Drugari moji dragi, je li bio neko od vas skoro u školi svog ili nečijeg deteta, nekim povodom? Ne mogu da razaznam u kojoj se meri razlikuju huškanja i koškanja u osnovnoj i srednjoj. Ipak, svedočim da je navedeno izraženije u osnovnim školama. U srednjim su perfidnije igrice u pitanju, sa manje fizičkog kontakta.
Ja sam bila nekim poslom u osnovnoj školi i stigla sam pre malog odmora, a na malom odmoru horor. Očekivana je jurnjava i vika, očekivani su i razgovori, neslaganja i dogovori oko prepisivanja ili već čekanja posle časova. Neočekivano je meni bilo, iako idem redovno u školu, što na roditeljski, što zarad pravdanja časova ili naposletku, povremeno i na otvorena vrata. Neočekivano, jer se deca bukvalno šamaraju među sobom ili tako žestoko krive jedni drugima ruku i silovito se približavajuci, da meni nije ličilo na šalu i druženje, već na odmeravanje snaga.
Podelim iskustvo sa prvenicom, koja me odmah demantuje. Mamaaaa, preteruješ, to skoro svi radimo i samo se zezamo. Ja joj objasnim scenu šamaranja, gde dve devojčice šetog i sedmog razreda prvo uz osmeh razgovaraju, a onda krupnija krene šakom po licu nekoliko puta sitnijoj, u nastavku pisanje srednjoj, od sebe da se obraća. Ludilo da se srednja u početku smeje, kao da treba da pokaže koliko može da izdrži, a onda gura krupniju od sebe veoma grubo , u stilu dosta je! Tu pored njih stoji još sitnija devojčica i ona krene da šaketa srednju i ovaj put je srednja još otresitija, zvekne je bukvalno po licu. Epilog, sve tri i dalje stoje zajedno i kao smeju se. Meni je izgledalo da trpe, jer tako treba. Naposletku se pridružuje jedan dečak i on krene da ih začikava, a onda kao u šali udara po ramenu i glavi. Svi se i dalje smeju.
Upoznata sam stilovima komunikacije, jer pričam sa ćerkom, ipak sam bila veoma iznenađena. Da izbegnem poređenja sa nekadašnjim vremenom, jer i tada je bilo zadirkivanja, meni je sve viđeno ličilo kao na poziv na fajt. Poziv ko je jači i gde mu je mesto, a ponajmanje je ličilo na druženje, bez obzira sto me prvenica uveravala da poznaje devojčice i da one uvek tako rade. Plus da srednja devojčica ume da napadne i odgvori tako što drugu decu šutira direktno u cevanicu. Samo se fino šoknem i zanemim. Zanimljiv podatak je i da je najjača među tri pomenute devojčice sestra osmaka, citiram, Kome niko ne može ništa, uključujući i nastavnike, te je i sama ohrabrena da je sasvim u redu šamaranje na odmoru, vrlo transparentno.
Ovo je samo jedna priča, jedna malena situacija, a svakodnevica naše dece. U tu svakodnevicu se uključuje i dete iz neposrednog okruženja moje ćerke, koje osim neviđenih izostanaka iz škole, uz blagoslov majke, proverila sam, puši od petog razreda javno, ljubi se sa dečacima isto javno, na svim vidljivim područjima i kreće se po tzv zabranjenim zonama, koje svaki kraj ima. Tako i u našem kraju, postoji deo naselja gde se okupljaju neka deca, koja duvaju travu još u petom osnovne, ljubakaju se međusobno, uz nadzor srednjoškolaca. Piju, neki se drogiraju, a neki, na zalost, odluce tu i da se ubiju.
Svi smo se ljubili i poneki pušili cigarete, bežalo se i sa časova, ali bre u srednjoj školi. Tada se i ne kriješ, jer si nekako veliki, a ako je neko sve to radio u petom i šestom osnovne, pa, krio se. Podrazumevalo se da to nije prihvatljivo ponašanje na tom uzrastu. Sve i da potisnem svoja iskustva, slušala sam decu, koja sada imaju sedamnaest i osamnaest godina i ona su mi posvedočila da je to bila retkost i da se uvek tajila. Jok, sada se ona sa svojih jedanaest ili dvanaest godina ljubi na sred centra naselja, a mama joj sve pravda, i jedinice i izostanke i takvo ponašanje.
Gde su natavnici nemam pojma, deluje mi da je njihov utcaj marginalizovan, da li sme da bude tako? Stručna služba samo na papiru i vrhunac roditelja nigde. Jer, ako se rukovodim konkretnim primerom, mama pomenutog deteta se možda pojavi na jednom roditeljskom satanku godišnje. Nema šanse da ona veruje da se takvi susreti dešavaju jednom u godini! Nema šanse da nije bar nešto naslutila?! Ima li? Tata je bio i otišao. A ako je otišao, amnestira li ga novonastala situacija od odgvornosti prema sopstvenom detetu?
Tuga je osećaj sa kojim sa izašla iz školskog dvorišta, možda još i više jer sam dete, koje pominjem, poznavala na uzrastu pre škole i dobre se sećam svih sposobnosti i talenata koje je pokazivalo. Bila je samostalna devojčica, prva ovladala u veštinama svlačenja i oblačenja garderobe, spretna i okretna, gimnastički jaka. Crtala je ispred svojih vršnjaka, kao da je bar dve godine starija. Tečno i razgovetno se obraćala drugima i delovala je sigurno.
Gvirnite malo više u naše škole, zainteresujte se i recite kome treba, makar i tim uspavanim stručnim licima. Nisu svi uspavani, a ako redovno pričamo, neko će već čuti. Odlučimo li da se pravimo da ne vidimo i sami postajemo saučesnici u ličnom sunovratu ove devojčice, kao i bilo koje druge devojčice ili dečaka.
Оставите одговор