Moj rođeni brat, Boža

Od kako se rodio, ljubomorisala sam na sve što ima veze sa njim. Moji, pardon, naši roditelji bi mogli više da kažu u periodu baš malecnosti naše, a već od pete se dobro sećam šta sam mu sve radila. Možda postoji sestra koja nije maltretirala mlađeg brata, ali to nisam ja.

Bila sam ljubljena i mažena. Prvenica, nego šta. Svi su me obožavali, tako sam saznala, da je moja tetka iz drugog grada, bukvalno pobegla iz bolnice, ne bi li me što pre upoznala. Radovali su mi se i sa mamine i sa tatine strane. I onda sa moje nepune dve godine, dolazi on! Detalje prve dve godine njegovog života ne mogu da navedem, jer ih se ne sećam. Sećam se od moje pete, a njegove treće, mnogo čega.

Nametnuto nam je bilo, takav je moj utisak bio, da sam ja tatina, a on mamin, što sam silno zloupotrebljavala, a godinama unazad, od kada nastupa neka moja zrelost, smatram to potpunim nonsensom. Zato, kada danas vidim takvu podelu, bude mi prava pravcata muka u stomaku i glavi. Mene su veličali kao hajdučicu, a njega karakterisali kao mamino milanče, nije ime, već mamin mili sin. Ja sam volela da se verem po drveću, on nije. Ja sam volela sve da probam, on je išao na siguricu. Tek, kako sam osetila preveliku zaštitu, naravno silno sam je zloupotrebljavala. Namerno sam ga zadirkivala, gurkala, govorila da sve bolje znam. Tako je i sam govorio, Ja to ne mogu, to može Vana. Ja to ne znam, to zna Vana. Započnem gurkanje, ćušnem ga jače, jer sam kao bila jača u nekom periodu, on pokuša da se brani, ja još jače. Prva se onda žalim mami i tati, a kako su neka druga vremena bila, prvo je sledila neka kazna ili njemu ili oboma, pa tek onda objašnjenje.

Kad ga ljuljam u stanu, na našoj pravoj ljuljašci, gledam ga u oči dok ubrzavam ljuljanje, iako sam obećala da ću ovaj put polako, časna reč. On mi nežno kaže, Nemoj, Mana, nije znao da kaže Vana. Onda odlučnije, Mana, ne! Ja ljuljam još jače i brže, Mana, prestani. Ne prestajem, đavo u meni se sladi. On se silno naljuti i kaže mi, Matejina Mana, to je bila neka psovka. On se onda žali mami i tati, ja poričem i oboje u kaznu.

Maltretiranje u kvizovima znanja do iznemoglosti, do tačke kada on proključa i neće više da priča sa mnom. Mene baš briga, ali mu se iz dosade izvinim, a on jedva dočekao da se pomirimo. Voleli smo da se bijemo, hm, da ga bijem. Nisam uživala da ga boli, ali mi je bilo zabavno da ga maltretiram. Jednom sam baš preterala. Prepričavali smo kasnije bubanj veš mašine, ne verujem da sam ga baš tamo gurala, ali nešto slično jesam i jako sam ga udarila u oko. Đavo u meni se prepao i počnem brzo da se izvinjavam, molim ga za oproštaj i da naravno ne kaže tati i mami. Obeća da neće. Mazala sam ga i nekim kremama, da ublažim masnicu na oku, pre nego što pođemo u školu. On je bio drugi, ja četvrti razred. Nemir mi je rastao na časovima i dobro sam predosetila. Naši roditelji su ponekada imali običaj da dođu da nas vide na velikom odmoru i to tada nije bio blam, već radost i sreća. Ja gvirnem sa sprata, gde je bila moja učionica i u dvorištu vidim kako batu zagledaju tata i mama. Višom silom pozvani, pogledaju ka gore i ne urade ništa, samo me oboje nemo i veoma ljuto gledaju. Kako sam izdržala do kraja na časovima, pojma nemam. Kući neka žestoka kazna, ali najstrašnije od svega, razgovori. To suočavanje mi je najteže padalo.

Poslednja žestoka tuča, po preseljaju u Beograd, desila se u našem novom stanu. Kako su majstori još bili deo našeg renoviranja i useljaja, a mi se jurili oko nekog velikog stola, našao se i jedan šrafciger. Silno me je iznervirala ta jurnjava oko stola i ja zgrabim šrafciger i zamahnem prema njemu, da ga samo udari u glavu. On se u letu obrnuo i zario se bati u slepoočnicu. On u neverici, vadi tu groznu stvar iz svoje glave. Opet plačem i molim ga da nikome ne kaže i nije rekao. Kraj tučama je jedno rvnje, na koje me pozvao, da odmerimo snage. Presamitio me iz prvog puta i pitao, Hoćeš još da se biješ sa mnom? Neću, jači si.

Inače, pravdoljubiv i mio po prirodi. Voleo je Politikin zabavnik, mnogo pre nego što je naučio da čita, pa se zavlačio ispod velikog stola u trpezariji, da na miru secka zanimljivosti, koje je sricao i onda lepio u svoju svesku. Voleo je mnogo da se šali, bio je osetljiv na ljude i sve u vezi sa njima. Uvek je bio mnogo pametniji od mene i uvek su ga interesovale neke novosti iz nauke, dok sam ja čitala Bravo i neka lagana štiva. Bio je pažljiv prema meni, poveravali smo se jedno drugome. Kada smo poodrasli, dosta se zatvorio. Pri kraju srednje škole je, po mom mišljenju, imao baš neku cool ekipu, a ja par drugarica i od tada sam, pa sve do formiranja moje porodice, mnogo želela da i ja budem tamo, sa njima. Pozivao me je, ali sam bila padobranac, oni svi opušteni, a ja napeta u želji da budem što više prilagođena.

U našim dvadesetim, on je izgledao kao mnogo urbaniji, interesantniji lik od mene. A, ja, dosada. Mnogo pričam, hoću da se uklopim, njemu sve moje neinteresantno. Patila sam za njim. Ali.. sve je to prošlo. Sada on i ja imamo neki drugačiji put. Ja ga mnogo volim, neopisvo ovde da stane, a slabo ga zovem. On i dalje voli da se zabavlja u životu, sa prijatnim stepenom odgovornosti, zove me češće.  Bilo je dana kada je mnogo putovao po Evropi i dalje, pa me starija pitala, Kada je uopšte uja u Beogradu? I dalje su mu putovanja pasija, samo tada ništa muzeji i slično. On iznajmi bajs i luta po gradu, dok prženica od njegove sestre prvo to ide da vidi. Ima doktorski rukopis, sluša muziku koja mi se uvek sviđa. Zbog njega sam skupljala, bukvalno dinar na dinar, kako bih otišla na Rony Size. Lepo se razume sa devojkom, koja nam se sviđa, ako smem da primetim? Voli moju decu, odlično se kapira sa zetom. Mislim da mi ništa ne zamera, osim ovog pisanja, možda. Koje ću povući, rado, ako mu se ne svidi.

Neke priče kažu da je trebalo da se zovemo Božidar i Savka, više zafrkancije radi, jer smo rođeni na Božić i Svetog Savu. I kao što je naša nana volela svog brata, našeg ujčeta i debelo ga respektovala, tako i ja padam u nesvest da mu se bar nešto svidi od onoga što imam, kada dolazi do nas.

Dobar je čovek, ovaj moj Boža.


Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *