Ovo je priča o devojčici, istoj i drugačijoj. Ovo je priča kada roditelji žmure namerno ili iz neznanja, a možda i iz sramote, jer je to na ovim prostorima uobičajena reakcija na svaku vrstu različitosti.
Obzirom da sam ja samo vaspitač i obzirom da je ovo opet priča iz parka, nisam dovoljno stručna da mogu da verbalizujem određenim nazivom drugačijost kod devojčice, već da samo primetim i konstatujem.
Površno, u kratkim razgovorima parkovskim, poznajem roditelje dve godine. Već nakon prvog susreta pitali su me za savet, jer se brzo došlo do teme ko se čime bavi. Saslušala sam ih , to umem, savetujem samo kada sam sigurna, a kako za pomenutu situaciju nisam bila sigurna, a opet ni dovoljno bliska sa roditeljima da ih negde uputim, klimala sam glavom, iskazivala empatiju, hrabrila ih da rešenje postoji i da će ga oni svojom verom i upornošću naći.
Devojčica je do četvrte godine nosila pelene, jer nije želela da ih skine, po rečima mame i tate. Jede supu, špagete, poparu, pije litar mleka dnevno i svaki dan po nekoliko čokoladnih bananica. Izgleda pomalo naduveno, a lepa je, prelepa. Ne voli da bude sa drugom decom, već samo sa bakama i dekama, koji je čuvaju dok roditelji rade. Misle da vrtić nije najbolje rešenje za nju. Malo sam se umešala konstatacijom, da bi joj možda ipak prijao vrtić i da umesto što sada mi pričamo, a ona sedi pore nas, priđu zajedno drugoj deci i budu joj podrška u uspostavljanju komunikacije. Ne, ne, ne razumete, deca su surova, a ona stidljiva, samo bi je povredila. Dobro, jeste li pokušali? Bolje da ne znate… Ućutim.
Primetila sam da sve što može sama, oni rade umesto nje. Ona bi da skine jaknu i malo je uvrne, oni su je već skinuli sa nje. Ona bi da popravi čičak na patikama, oni je stavljaju u krilo, bez objašnjenja i lepe patike. Ona bi da ponese ranac kada krenu kući, momentalno joj ga uzimaju i nose ga oni.
Je li to žmurenje na drugačije, neprihvatanje ili nebriga i zanemarivanje u nekom svom obliku? Mnogo sam mislila o njoj i kako bi bilo dobro da mogu da im priđem i šapnem da eto možemo i zajedno da nađemo pravo stručno lice za nju, da se raspitamo o potencijalnom boravku u vrtiću, ali znate onaj osećaj kada neko neće ništa od vas, već samo da vam priča i priča, na kraju jadikuje i žali, a ne čini ništa. Povukla sam se, zbog sebe, jer sam osećala tugu i nemoć, a bilo mi je mučno da budem svedok tapkanja u mestu, a već su dve godine prošle od kako to jesam.
Ja se i danas sa njima učtivo pozdravim, sa devojčicom izgrlim, izljubim i idem dalje. Odbijam misli od sebe koliko je vremena devojčica već izgubila, teram ih i kada mi poručuju da još mnogo može da se uradi, jer su njeni roditelji tako odlučili. Svaka moja uloga je završena, ako je uopšte u ovoj priči i bilo.
Ja se verujem i nadam da će se u ovom i sličnim slučajevima, naći hrabriji od mene, ili što je važnije bliskiji ljudi, koji će ukazati roditeljima na sve mogućnosti za dobrodit njihovog deteta. Mogu samo da nagađam koliki su to izazovi i za roditelje i za dete, kao i da od srca navijam za što uspešnije odrastanje i sazrevanje.
Toliko…
Оставите одговор