Jedna od najvažnijih žena u mom životu, ljudina i profesionalac, majka i supruga, učeno i pametno biće, bila je na meti pištolja. Ovih dana, u Beogradu.
Ništa novo, ništa čudno, osim što je mnogo blizu, a strah se tada pojačava. Ona misli da bi svakako dobro prošla i ja joj verujem. A umrla sam sto puta kada sam čula. Još mi odzvanjaju njene reči, Jeste, uplašila sam se mnogo, ali me još više plaši što može da se ponovi, jer se već dešavalo, samo prvi put meni i onda mi blesa moja citira i Marfija i Koelja zajedno, Sve što se desi jednom, ne mora se nikada ponoviti, sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći.
Hladnokrvnost u datoj situaciji me potpuno oborila. Osetila je neprijatnost ulaskom dvojice, ispostaviće se, pljačkaša i ipak je mirno nastavila sa svojim poslom i… Bang, pištolj uperen u nju. Sarađivala je i sve se odlično završilo, a danas mi priča da pojma nema šta joj je sve prolazilo kroz glavu. Znala je da želi da se brzo završi i mozak je slušao, strah se javio naknadno. Tako im je i novac predavala u nekakvim kasicama, jer je bila sigurna da će tražiti još i produžavati agoniju, ako krene isti da vadi. „Hoćete li ovako u kutijama da vam dam?“, to ih je pitala kraljica, lavica. Uspela je i na sekund da ih uspori, „Može, može…“.
Večeras je gledala Sinđeliće, prvi put u životu i kaže da joj prija da se smeje. Prethodno je izgrlila porodicu jako i smejala se da ima fin materijal za Hoolywood. U stvari sve ono što smo gledali svi mi, desilo se njoj. Mislim da neću preterati ako kažem, najpozitivnijoj i najopuštenijoj osobi koju znam. Ona je vodilja mnogima, ona je prirodni Silvanac, ona je znala Tajnu i pre čitanja, ona živi sigurno i bez strahova. To je bilo njeno glavno suprotstavljanje. Rekla sam joj da razmisli da svoje snage podeli sa ostalima.
Pre dve večeri je bila sa mnom, razrađivali smo naše buduće porodično putovanje. Grlile se i zajedno gledale neke stare fotografije i ovde nema mesta da pomislim da je moglo da bude drugačije, zato što je ONA snaga. Ima mnogo posla da pozavršava, taman se ozbiljno posvetila teretani, ma razbila bi ih, a mene opet navela na razmišljanje na temu zdravo za gotovo. Ovakve situacije ne mogu da se predosete, sve i da ostanemo kući, a kakav je to onda život, to može da se desi svakome, bilo gde. Pričaju da više nigde nije sigurno i svi smo svedoci raznih, veoma tragičnih, sudbina. Svedoci smo sveopšteg ludila i bolesti, gde bolesni šetaju i savetuju, gde je novac glavno pokretačko mesto. Svedoci smo igara bez granica ljudskim životima i zato je ovo samo jedna u moru priča, sa srećnim završetkom, hvala nebesima.
Prirodno da me ova priča boli više nego druge. Ona je moja. Ona je bliska, a skloni smo da se zadržavamo na tezi da se neke tamo stvari dešavaju nekim drugim ljudima i ja u svim tim pominjanjima osećam najiskreniju empatiju. Ali, kada se to desi nekom tvom, mom, našem, meni ponestaju sva sredstva odbrane. Još od kako je otišao mali dečak, počela sam sa preispitivanjem. Onda je krenuo u svoju borbu jedan malo veći dečak i ja sam sasvim sigurna da se molim i zahvaljujem samo na dobroti i dobrobiti za sve porodice. Zahvalna sam i da je moja porodica dobro. Ojačavam se u suštini svog bivstvovanja i sve se manje bavim efemernim stvarima. Samo ime im kaže da i nisu tako vredne.
I biće kratko sve ovo što pišem, jer nisam ni pametna za dalje, osim…da te volim lavice i živote moj i da slavim da si dobro. Osim da imam potrebu da naglasim da volim moje i da zahvaljujem da su dobro. Osim da me briga baš, već odavno, da tražim više od ovoga što imam. Što da tražim kada sam ja već bogata osoba?! Sve mi je manje važno i posao i novac i garderoba i ocene i vremenske prognoze i fudbal da me nervira, jer me ionako ne nervira i ako je nestalo vode i struje. I dalje, da li sam prva zvala, da li sam baš odgovorila kako treba i zauzela adekvatan stav. Ne, ja nisam niko, pa da mogu da me gaze, ja sam neko i odbijam prisustvo bola. Kakav bol je merljiv sa ljudima i našim odnosima. Ne postoji vaga da izvaga, a sve i da postoji, zna se na koju bi stranu prevagnula.
Bravo, milion bravo za tvoju trezvenost i odlučnost, ljubavi moja stostruka. Bravo i što si u stanici policije pitala „Imate li neku fotografiju gde se ovi ljudi smeju, ja bih ga sigurno po osmehu prepoznala i njegovim velikim zubima?“.
A ti imaš srce kao lavica i zubi su ti oštri baš tako!
Оставите одговор