Nadju poznajem godinama, opet iz parka i iz vrtića, zna se sa našom komšijskom decom. Duga crna kosa, predivan osmeh, vižljasta, okretna. Uvek dobro raspložena. Jednu “stvar” u vezi sa njom niko od nas nije znao ili bolje reći čuo, a to je Nadjin glas.
Nadjin izbor je bio da ćuti, u parku, vrtiću, šetnji, prodavnici, na moru. Uvek je ćutala, sporazumevala se sa okolinom govorom tela svog. Pričala je samo sa svojom porodicom i po priči njenih roditelja, tada je bila veoma glasna i sve je izgovarala perfektno tačno.
Roditelji su je vodili do nekih stručnih ljudi i nije bilo pomaka, da bi se Nadjina baka setila da je i njena ćerka, Nadjina mama, takodje dugo ćutala. Čim je krenula u školu, progovorila je, te je taj podatak bio uteha i ohrabrenje za Nadjine roditelje, nakon silnih bezuspešnih pokušaja.
Od kada sam upoznala to dete, sve u vezi sa njom za mene je predstavljalo enigmu, jer je draga i prihvaćena u društvu, pa sam se često pitala koliko napora ona ulaže u neverbalnu komunikaciju? Na koji je način široj okolini saopštavala kada joj nešto prija ili ne prija, kako se obraćala kada je imala potrebu da ode do toaleta, obuče jaknu kada joj je hladno, zatraži maramicu ili dodatak jela? Kako je saopštavala kada bi htela da se uključi u igru?
Mala, lepa, mila Nađa kročila je svoj put na svoj način. Razgovarala kako je umela, prenosila emocije na sebi svojstven način, smejala se i igrala. Igrala se sa drugrima mnogo i najvažnije, za pomenuti, drugari su je prihvatali i razumeli. Svaku njenu sugestiju, pokret, mimiku, osmeh i sva ostala raspoloženja. Jer, pre nego što se obistinilo ono čemu smo se svi nadali, od izuzetnog je značaja napomenuti kako su joj velika podrška bila deca! Sve su razumela, nikada primedbu na njeno ne pričanje nisu iznela, jer tako lako prihvataju različitost. Bravo deco! Vi ste heroji, vi ste Nađina najveća podrška i vera!!!!
Onda se jednog dana desilo… Nađa priča! Nađa je progovorila! Sve je razumemo, tako lepo priča! Ne šapuće, priča glasno. Ja takođe u čudu, ali da ne pravim zbrku, iz prikrajka je slušam i lepo se topim. Kakva čarobna boja glasa, kakva mirnoća i sigurnost u razgovoru. Ponovo se istapam i u sebi slavim, Bravo, bravo milo dete! Ti si pobednica! Ti si heroj! Ti si, Nađa, carica!!!
Toliko sam bila pod utiskom Nađine priče da sam porodici i prijateljima odmah prenela čudo koje se desilo, a koje je čučalo da bude otkriveno i da se čuje. Onda kada je ona bila spremna, onda kada je ona procenila da je pravo vreme za javljanje.
Meni je ova vrtićko-parkovska priča bila dovoljna da mi ulepša ne dan, nego dane i razreši neke zagonetke.
Neka si, mila Nađa, deo nas, nama je čast…
Оставите одговор