Izvinjavam se zarad naslova, ali jed u meni ga je sročio.
Divno je da smo zdravi svi. Realno. Kako se okolnosti menjaju, biće nam potrebni i lekarski pregledi. E, tada je još divnije da za iste imamo novca dovoljno, jer je, novosti li, naš zdravstveni sistem dno. I ispod dna. Sve ovo znate, onda samo da se podsetimo, jer je to itekako važan segment naših života i života naše dece. Emocije i manjak znanja će me primorati da preskočim kako se leče teško obolela deca, o odraslima da i ne govorim.
Ako mene potkači neki virus, a izložena sam mu na izvolite, jer radim u vrtiću, ja ću radije sama da se lečim i polu ozdravljena da idem na posao. Umesto da odem do izabranog mi lekara, zakažem potencijalni pregled i onda da utvrdimo terapiju za mene. Jer, nemam vremena da toliko čekam, a primiće me po hitnom postupku samo ako gorim od temeperature ili sam pala pre toga u nesvest ili se porađam. Imam moje origano kapi, sve leče, a imam i dve kume farmaceutkinje, kad baš zagusti, da se ispod žita opet sama lečim. Pri tome, moj posao zaista ima razumevanje za bolesnog radnika, jer osim smanjene plate, imam pravo da odbolujem kući, nikakve konsekvence, ironije li, neću trpeti što sam bolesna. Ima, znamo dobro, i onih koji ne smeju da se razbole, jer im onda posao više nije siguran. A imam i da platim vanredni pregled, nebesima hvala. O, majko moja, na čemu zahvaljujem?!
Kada mi je mlađa bolesna, nekako je uređenije, dok je sa starijom ista situacija kao i sa mnom i izabranim lekarom. Sa mlađom odem, ako je bolesna, malo sačekam, dete dobije adekvatnu terapiju. Ako je samo prehlađena, zakažu u razumnom roku. Fale im štapići za briseve, pored novih, daješ i stare knjižice, jer sistem često pada i one sestre stvarno više ne znaju šta im je sve u opisu posla. Da naglasim, da su na našem dečijem odeljenju, sve veoma ljubazne. Lekari prime i do trideset pacijenata dnevno, prelete sopstvenu pauzu i sve ih posmatra neka kontrola. Pa, tako kada vam je potreban pregled specijaliste, koji ne izgleda kao hitan, lekar vam zakaže u određenoj ustanovi za tri meseca, jer kompjuter kaže da je taj drugi lekar u toj drugoj ustanovi, tada slobodan, a i ne sme drugačije, jer ga kontrolišu moćne sile. Ako vi osećate nemir povodom toga, možete privatno, ukoliko imate dovoljno novca. I sada prostom analizom, to i nisu uvek preskupi pregledi, kako se veruje, ali su ipak nedostižni većini koja radi za ponižavajuće malo novca. Znači, čekaš tri meseca, jer nije hitno. Može i duže. Može i da se raspored u međuvremenu promeni, da se taj lekar kod koga idete, eto razboli. Ništa strašno. Čeka se naredna tri meseca.
A čini mi se da najlošije prolaze stariji ljudi, ako nekim čudom nemaju privatno zdravstveno osiguranje i normalne penzije, vredne ljudskog dostojanstva. Takvih je veoma, veoma malo. Oni čekaju satima, danima, mesecima, za uput, terapiju, o pregledu i da ne mislimo. Slažem se da ima onih koji prečesto samo tamo i idu, a najtužnije je da su u toj grupi ljudi i oni kojima je to jedini društveni život, šetnja ili vožnja do lekara, pričanje u čekaonici sa sapatnicima i potreba da ih neko čuje, da su nekome važni, da se neko malo pozabavi njima, pa makar to bio i sam lekar. Takvima je bolje da idu na pijacu, lepše su priče tamo. Ali, oni, kojima je stvarno potrebna lekaraska pomoć, oni su u ozbiljnom problemu, pored svojih već teških zdravstvenih tegoba. Toliko je papira potrebno da bi se otišlo na neki specijlistički pregled, da čoveku dođe da se leči sam, kao ja. Ali tu nisu dovoljne kapi origana i kume farmaceutkinje. I onda kada nakon pola godine dočekaju svoj pregled, zakazan u osam ujutro, budu primljeni možda u podne, jer je cela Srbija zakazana kod tog specijaliste u osam ujutro. Ako ovde izuzmemo bezobrazne lekare, već pričamo samo o onima koji valjano rade svoj posao, a naravno da ih ima i oni su u problemu. Koliko pacijenata su u stanju da prime i zaista im se posvete, ako ispred ordinacije u tih šest sati smene, a gde je zakonska pauza, čeka minimum trideset ljudi?Brojala sam, časna reč.
Mene je iskreno sramota da u ovom tekstu pominjem one koji su u najozbiljnijim i najtežim stadijumima bolesti i broje se dani koliko će još biti sa svojim voljenima. Čula sam, kao i svi vi, koliko je to bolno i degrairjuće prvenstveno po tog pacijenta, a onda i po njegovu porodicu.
Samo da smo svi živi i zdravi, je li to prikladna poruka? Pita se i ove redove potpisuje vaspitačica određenog broja dece, zdravstevnih osiguranika ove nam države.
Оставите одговор