš i sigurna sam da će sve biti odlično po tebe i kasnije.

Menjala su ti se interesovanja, bila si i mala manekenka, odlazila si u školu pevanja, ne sećam se koliko si se za sport interesovala. Išla si i u srednju muzičku, to si trenutno stavila na stand by, sazreće već i ta odluka, kakva god da bude. Maštaš o Beču i hirurgiji, a ja mislila bićeš neki dizajner, sa diplomom nekog fakulteta iz Milana. Eto, sada zvučim kao strina. Šta god da odabereš, za šta god da se odlučiš, imaš me u svom džepu, u bilo koje doba.

Ijao, da ti priznam jednu glupost. Jednom sam te iskoristila, za jednu mini zaveru. Posvađali smo se moj dobri muž i ja i nikako nam nije išlo mirenje, ja te onda zamolim, da sa tvoje četiri godine, odeš do njega i otpevaš mu neku pesmu koju smo oboje voleli i poručiš da je to od mene. Bez pogovora si uradila zadato i njegovo srce, u svađama tvrdo, otopila si na prečac.

Umeš da budeš i stroga, zaledimo se svi kada Ircu pridikuješ, uvek s razlogom. Sećam se kako sam se prvi put zbunila kada sam čula tvoj ozbiljan, povišeni ton. Pomislila sam, opa, ona ume i da se ljuti, jer ja takva iskustva nemam sa tobom. Ti kada dođeš da prespavaš kod nas, nežno pričaš, nečujno hodaš, pojedeš jednu i po šljivu za večeru, sa pola galete i onda tvom stricu ne bude dobro. Ja te razumem, proživlavljavala sam i sama te faze.

Raduje me neopisivo, što si mnogo pametnija i mudrija od mene, od tebe i dalje učim, sa tobom se savetujem i uživam kada trošimo samo naše vreme. Volim te, ljubim, grlim, stiskam, golicam, sve ti to radim, iako sada postoji neko ko to radi mnogo interesantnije od mene. Zato ću se zadovoljiti ovim dodirima na daljinu.

Srećan ti osamnaesti rođendan, radosti porodična.

Tvoja Ikica

Kako brzo rastu, a ja mlada

Ona skoro da je napunila osamnaest godina i bilo je veoma dirljivo tokom našeg porodičnog okupljanja. Njene bake su se posebne potrudile, što sa posebno za nju šivenom haljinom ili podsećanjem na njeno detinjstvo, tako što smo svi gledali dok je baka ponosno pokazivala, prvu kapicu iz porodilišta, benkicu, ćebence i na kraju haljinicu.

Ja sam je upoznala kao bebu, imala je tačno godinu dana i bezbrižno je spavala u krevecu. Zaljubila sam se odmah! Bila je nestvarna. Toliko, da sam poželela tog trenutka da imam istu. Kasnije sam i rodila dve i neodoljivo liče na nju. U prevodu, prevladali muževljevi geni. Neka su, tako su čarobne sve tri, uz jednog kraljevića, da ih čuva.

Plakala sam, što je za podrazumavanje kada sam ja u pitanju, dok mi se odvijao film pred glavom. Ona beba, ona plače, ona devojčica, hoće u selo, ali samo sa nama, da je nikome ne ostavimo, ona polazi u školu, ona završava školu, upisuje gimnaziju. Svira violinu, voli modu i esteta je , u svakom smislu. Danas ima dečka. Divnog dečka, velika beba naša, koja je sve, samo ne beba.

Plačem  tako, jer je ona porasla, ja porasla, a rastu i moja deca. Velika je baš porasla, mentalno i emotivno devojčica još, fizički preskočila tako zvanu fazu devojčurka, liči na devojku. I lepa mi je, majko moja i nestvarna i kao da je neko drugi, a ne moje malo dete. Hm, kako bih rekla, mame starijih devojčica to već znaju, promenila se, kao i velika sestra, koju sam pominjala na početku teksta. Tako da su pomenute suze i zarad sestre puštene, zarad jedne ruže, zarad naših devojčica, unapred.

Ja skupljam njihovo prvo sve. Prve cipele i garderobu u kojoj su izašle iz porodilišta, prvi pramen kose i prvi crtež, prvo pisamce. Sve prvo njihovo  čuvam u duplom dnu našeg kreveta, sa idejom da im sve u kovčežiću damo kada porastu, ako budu želele. Zato su suze i bile tako snažne, jer velika baš ubrzano raste, sve je više nerviram, prirodno i sve manje sam joj dobro društvo. Zato su mi sada minorne sve naše kobajagi nesuglasice do danas, kada mi na moje pitanje, Jesi li dobro, odgovri NE!. Ja se prepadnem i potrudim se da saznam u čemu je problem, a ona mi odgovori, Ja nisam dobro, ja sam odlično. Ma, nije valjda.

Prepadnu me obe u sekundi, zbune, bolje reći. Kao kada mlađa kaže starijoj, Ja ću plakati i na to se navikni, ali će me proći. Helou, ima manje od pet godina, ja je nisam učila da takve odgovore daje. Zaključujem, mudrosti li, da one mnogo brže rastu, nego što sam i sama spremna i da još brže prelaze godine na kojim sam sebe zakucala. I tako sada učim i vežbam termine predpubertet i predškolski period. Za sada dva na jednom. Mestu.

Rastu deca moja, rastu druga deca koju volim i mnogo je čarobno sve to. Još kad bi me neko pripremio na predstojeće, da mu zahvalim, šestostruko. Danas sam, recimo, srela jednu dragu poznanicu, koja mi ponosno priča kako je ćerka upisla gimnaziju koju je želela, prvu sa liste. Njene oči cakle od uzbuđenja i nemira istovremeno. Najlakše sam sve pregurala materijalno, jer smo same, veli sagovornica, ali strepnja, strah i nada u isto vreme, bilo je mnogo, posebno za nju.

