Miline batine

Poznajem devojčicu Milu, mamu joj znam iz viđenja, a poznajete ih i vi, ako ste čitali. Ipak, mali podsetnik za ovaj početak…

Mila je poznata po verbalnom šikaniranju i etiketiranju druge dece od svoje treće godine, jer je tako bila naučena. Milu su deca počela da odbacuju, a do skoro su joj se klanjala kao boginji.

Ipak, bez da nalazim suvišna opravdanja za Milina ogovaranja i izazivanja nereda među vršnjacima, izgleda da ipak postoji objašnjenje, jače i od samog modela na kojem se učila. Mila dobija batine, prave pravcate i to ne krišom, već pred drugarima.

Milina mama se porodila i ona je dobila brata. Po savetu pedrijatrijske sestre roditelji su je povukli iz vrtića. Da bi se osećala bolje. Ispostavilo se da za Milu to nije bilo najbolje rešenje. Mila jeste ushićena došla da nam svima saopšti da joj se mama porodila i pala su u vodu sva njena svojevrsna zadirkivanja dece, jer su joj deca dala šansu. Ipak, sve se odigralo mnogo ružnije nego što se moglo i pretpostaviti. Redom…

Rodio se Milin brat i ona je pokazivala sreću i zadovoljstvo. Nije išla u vrtić, bila je sa porodicom. Povremeno smo je viđali u parku, nasmejanu i donekle zabrinutu. Mi sa strane mislili smo da je zbunjena novom situacijom, kao što nam je naša mantorka svojevremeno objašnjavala. Kada se već starije detetu rodi brat ili sestra, to je kao da kažete, Evo , doći će neka nova žena ili muž u našu kuću i mada će tebi biti potrebno vreme da sve prihvatiš, to od danas jeste realnst. Sa mnogo više empatije i biranih reči je nama to mentorka objasnila, ja skraćujem u nadi da se čuje suština.

Mnogo me je rastužila činjenica da je ona po rođenju brata na svoj rođendan dobila ozbiljne batine pred gostima, drugarima koje je pozvala. Milina mama je sve igračke, pretostavljam slučajno, ostavila u sobi gde je beba spavala. Pozvala je nekoliko drugarica i drugara, kao i njihove roditelje. Zahtevala je igru u tišini kako se beba ne bi probudila. Zahtevala je tihu igru od dece koja imaju pet godina i to na dan kada njena ćerka slavi rođendan. Kada se dete, prirodno, u jednom momentu pobunilo da im je dosadno, pred svima ju je dobrano pretukla. Devojčica se postidela, plakala. Tih nekoliko roditelja gostiju pokušalo je da smiri devojčicu, ali i mamu. Napravile su situaciju da je bolje da svom decom odu u park, a da se mama malo odmori, jer je beba i dalje spavala.

Mila se ubrzo smirila i iskreno se sa drugarima smejala, trčala po trambolini, jurili su zajedno za loptom i onda je igri došao kraj. Bilo je vreme da ostala deca krenu svojim kućama, a Mila svojoj, kada je grčevito uhvatila jednu mamu za ruku i molila je da je povede sa sobom, jer se boji da će mama opet da se ljuti na nju. S obzirom da tako nešto nije bilo izvodljivo, mama koju je Mila izabrala za spasioca je ispratila devojčicu kući i porazgovarala sa njenom mamom. Situacija je donekle bila pod kontrolom, mami je bilo žao pređašnje reakcije i dete je nekako ušlo u kuću.

Mama je prihvatila ideju da dete redovno dolazi u vrtić i čini mi se da je situacija bila bolja narednih dana, dok danas opet nije počela da plače, Molim vas pomozite mi da obrišem patike, ubiće me mama ako vidi da su prljave…

Zaključak se sam nameće, mami je potrebno osvešćivanje i podrška da može na drugačiji način da rešava slične situacije sa svojom devojčicom i ja želim da verujem da će oni koji su sa mamom bliski naći način da joj pomognu i spreče dalje detetove frustracije. Zato ako znate neku Milu, pokušajte da priđete roditelju, možda mu samo malo ohrabrenja i razumevanja treba.

 

 

 

Nađa je progovorila

Nadju poznajem godinama, opet iz parka i iz vrtića, zna se sa našom komšijskom decom. Duga crna kosa, predivan osmeh, vižljasta, okretna. Uvek dobro raspložena. Jednu “stvar” u vezi sa njom niko od nas nije znao ili bolje reći čuo, a to je Nadjin glas.

Nadjin izbor je bio da ćuti, u parku, vrtiću, šetnji, prodavnici, na moru. Uvek je ćutala, sporazumevala se sa okolinom govorom tela svog. Pričala je samo sa svojom porodicom i po priči njenih roditelja, tada je bila veoma glasna i sve je izgovarala perfektno tačno.

Roditelji su je vodili do nekih stručnih ljudi i nije bilo pomaka, da bi se Nadjina baka setila da je i njena ćerka, Nadjina mama, takodje dugo ćutala. Čim je krenula u školu, progovorila je, te je taj podatak bio uteha i ohrabrenje za Nadjine roditelje, nakon silnih bezuspešnih pokušaja.

Od kada sam upoznala to dete, sve u vezi sa njom za mene je predstavljalo enigmu, jer je draga i prihvaćena u društvu, pa sam se često pitala koliko napora ona ulaže u neverbalnu komunikaciju? Na koji je način široj okolini saopštavala kada joj nešto prija ili ne prija, kako se obraćala kada je imala potrebu da ode do toaleta, obuče jaknu kada joj je hladno, zatraži maramicu ili dodatak jela? Kako je saopštavala kada bi htela da se uključi u igru?

Mala, lepa, mila Nađa kročila je svoj put na svoj način. Razgovarala kako je umela, prenosila emocije na sebi svojstven način, smejala se i igrala. Igrala se sa drugrima mnogo i najvažnije, za pomenuti, drugari su je prihvatali i razumeli. Svaku njenu sugestiju, pokret, mimiku, osmeh i sva ostala raspoloženja. Jer, pre nego što se obistinilo ono čemu smo se svi nadali, od izuzetnog je značaja napomenuti kako su joj velika podrška bila deca! Sve su razumela, nikada primedbu na njeno ne pričanje nisu iznela, jer tako lako prihvataju različitost. Bravo deco! Vi ste heroji, vi ste Nađina najveća podrška i vera!!!!

Onda se jednog dana desilo… Nađa priča! Nađa je progovorila! Sve je razumemo, tako lepo priča! Ne šapuće, priča glasno. Ja takođe u čudu, ali da ne pravim zbrku, iz prikrajka je slušam i lepo se topim. Kakva čarobna boja glasa, kakva mirnoća i sigurnost u razgovoru. Ponovo se istapam i u sebi slavim, Bravo, bravo milo dete! Ti si pobednica! Ti si heroj! Ti si, Nađa, carica!!!

Toliko sam bila pod utiskom Nađine priče da sam porodici i prijateljima odmah prenela čudo koje se desilo, a koje je čučalo da bude otkriveno i da se čuje. Onda kada je ona bila spremna, onda kada je ona procenila da je pravo vreme za javljanje.

Meni je ova vrtićko-parkovska priča bila dovoljna da mi ulepša ne dan, nego dane i razreši neke zagonetke.

Neka si, mila Nađa, deo nas, nama je čast…