Ljubavno tebi

Dajem sve od sebe, trudim se, učim, vežbam da si sa mnom i sa nama u svakom momentu, osim fizičkog prisustva. Dajem…

Znamo da ne voliš patetiku, a da sam joj ja naklonjena, pa ćemo se naći na pola, ako se i ti slažeš. Molim te i bez zamerki što pišem samo u svoje ime, tako mi je zgodno. Ostali voljeni ti se javljaju na svoj način i ja ne bih tu da se mešam.

Elem, imam jednu koleginicu iz vrtića,  mladja je od tebe, a starija od mene. Pomenuta gospodja S. mi priča par vaših susreta, kako si se šalio, ponosio i jedva se na nešto požalio, a meni tata milo, premilo u srcu i celom mom biću. Neke druge koleginice te tako pominju kako si tokom šetnje svraćao do ograde da mi se javiš i pomaziš me koliko uspeš zarad onih šipki, ali taman, dovoljno.

Tataaaa, ja nemam pojma kako će ovo pisanje ispasti do kraja, ja samo imam beskonačnu potrebu da ti se javim, da ti pričam, da te grlim, da te mirišem, da smo tu, da se naljutiš, da me voziš u pidžami  zarad 300m udaljenosti ili par km dalje i da me hrabriš da spavam tokom vožnje, jer ti brineš spavam li dovoljno… Hoću još da se krijem od tebe i blokiram te, da ne vidiš  na facebuku ili instagrameu kada sam legla, mada ti uvek po mom pogledu znaš koliko sam spavala. Hoću da odemo zajedno u tu fensi šmensi radnju, koja je zapravo jedan vrlo običan brend, da izabereš donji deo trenerke ili pantalona uz onaj gornji koji ti je D. izabrao. Ups, iskočio mi sveti D., znam da ti je ovo smešno koliko je istinito.

Realno, tajkicke moj, imaš neke još obaveze u vezi sa grejanjem, koje treba da nam objasniš, kao i gde da nadjemo onaj deo za kotao u podrumu. Što sada mi da se bavimo kolima i sličnim stvarima, kada to uvek hoćeš sam, jer znaš najbolje. Evo i ovo, lepo mi objasni kako D. da ušpikuje but sa belim lukom, umesto da naruči roštilj. Iskreno, malo si dužan za ta neka pojašnjenja.

Kako tata sad mi nešto da žalimo kad ima još toliko stvari u kojima je tvoje učešće neophodno. Zato ja i prihvatam i odbijam. Prihvatam i odbijam. Prihvatam i suočavam se…i baš nas briga što rečenica ne može posle tri tačke da počne sa malim slovom i, jer si nekako mimo drugih ti, a tako te sledim i ja. Mimo tvog znanja sutra ćemo imati i kolač i žito, jer ne znam gde ti poručuješ, pa sam se snašla. Pa zašla u neizdrž, za rusku salatu i mimozu, može malim slovima sve, jer nam se hoće. E, onda jedini ti jedeš mimozu, svima je tu previše krompira. Ok, ja i dalje ne znam, voliš li ti tu  salatu realno?!

Preferans, tata, to treba da me naučiš, bar peti deo da znam tu igru kako si je ti igrao na moru i da mi pokažeš taj život iz čamca, kada ideš da se osamiš, u Tunguziji. Da li  zapravo misliš na Tanzaniju, jer Tunguziju imam u srcu, ali fali na geografskoj karti. Plus laku noć, jele vas buve celu noć, odakle ti ta priča, tako ti Baje i Ostoje???
Znam da ne voliš moju opširnost i pitanja, Je li umro taj glumac, isto kao tvoje i moje zajednički časove matematike. Heeee, neka te tata, ne brani mi sada da nas spominjem.

Pozdravlja te lepa Keja, Haj polako, haj laganoooo.

Kilo mesa u potpisu.

Jeste li želeli dete koje ste rodili, samo pitam..

Postoje razne porodice, obitavaju oko nas i iako nas oko i um varaju, slabo ih poznajemo, dok se ne zbližimo ili nam se u nekom momentu poveri jedna strana roditeljstva. Tako ni ja sa ovim zaključkom nisam žurila, već sam posmatrala dok se sve nije složilo.

Upoznala sam u parku, a gde bih drugo mogla da analiziram, petočlanu porodicu, koju broje mama, tata, dve ćerke i sin, starosti od sedam do tri godine. U velikom broju susreta svi zajedno, delovali su prilično skladno, zabavljajući se sa decom i nekom pristojonom komunikacijom medjusobnom i sa nama parkovcima. Znam da sam osetila oduševljenje kako mama uvek izgleda otmeno i doterano, tata takodje i ovde je najmanje reč o fizičkom izgledu, nego u skladu koji je odisao medju njima.