Leti, leti moja rečice i moj cvetiću, tamo gde treba. Pronađi se gde je tvoje mesto. Bićemo uvek tu, na  tom air putovanju.

Znaš da znam da je ovo tvoja pesma, kada budeš preletala…ti i mnoga deca.

 

 

Kada bih se opet rodila kao ja sada

Kada bih se ponovo rodila, volela bih iste roditelje, brata i prijatelje. Može i mesto rođenja opet Majdanpek, sa nekim izmenama, na primer da se svi četvoro odjednom preselimo za Beograd, a ne separatno, kao što je već bilo u ovom životu.

Dalje izmene bi bile, za početak sledeće. Manje bih tukla i maltretirala svog mlađeg brata, pa onda ni on ne bi imao potrebu da me nokautira kada odraste. Više bih cenila što je toliko trčao za mnom, manje bih ga zadirkivala. Čokoladu ne bih merila lenjirom dok je delimo i onda on ispadne bolji, jer kaže, Meni je svejedno Vana, ti biraj koji ćeš deo. Ne bih ga terorisala u kvizovima znanja, puštala bih ga da češće pobedi, a nekada bi možda i on birao temu iz koje se takmičimo. Možda.

Na moru bi tata ređe igrao pasijans sa drugarima, a više bismo bili nas četvoro na plaži. Kada bismo odlazili na selo, zajedno bismo išli na Drinu. Kao što bismo redovnije odlazili kod maminih u Mihajlovce i Slavonsku Požegu i da, deda bi ranije zatvorio kafanu, kako bi se nana i mama manje sekirale. Volela bih da me deda duže vozio crvenim mercedesom i da mi dozvole da nekoliko dana budem prodavac u njihovoj voćari, jer banane i dalje mirišu na njihovu prodavnicu voća.

Dalje, tata mi nikada ne bi pokazivao matematiku, jer nam je to uvek teško išlo. Završila bih muzičku školu i polagala bih za sertifikat iz engleskog i bar još jednog jezika. Dobro, to mogu i sada. Sve sportove kojima sam se bavila, sigurno bih ponovila. Ubedili bi me da sa sportovima nastavim i nakon preseljenja u veliki grad, s tim da bi među izabranima bilo i plivanje. Onda bih izbegla poslednje mesto u Buljaricama, u trećem razredu osnovne škole iz brzog plivanja, jer su svi znali razne tehnike, osim mene. I tada i sada ja samo znam žaba stil i naravno da nisam za takmičenja.

Manje bih se svađala sa mamom i birala bih reči u tim činovima, mnogo više. Više bih učila, a pre toga bi me neko naučio tehnikama učenja. Molila bih koga treba da me nauči koliko je san važan i da ništa neću propustiti, jer  je bezvezno da sam predugo budna. Zavolela bih odlazak u krevet i uživala u tonjenju u san, bez osećaja da je to kazna, već zadovoljstvo i zdravlje. Sigurno bih znala koliko je važno da pijem vodu. To već vežbam.

Sebe bih mnogo godina kasnije pustila na samostalno letovanje. Doziranije bih ja sebi išla na žurke, to sigurno. Prekopirala bih fazon upoznavanja mojih prijatelja, koje su praktikovali moji roditelji. I u narednom životu bi svi dolazili nama u kuću, jer se pokazalo kao dobar model, da ih i moji upoznaju i imaju uvid u moje društvo. Dala bih sebi mogućnost izbora, kao što je i bio slučaj, prilkom upisa u gimnaziju, ali bih tražila jači argument od onog, Moja najbolja drugarica(?), koju nisam videla četiri godine, upisuje tu gimnaziju, hoću i ja.

Moja baka na selu bi više vodila računa šta ja sa trinaest godina gledam na televiziji, ne bi pre mene zaspala, dok ja gledam horor filmove i noću se tresem od straha. Ona bi mi ugasila tu glupu kutiju i oterala u krevet. Ja bih se bunila, ali bih legla. Sve u vezi sa blatom, peskom i vodom bi ostalo isto. Deda bi me stalno vodio u njivu i vozila bih traktor još dalje od onog od kapije do dvorišta. Zaslužila bih dedino poverenje.

Što se tiče radovanja i tugovanja i tog veoma vidljivog pokazivanja emocija, mislim da tu ništa ne bih menjala. Ne bih se trudila da mnogo umem da sakrijem, ako to kao treba, kako se osećam. Ranije bih naučila da se mazim, a nastavila bih da trčim voljenima u zagrljaj, kao i sada, veoma transparentno, iako me mama stišava ponekada, jer imam godina kada bi trebalo da kanalisanije pokazujem emocije. Još malo pa ću imati pola od osamdeset godina, što je loše da se radujem glasno? Nije.

Imali bismo bolji standard u batinim i mojim pred tinejdž i tinejdž godinama, što znači da bismo više putovali sa mamom i tatom i ja bih ranije otkrila avion. I ne znam baš da li bih radila sa decom? Možda bih i radila, ali u mnogo lepšim uslovima, gde bih bila više od čuvarke i tek ponekada ona koja decu uči. Da, tako bi bilo. Bio bi manji broj dece, prostori uređeniji i kud i kamo humaniji. Pisala bih za decu, što možda u ovom obliku i uspem da ostvarim.

Naravno, udala bih se za NJEGA i rodila njih DVE, sa još jednom šmizlom između. Srednja bi se zvala Alisija Ana, to baš znam.

See ya in a next life…

Best regards.