Bolne situacije i bolesni umovi

„Znaš, bila je neka situacija gde je taj stariji čovek mene mazio i ljubio i ja pojma nisam imala da li je to u redu. Bila sam zbunjena, jer su u drugoj sobi sedeli moji roditelji i družili se sa još nekim prijateljima. Sećam se samo da me je grebala njegova brada kada se dodirivanje nastavilo na intimnim delovima. Imala sam pet godina i nikada nikome nisam rekla. Takva su vremena bila. Ja se nisam ni bavila time koliko je to pogrešno.“

Mi pričamo stalno sa našom decom, komentarišemo, pogledamo video klipove koje se sposobne da razumeju, ponekad tendneciozno pročitamo neku vest pred njima i opet, najvažnije, razgovaramo i hrabrimo ih da uvek treba da nam se obrate i na najmanju sumnju koju su osetile u nečijem ponašanju.

Ovako su nas učili, dodatne informacije sam dobila edukacijama i priču smo zaokružili na sledeći način.

Sa nepoznatim ljudima se ne razgovara i koliko god da budu uporni pri uspostavljanju kontakta, jasno i odlučno NE pomoći će im da se neznac skloni. Ako se pak ne skloni, prilaze starijoj osobi od poverenja, a ako nema ni nje odlaze sa mesta razgovora u prvi skup ljudi koji im je na vidiku. Bežanje se podrazumeva ako izostanu ponuđene mogućnosti.

U situacijama kada se dete izgubi ili iz nekog razloga ne vidi svoje roditelje, osnovno pravilo je da dete ostane na mestu gde je poslednji put bilo sa odraslim osobama, zato što je mnogo veća šansa da se na taj način pronađu, u suprotnom mogli bi da se traže u nedogled, što je opet prihvatljivije dok god ima nade da će se naći, od mogućnosti da se više ne pronađu. Zato smo ih obe, mlađu i dalje, držali čvrsto za ruku, posebno kada smo na prometnim mestima. S tim u vezi navešću lični primer. Starija ćerka i ja smo se vraćale iz prodavnice i sve vreme smo razgovarale, kada sam se u jednom trenutku okrenula da uzmem nešto sa zemlje i nje više nije bilo u mom vidnom polju. Srce je počelo momentalno brzo da mi kuca i dozivala sam je tih par sekundi. Ništa. Okrenula sam se iza sebe, ništa, gledala napred, ništa. Počela sam panično da trčim ka gore i da propitujem komšiluk da li ju je neko video, sve vreme je sve glasnije i glasnije dozivajući. Niko je nije video… Vraćam se, kao što smo mnogo puta ponavljale na tačku gde sam je izgubila, kada ona izviruje iz žbuna, sa buketićem cveća, neutešno plačući. Kaže, Čekala sam te kao što si mi rekla, gde sam te polsednji put videla. Grlimo se, ljubimo i brišemo suze dodirujući se licima. Zastala je samo na kratko da mi ubere cveće i ispoštovala je svaki deo dogovora o pronalaženju. Plakala sam i radovala se istovremeno. To je moja ćerka.

Pričali smo starijoj da kada je na nekoj proslavi, zabavi, okupljnju, uvek traži piće koje pred njom može da se otvori i svelo se sve na limenku. I samo na limenku i našu zahvalnost nebesima dokle god bude tako. Isto kao što smo je bodrili da je u stanju da odoli udvaranju i navalentnosti bolesnika koji su čekali decu isper škole, nudeći im omiljene čokoladice i ostale slatke stvari. Kao mantru je ponavljala, NEĆU uzeti i jasno ću reći NE! Good girl.

Sve su to strašne spoznaje i suočavanja i ne bih mogla pametno da rasuđujem i kažem šta je važnije ili opasnije od čega. Samo iskreno verujem da će naša i mnoga druga deca umeti da prepoznaju i reaguju u skladu sa naučenim u PORODICI na šta NIKADA ne smeju da pristaju. Mnogo je ljubaznog, a bolesnog sveta u našem okruženju, slatkorečivog, prijemčivog za svakoga i njihova pobeda je ako to uspeju da prepoznaju, a ja osećam da hoće. Silno smo se trudili, a trud će se već ubeležiti u onom delu mozga gde treba, da znaju da prepoznaju, reaguju i kažu nam ako ih je neko ružno gledao, pokušao da ih dodirne ili već dodirnuo. Da imaju svest da nije njihov problem, sramota ili šta već, nego da je važno da odmah reaguju.

Jedini zaključak koji mogu da izvedem jeste da stalno treba da pričamo sa našom decom, demonstriramo, pokazujemo snimke i fotografije, hrabrimo ih i jačamo da znaju šta niko ne sme da im uradi. Nikada!!!