Dragi moji svi, koji čitate, u fazi sam pisanja pisama ili zapisa iz glave, duše, srca…Kome ovo nije blisko, nemoj posle nisam rekla.
Moj tata sa ponosom ističe da je rođen u selu, istom onom odakle je hajduk Stanko, kao jedanaestogodišnjak je otišao u veliki grad da uči gimnaziju, a posle u metropolu na fakultet. On je, od troje dece, odabran da se školuje. Još kao dete imao je izvesnih poteškoća sa sluhom, ali kako se nije o tome mnogo znalo, naučio je da ne čuje. Taj će podatak i kasnije biti važan. Zaposlio se u malom mestu, upoznao moju mamu i tako dalje. Ubrzo postaje moj tata.
Od rođenja me zove, moje kilo mesa, po maminom priznanju, a njegovom dragovanju, samo me je on kupao, merio i slično. Kasnije je krenula i mama. Valjda sam bila sitna, pa je on bio sigurniji da me neće ispusti. Oduvek je pokazivo naklonost prema meni, bio je slab na moje suze, brzo smo se mirili. Osim kada se on baš zainati da će duže trajati njegova ljutnja, tada sam patila.
Slabo se sećam naših igranja, a imam toplotu oko srca pri pomisli na njega i detinjstvo, te pretpostavljam da sam jednostavno zaboravila. Pamtim da je mnogo voleo kola, mama kaže više nego išta, a i on to priznaje. Tako, došlo vreme i mogućnosti se promenile da naš kec ode nekom drugom, a mi da kupimo limuzinu. Došla je iz Ljubljane, nov plavi reno 18. Bio je lep i moćan auto. Možda sam bila ljubomorna što je u njemu toliko uživao, možda sam bila malo pakosna, ne znam, tek ja sam ga nanulom po čitavoj jednoj strani ogrebala, pred bratom, kao svedokom. Svedok je odano ćutao. Kada je tata video i naravno šiznuo, ja sam vrlo brzo priznala da sam ja bila zlikovac. Kako inače nisam neke batine dobijala, tata se silno naljutio i malo me stavio na stand by. Zasluženo, rekla bih. Kako li bi moj dragi reagovao da neka od naših devojčica uradi slično, ne znam, osim što sam prilično sigurna da one to ne bi ni radile.
Imam neka lepa sećanja u vezi sa izletima na pećinu i vikend boravaka u Lepenskom Viru. Tamo je bazen najlepše mirisao, najlepše sobe su tamo postojale, kuglana nestvarno divna, a tek trpezarija za ručavanje, ma Hoolywood u malom. Čitav moj glamur bio je taj hotel. Kola je do tamo, kao i uvek, vozio tata, a kada bi mama i pokušala da vozi, govorio joj je da limuzina pati, da promeni brzinu. U prevodu on je najbolje vozio. A bio je odličan vozač, to stoji. Puštao nam je uvek dobru muziku, voleo da nas snima dok recitujemo, ja sam bila glavna, razume se. Mama je, kao ja danas, bila medijator u svim našim odnosima.
Kada je otišao opet u metropolu, za boljim životom, dolazio je vikendom sa mnogo časopisa Bravo, to mi je bilo najvažnije i on to nikada nije zaboravio. Iz inostranstva nam je donosio neke mnogo fensi igračke i gomilu čokolada sa lešnicima. U velikom gradu je manje bilo zabavno, više stresno, tako da ga iz perioda od sedmog razreda, pa do kraja gimnazije, pamtim kao dosta ozbiljnog čoveka, koji kada mu se ne priča, jer ga nešto gnjavimo, kaže zbog sira ili nisam tu. A najčešće je pretio da će da otputuje u Tanzaniju, kad mu se bukvalno penjemo po glavi.
Vrlo je inteligentan moj otac, sa fantastičnim znanjima iz prirodnih nauka, o istoriji i geografiji da ne pričam. Slabo se to primilo na mene i dalje zna više i bolje. Na njega sam do pre par godina bila tačna kao sat, brza i visprena. Voleo je sve unapred da isplanira, doduše malo da njemu više odgovara. Izvini, tajkicke, ali to je istina. I danas voli za sebe da priča da je vuk samotnjak, a nije i „sam sam se rodio sam ću i umreti“. Dobro, tata, to je opšte mesto. Međutim, on obožava to da nam naglasi.
U tati sam osećala sigurnost, bila sam hrabrija kada na njega pomislim u nekim trenucima. Kada su bile neke „ženske“ stvari u pitanju, kao da je juče bilo, čujem ga kako mami kaže, razgovaraj sa njom, ja ne mogu, ja sam otac, a otac kao kolac. Tatine reči. Ni jedan drug nije smeo da prespava, već da mi kao pričamo celu noć. Opet mama balans, do muža mog, mog jedinog dečka, gde je pregrmeo i ujutro me pitao jeste li se ispričali?
Ponešto još o tatinom sluhu. Tata je dugo odbijao nošenje slušnog aparata. Ponosno ga je kupio kada se rodila naša prva devojčica, da bi je bolje čuo, što je za pohvalu. A ume tata i da ne čuje, onda kada bi mogao da čuje, verovatno je da bi bio prvak u takmičenju u disciplini zvanoj selektivna gluvoća, što u današnje vreme i nije tako loše, osim ako disciplinu ne vežbaš na ukućanima. Ne, nikako.
Plakao je na našem venčanju, čini mi se tiho i do granica bola dirljivo. Poručio je svome zetu, čuvaj moje kilo mesa! Čuva me tata, brine o meni, ispunjava mi neke želje slatke. U jednoj znam da posebno uživa moj tata i to bih znala i da mi nije pre neki dan rekao. Tatina pasija su bila putovanja i po njegovoj priči nije se dovoljno drugih predela nagledao, zato i znam koliko uživa što to radimo bata i ja.
Tata, veruj mi da iskreno milsim na tebe na svim putovanjima i delić sebe ostavljam svuda u tvoje ime. Dogovorili smo se da je to u redu, rekao si da imaš utisak da i ti putuješ sa mnom, da znašda jeste tako.
Volela bih da se više grlimo i šalimo, ko kaže da u ovim godinama ne može čovek da se promeni? Volim kada mi piše tople poruke i što je tu za moju porodicu i mene, posebno za naše devojčice, najbolje što ume. Znam da jeste doživeo izvesna razočaranja i boli u vezi sa mnom i zato mi je neizmerno drago što je danas ponosan na mene. Isto kao što sam želela da umem da ispunim njegova očekivanja, koja su glasila, „Od vas tražim samo jedno, a to su dve stvari, red, rad i disciplina. „.Tataaaaa!
Žaka, da li se i tebi čini da sam brzo porasla ili je to samo moj osećaj? Ja i dalje živo vidim nedeljno ležanje na tepihu i naša snimanja ili zajedničko gledanje Otpisanih kad se dobro okupamo i osušimo kosu…
Оставите одговор