I posle pet godina bogovi

Nisam sam od sebe bog postao, ne zaboravite, taj blagoslov sam dobio od roditelja i poneke familije i dok ostale nerviram ja opasno uživam.

Ja sa tri godine idem po sobi i govorim drugarima “ Zalepiću ti šamarčinu! “, jer sam mnogo moćan i razumem značenje izgovorene rečenice. Moj tata to stalno ponavlja po kući i vojnički nas tretira i postrojava, to vam je jasno. Zato kada odemo u park ili vrtić ja sam opasno jak dečak i to sve primenjujem na ostaloj deci. Jedino ne razumem, ali mi nije ni bitno, zašto druga deca plaču, umesto da se i ona nauče da vrate, kao moji mama i tata.                                               Čudna je to stvar, moji roditelji svaki dan govore vaspitačicama u čemu sam najbolji i kako mene posebno treba da gledaju, a juče me je tata čupao za kosu i malo kao gurnuo ispred moje sobe u vrtiću. Onda me je “ predao “ vaspitačici i rekao joj “ On je meni sve, nemoj dlaka s glave da mu fali”. Tata od mene pravi ljudinu, a mama ga podržava.

Prošlo je pet godina od kada su neki bogovi stasavali i sada mi, novonastali,  treba da kažemo kako mi danas živimo. Rekao bi neko nikad lošije, a meni se čini da je tle pogodno za nas što malo znamo, a kao komete ćemo da napredujemo.

Da li ćemo?

Imam još ovo da vam kažem i dalje zaključite sami. Ja imam starijeg brata, budućeg vojnika pravog, ili bar policajca. Tata često dolazi po njega u vrtić, mama se retko pojavljuje, osim kada je “gužva”, pa treba da bude glasnija od tate. U stvari, moj tata jeste opasan, ali mama “rešava” situacije. Tata se tad nekako povlači i dok do situacije ne dodje, on pravi buku i buni se. Ja jesam mali, ali često sam sa tatom kada ide po starijeg brata, pa sam tako i čuo više puta kako preslišava njegove vaspitačice. Kakav je bio, U redu, ali onda, Kakve ste vi bile prema njemu? Zašto niste prisutne kada ja dolazim, ko posmatra moje dete? Na kraju, do kada je vaše radno vreme?!

Tako tata sve ispita i onda izleti moj brat iz svoje učionice, izvinite sobe u vrtiću, krene da grli tatu i da se penje po njemu, a naš ga tata spusti na zemlju, bukvalno, pa mu kaže, ‘ajde, ‘ajde nema grljenja, kakav si bio danas? Vaspitačice su pokušavale da ga zaustave i objasne šta je moj brat dobro uradio tog dana i gde je možda pogrešio, ali bi moj tata uvek odmahnuo rukom i govorio, Kući ćemo da rešimo sve. To me je plašilo, jer sam znao šta će da bude, prvo red vredjanja, a onda red batina. Zato se malo bojim, da ako iako jesam bog, ne bih to da budem zapravo. Bojim se tih reči i udaraca. Bojim se, bez obzira što ću sutra biti najjači u vrtiću ili parku.

Možda mi fale neke reči ili nekakve rečenice, da bolje objasnim kako sam ja kobajagi faca. Mnogo bih više voleo da mogu da kažem tati, ali i mami, da nisu drugari loši prema meni, nego da ja ne znam bolje da reagujem i da bi bih voleo da me nauče kako da im sve to kažem…

Shvatam da sam bog samo za okolinu, a da se osećam kao višak i smetalo. Čudno, jer me i porodica i familija, doslovno, obožavaju.

Kao da su bogovi pre mene bolje prošli. Pomozite mi!!!