Pre nekoliko dana, dve su mame vrlo uznemirene bile, jer su dva deteta od strane trećeg u prvom osnovne dobila po šamar.
Šta je tačno mame iznenadilo i imam odgovor i nemam.
Redom…
Jedno je dete incident prijavilo učiteljici, drugo je prećutalo i samo sa ukućanima podelilo.
Možda je šok usledio, jer su deca baš mala, ali imajući u vidu sve izvitoperenosti u našem društvenom, a pre svega porodičnom sistemu, na žalost očekivano.
Šta se radi u takvim situacijama, koja je prava mera reakcije? Trebalo bi ovim redom, prvo se obavesti učiteljica i u najboljem slučaju case closed. Već na prvom stepeniku nejasnoća, učiteljica tek dva dana radi sa decom, jer je famozna zamena u pitanju, za veoma bednu nadoknadu, kako to već ovde funkcioniše.
Znači, ne poznaje decu, niti roditelji poznaju nju.
Sledeći korak, ako prvi ne urodi plodom, jeste obraćanje PP službi i opet bojazan kako će se potencijalne reakcije odraziti na decu, jer ovde svega ima, ali ponajmanje poverenja u iskrenost da se izazov reši.
Ako će se ići drugačijim putem, vrati onome ko te dira, upada se dublje u bazen, a svi smo učeni različitim stilovima plivanja. Odavno je nefer svako takmičenje u disciplinama.
Da roditelj uzme stvar u svoje ruke i mimo svih ljudskih načela pridje detetu koje je ispoljilo agresiju… Ne ide, baš ne ide.
Razgovori sa detetom, primeri, glumljenje situacija kući, višestruko korisno, ali da li je dovoljno?
Da li je dovoljno dobro savetovati dete da ignoriše udarac, uz jasno i oštro “NE, ne prilazi mi!!!”
Po mom mišljenju bi kombinacija stalnog osluškivanja, razgovora, uz više nego jasno NE bila najadekvatnija zaštita i danas i u budućnosti.
Obe mame, pomenute, imaju znatno stariju decu i ovakve su situacije bile nezamislive na ovako ranom uzrastu. Znači, jeste se promenilo vreme, okolnosti na lošije i to je činjenica.
Onda da skromno zaključim, porodica svetinja, pravila, granice, ohrabrivanje, vera u mlada bića i nikako reagovanje na prvi mig. Ali da mi lično ponestaje strpljenja i razumevanja da je nekom detetu loše u njegovoj porodici i da se zato prazni na ovaj ili onaj način, istina je.
Jesam li došla do nekog zaključka? Imam li mrvu mudrosti za napisati. Rekla bih sledeće zapravo, koškala su se deca i ranije, padali su šamari, čupalo se za kosu, ali je to sve spadalo pod dečja istraživanja i opipavanje limita. Bile su to naivne borbe, bez uplitanja odraslih i na drugom uzrasnom nivou. Pa, meni sinoć starija priča kako su ona i drugarica razmenile šamare i same sve rešile, samo razlika u godinama nije zanemarljiva, bile su u petom osnovne.Danas roditelj često rešava probleme svoga deteta i onesposobljava ga, a u isto vreme kući ga bodri ” Udari, ne sme tebe niko da dira.” i slično.
Čudno je vreme došlo ili smo ga verovatnije sami stvorili.
Zato, volimo se i poštujmo, to je jedini racionalni izlaz i let u bolje.
Оставите одговор