Naravno da sam u ovoj priči najmanje bitna ja, ali uvodim kao napomenu da sam se zbližila sa najstarijim detetom, prvačićem. Pričali smo o raznim detinjastim stvarima, odgovarala sam detetu na pitanja o prirodi, školi, mojoj deci i šta je već detetu bilo interesantno. Za vreme naših kratkih razgovora mama i tata su se obično zabavljali sa ostalo dvoje dece.

Puf, kao ni iz čega, razveli su se. Deca kod mame, tata može da ih vidja kada poželi, ali razvod. Ne znam zašto, niti pitam. Dete, moj drugar iz parka, kaže da tate često nema kod kuće, da mama sve radi sama, ali da ona ima dovoljno novca za sve. Ok.

Sve redje decu vidjam u parku, da bi mi dete u jednom momentu reklo da su malci u vrtiću, u dežurnoj sobi, a ono u boravku. Dobro, mislim se, rade oboje roditelja, sada žive na različitim adresama i to je njihova trenutna neminovnost.

Nakon nekoliko dana srećem mamu jednom, pa još jednom i još jednom kako šeta našom glavnom ulicom u naselju. Nije moja stvar da zaključujem. Tek ona me jedan dan zaustavlja da se javi uz rečenicu, Znate da smo se razveli, e, pa ja sada uživam da sam na bolovanju, jer mi je mnogo naporno sa troje dece u kući, a on ( muž) što hoće da je sa njima neka nadje način, moj mir mi neće rušiti.

Dodjem sebi, dodjem kući i prisetim se kako sam sa ono pola duše trčala po decu u vrtić i školu kada je muž na putu ili uskakali moji roditelji da ne daj bože ostanu predugo u nekoj ustanovi. To smo mi radili i ko kaže da smo bili u pravu, mada bismo opet radili isto.

Prvo sam u svojoj glavi mamu pomenute dece osudjivala i istovremeno osećala sažaljenje prema tati. Zatim sam osvestila da ko zna šta sve ne znam u vezi sa porodicom o kojoj pišem.

Svidja mi se što je mama pre svega i dalje nasmejana, čudno mi je što ponavlja kolikooo su joj deca naporna i da treba okolina da je razume, mada je nju realno briga za okolinu, jer joj je teško. Buni me što deca, ponajviše najstarije dete, pominju tatu gotovo u superlativu i sve u vezi sa vikendima provedenim sa njim, jer opet ko sam ja da donosim zaključke i daleko bilo osudjujem.

Uz dodatak da su i za dan pred Novu godinu malci poslednji otišli iz vrtića, a da sam najstarije dete videla samo u parku. Za vrtić mi je reklo dete, za ostalo zaključite sami. Ima mnogo takvih porodica i uvek se pitam ko bi bio na dobiti ako bi se uključila  naša nesrećna socijalna služba?!

Niko!

Koliko su deca bila željena možda u ovoj ili nekoj sličnoj priči, evo lepo ne znam…

Hej mlada uticajna osobo

Hej mlada  javna osobo, bilo da pevaš, glumiš ili si aktuelna kao influenser, influenserka. Svako zanimanje, koje ne povredjuje druge, zaslužuje poštovanje, ali nosi i odgovornost.

Zato sam pisanje i počela sa hej, jer ne mogu da shvatim da je samo golo lepo, da samo ako ističeš sve moguće seksi na sebi, mada pitanje koliko je to onda seksi kada je 90% tela vidljivo, ništa se ne ostavlja kao mistično, da je samo sado mazo privlačno, da moraš noge da raskrečiš, a izmedju njih imaš nešto što liči na trakicu. Od kada je intimno u ovoj meri postalo javno, prihvatljivo i lepo? Sav taj seks sa publikom je degutantan.

Druga stvar jeste da su droga, abnormalne količine alkohola, sex, sex, orgijanje, vezivanje, mučenje, a ustvari ozbiljno degradiranje, neizostavni u svakoj iole popularnoj pesmi. Zapravo reciprocitetno, što je pomenutoga više u pesmi, pesma je popularnija.

Treći mnogo važan, neizostavan momenat u pesmama jesu pare i moć, markirano najskuplje sve, lanci hotela za elitu i tome sl.

Iznenadjenje ili ne, opisano nije prisutno samo u muzičkom izražavanju, nego se sve glasnije probija i medju filmskim svetom, jutjuberima i influenserima. Jasno mi je da rizikujem epitet ljubomorne, zavidne, neispunjene osobe, ali uz rizik i pišem.

