Toliko su se razlikovali međusobno, da imam potrebu da se pitam kako su se spojili? Njeno pevanje pesama i dobrota i njegova inteligencija i opet dobrota. Samo, kako nemam njihovo odobrenje za iznošenje njihove intime, poštujem i pišem iz mog ugla. Ja, dete ovih divnih ljudi.
Opšta mesta kažu da je ona iz Negotina, odakle je i hajduk Veljko, a on iz Crne Bare, odakle je hajduk Stanko i vazda su se šalili ko je iz veće hajdučije potekao i čija je gimnazija starija, negotinska ili šabačka?
Bez ulaženja u detalje, sitnica tek. Moja je mama lepo pevala, a tata je voleo da je sluša. Moj je tata prilično inteligentna faca, sa opasnim znanjem iz istorije i geografije, plus snalaženje u bilo kom novom prostoru. Za početak im se to svidelo, ostalo jednom, ako mi odobre da napišem.
Mnogo su želeli i M. i mene, po njihovoj priči, baš ovakve. Odgajali su nas na poštenju i priznavanju istine, ma, kakva ona bila. I, mislim da smo im prilično verovali, dok nismo svesno odlučili da varamo, jer su nam godine i društvo, pre svega, tako predlagali. Do tada, detinjstvo divno. M. malo više mamin, ja malo više tatina, što danas ne odobravam, a tada sam prihvatala. Bata je budući intelektualac, ja sam za druženja i kako je naš tata voleo da ilustruje, u njemu svojstvenom stilu, skakala sam sa cveta na cvet, svi su bili moji drugarice i drugari.
Naš Majdanpek u meni budi samo neku lepotu, bez obzira da li je to bilo lovljenje punoglavaca ili igra oko naše šenaestospratnice? Ispred, kada smo bili mlađi, a kako smo rasli, sve smo se više igrali iza solitera, kao tu smo mogli da tajnujemo. A jednom me provale da sam deci iz komšiluka, samo taj dan, časna Titova tadašnja, iznajmljivala bicikl, za pet dinara i na kraju tog iskustva zaradila za sladoled Cmok. Nateraju me da novce vratim, silno mi objašnjavajući kako sam bicikl mogla da pozajmljujem, a da bi mi oni svakako kupili sladoled.
Kada sam polazila u prvi razred, mama je imala neku mini val frizuru, tata standardno kratku i došla je moja Baja, tatina mama. Neopisivo lepa sećanja, osim što je mama imala lepšu i moderniju frizuru kada je M. polazio, dve godine kasnije, u prvi razred. U prevodu, grickla me ljubomora. Osim te ljubomre, samo moje, sve je bilo idilično. Vikendi obavezno u Lepenskom Viru, u tada, za mene, najluksuznijem hotelu. Bazen, kuglana, svečana sala za ručavanje, Holivud u malom. Letovanja i zimovanja su se podrazumevala. Na planini smo više sa tatom, na moru više sa mamom, oni znaju tu raspodelu bolje da objasne. Sve u svemu, naš mali grad, gde su oni viđene, školovane i uvažavane persone. Moj utisak, radost, zadovoljstvo, čarobno detinjstvo. Plus idemo i bata i ja u muzičku školu i ne obožavamo ih zbog toga, jer dok mi idemo na kojekave časove solfeđa i insturmenta, druga deca ostaju u parku. Sport se podrazumevao, tako su mislili da je najbolje za nas.
Sve se menja našim preseljajem u veliki grad. Malo se rasipamo, malo sakupljamo, menjamo našu rutinu. Ipak, nakon godina lutanja, u mojoj glavi izlazimo kao tim. Da li su tome doprineli svakodnevni sastanci sa roditeljima i posebno oni nedeljni ručkovi, nazivani radnički savetnički, ne znam tačno. Ponovo smo ozbiljno zajedno i uz određene poteškoće, nastavljamo da funkcionišemo.
Danas M. gradi neku svoju priču, a ja svoju i imamo prilično dobru podršku u našima raditeljima. Volimo da smo zajedno. Retko, kao pre pet dana, sami nas četvoro. Ali, sada i nismo ekipa samo nas četvoro. Sada su tu M. i devojka, i ja sa svojom porodicom, sa naglaskom na moju decu, jer su ona nekako postala glavna tema. Zanimljiva i osvežavajuća.
Divni mama i tata moji, naši, verujem u svaku vašu odluku i svaku vašu sugestiju da je bila iz duše izrečena i pokazana. Verujem u vašu bezgraničnu ljubav i dobrotu. Kada bih mogla, opet bih birala vas, jer ste vi bili najbolji izbor za mene. Sigurno i za batu. Koliko je sve bilo odgovorno sa vaše strane i često veoma teško, počela sam da uviđam tek kada sam i sama postala roditelj. Zato, nema mesta žaljenu, već uživanju što se imamo. Ja volim miris maminog bordo bade mantila i tatine sive kožne jakne iz Nemačke. Volim da se grlim sa vama i čitam poruke koje mi pišete, pored onih na mobilnom telefonu, još više volim one rukom napisane.
Volim što se tata najbolje snalazi i dalje u prostoru i što je još uvek dovoljno da se jednom susretne sa nekim delom grada, a sledeći put već zna gde treba da idemo, jer uvek prvo njega pitam. Volim što mama uvek prva prepozna moje nadolazeće promene, i mada nisam uvek spremna odmah da ih čujem, iz drugog puta znam da će ona najbolje da mi kaže.
Volim kako me vole, mada me tata ponekada sažaljeva, u stilu kako ću sama, iako je mama mnogo više bila bez njega, nego ja bez mog muža. Volim kada kažu Vana, umesto Ivana. Ivana sam bila kada su ljuti, a Vana u većini slučajeva, što je dragoceno.
Mama i tata, tata i mama, divno je što ste tu. Divno je što ste podrška. Divno je i što kada kuvate, opet nama šaljete, jer ništa nije lepše od maminog pinđura i tatinog podvarka. Predivno je kakvi ste deka i baka mojoj deci i one vam, ama baš ništa ne zameraju, koliko god vi sebe preispitivali.
Volim kada ti mama voziš trotinet sa devojčicama, a tata trči sa njima dok igra fudbal ili odbojku. Volim i što ste za nijansu popustljiviji prema njima, mada baš ništa ne bih menjala u našem odnosu. Onakav je kakav je bilo najbolje za nas. Onakav je kakav treba da je kada su u pitanju moja mama i moj tata. Neponovljivi na ovom Univerzumu koji ja poznajem.
Ovog utorka smo svi sigurno kad nas u stanu, sa nekim zabavnim poslasticama. Bata i V. se podrazumevaju.
Оставите одговор