Malo mi je čudno ono što viđam ovih zadnjih meseci, a što očito egzistira mnogo duže. Samo je valjda prolazilo mimo mene. Veštačke obrve. Veštački nokti. Veštačke kose. Veštačka tela. Možda i veštačka pamet, šta ja znam?!
Mislim, za početak da apostofiram, volela bih da se moje bore manje vide i volela bih da mi je na torti dvadeset osam svećica, moj čaroban broj. Ali, samo u mašti. Sve moje volim. Volim i da se doteram i mada retko , volim i štikle. Osećam se pomalo moćno kada sam malkice viša, a noga mi još zategnutija. Volim da sama sredjujem svoje obrve, mada sam probala i u salonu. Dobro je, samo mi je malo gubljenje vremena, umem to i sama da uradim i to dobro. Pedikir, manikir, može ponekad baš, inače ne vidim neku preveliku mudrost dok se to radi sa noktima, rukama i nogama. A, da, veoma sam uredna, čista, podrazumeva se, sjajne kose, tačnije ovo malo kose koje imam.
Pa, lepo onda ne razumem, sva ta sedenja po salonima, silna doterivanja, kao da su ona sinonim za sreću. Neka je prihvatljivo da svako sa svojim telom radi šta mu je volja. Neka je mene strah da i sama to probam, a još više što se meni sviđam ovakva, ali kako može da bude lepo kada kreneš sa osamnaest i manje godina da menjaš lični opis i identite, bože mili?! Divna li si devojčice, devojko sa onim što ti je u glavi i svaka iole dobra šminka je tvoj prijatelj u prikrivanju nesavršenosti. Ako je baš po sredi prirodno ogroman nos ili nesrazmerne uši, onda i da je prihvatljivo. Kako ćeš inače da upoznaš sebe, kada si stalno drugačija, zahvaljujući raznoraznim tretmanima i opearcijama? Znaš li uopšte koje su ti prirodne crte lica i ko kaže da ti je to lepše, od onoga ko jesi TI? Čitaj knjige, idi u pozorište, slušaj, ako baš moraš tu muziku, a tiho u svojoj sobi otkrij Vivaldija, Šopena, bar malo ti je poznato ime Betoven? Koristi taj kompjuter za stvari iz kulture, pogledaj neki klasik. Uplati časove jezika, ne jednog, nego više ili bar kupi ubrzani kurs na cd~u, ma idi na youtube, nakon saveta blogera o lepoti i zdravoj hrani. To danas može bilo ko.
Eeee, ali mama joj je takva. Mama je razume i tata podržava. Šta joj oni time poručuju? Pa, je li im bila lepa i dragocena kada se rodila, jesu li joj želeli neka interesantna iskustva i saznanja, jesu li maštali da uči i putuje, da bude neko? Jesu li joj čitali priče pred spavanje, mazili je, tepali joj? Jesu li je učili moralnim vrednostima, ljudskosti i postavljali joj granice i pravila? A, šta ako ih ni sami nisu imali? Šta ako su ih vremenom izgubili, pa devojčici svojoj od šesnaest godina poručili da će joj rado platiti silikone, ako je to njena sreća?
Onda, hvala ti živooote mili što su svi moji prirodni. Ako i imaju nešto veštačko, to je minorno. Svi moji vole knjige, vole putovanja, vole druge jezike i drugačije ljude. Vole svoj izgled i bave se njime, podjednako koliko i umom. Pružaju deci mogućnosti, onih prihvatljivih, oblače ih normalno, neopterećujući ih markama, koje ako i mogu da priušte, ne naglašavaju kao životnu vrednost ili ne daj bože statusno merilo. Razgovaraju sa decom, osluškuju ih, prate njihove potrebe, poštuju pravila, podržavaju ih, obuzdavaju, po potrebi. Igraju sa decom šah i monopol, odlaze u šetnje prirodom, pričaju im o Moneu i Mirou.
Ne, ne, moj svet je drugačiji i zato da mi zajedno lupimo šamar, ako poželim raskoš, novačanu, umesto one duhovne. Imamo našu kvadraturu, baš po meri nas, sa sve terasom pride. Imamo o čemu da razgovaramo i jedni od drugih učimo. Imamo prijatelje i znamo čime vrednost da merimo.
Оставите одговор