Jer…

Ružno je, neukusno da ste kao javne ličnosti i nekome uzor goli na sceni, preružno je da simulirate seks u igri, bez imalo ukusa. Jadno je da ste lepi samo našminkani i uvek prezgodni.  Uzmite knjigu i preporučite je mladima kojima ste uzor, pozovite ih javno da posete izložbu i pogledaju pozorišnu predstavu, pozovite ih u bioskop, iskoristite svoj uticaj da im predložite neku inovaciju u vezi sa njihovim obrazovanjem.
Sasvim je u redu da se kroz vašu umetnost i umetničko oglašavanje čuje ponešto o ljubavi, duši, prijateljstvu, maštanju, putovanju i dalje dopunite sami…

Baš bi bilo dobro da vas neka deca pamte i po pameti, unutrašnjoj lepoti, stavu, stilu, a ne samo po obrvama, grudima, bicepsima, selfijima i virtualnim lajkovima.
Budite idol, koji će ostati upamćen po nekom svom fantastičnom delu, podvigu u muzici, filmu, pozorištu, internet predstavljanju, budite istinska faca koja će se pominjati i kada ostarite

Vi ste mnogo više od vašeg tela i fizičkig izgleda, zar ne?!

 

I posle pet godina bogovi

Nisam sam od sebe bog postao, ne zaboravite, taj blagoslov sam dobio od roditelja i poneke familije i dok ostale nerviram ja opasno uživam.

Ja sa tri godine idem po sobi i govorim drugarima “ Zalepiću ti šamarčinu! “, jer sam mnogo moćan i razumem značenje izgovorene rečenice. Moj tata to stalno ponavlja po kući i vojnički nas tretira i postrojava, to vam je jasno. Zato kada odemo u park ili vrtić ja sam opasno jak dečak i to sve primenjujem na ostaloj deci. Jedino ne razumem, ali mi nije ni bitno, zašto druga deca plaču, umesto da se i ona nauče da vrate, kao moji mama i tata.                                               Čudna je to stvar, moji roditelji svaki dan govore vaspitačicama u čemu sam najbolji i kako mene posebno treba da gledaju, a juče me je tata čupao za kosu i malo kao gurnuo ispred moje sobe u vrtiću. Onda me je “ predao “ vaspitačici i rekao joj “ On je meni sve, nemoj dlaka s glave da mu fali”. Tata od mene pravi ljudinu, a mama ga podržava.

Prošlo je pet godina od kada su neki bogovi stasavali i sada mi, novonastali,  treba da kažemo kako mi danas živimo. Rekao bi neko nikad lošije, a meni se čini da je tle pogodno za nas što malo znamo, a kao komete ćemo da napredujemo.

Da li ćemo?

Imam još ovo da vam kažem i dalje zaključite sami. Ja imam starijeg brata, budućeg vojnika pravog, ili bar policajca. Tata često dolazi po njega u vrtić, mama se retko pojavljuje, osim kada je “gužva”, pa treba da bude glasnija od tate. U stvari, moj tata jeste opasan, ali mama “rešava” situacije. Tata se tad nekako povlači i dok do situacije ne dodje, on pravi buku i buni se. Ja jesam mali, ali često sam sa tatom kada ide po starijeg brata, pa sam tako i čuo više puta kako preslišava njegove vaspitačice. Kakav je bio, U redu, ali onda, Kakve ste vi bile prema njemu? Zašto niste prisutne kada ja dolazim, ko posmatra moje dete? Na kraju, do kada je vaše radno vreme?!

Tako tata sve ispita i onda izleti moj brat iz svoje učionice, izvinite sobe u vrtiću, krene da grli tatu i da se penje po njemu, a naš ga tata spusti na zemlju, bukvalno, pa mu kaže, ‘ajde, ‘ajde nema grljenja, kakav si bio danas? Vaspitačice su pokušavale da ga zaustave i objasne šta je moj brat dobro uradio tog dana i gde je možda pogrešio, ali bi moj tata uvek odmahnuo rukom i govorio, Kući ćemo da rešimo sve. To me je plašilo, jer sam znao šta će da bude, prvo red vredjanja, a onda red batina. Zato se malo bojim, da ako iako jesam bog, ne bih to da budem zapravo. Bojim se tih reči i udaraca. Bojim se, bez obzira što ću sutra biti najjači u vrtiću ili parku.

Možda mi fale neke reči ili nekakve rečenice, da bolje objasnim kako sam ja kobajagi faca. Mnogo bih više voleo da mogu da kažem tati, ali i mami, da nisu drugari loši prema meni, nego da ja ne znam bolje da reagujem i da bi bih voleo da me nauče kako da im sve to kažem…

Shvatam da sam bog samo za okolinu, a da se osećam kao višak i smetalo. Čudno, jer me i porodica i familija, doslovno, obožavaju.

Kao da su bogovi pre mene bolje prošli. Pomozite mi!!!

Priče iz naših života

“Deca i njihovi roditelji”

Prva priča,
Devojčica(6) odbija bilo kakvo pravilo grupe, ukoliko ona nema vodeću ulogu u igri, aktivnosti, istraživanju. Ljuto lupa nogama o pod, bukvalno se baca na pod, vrišti, šutira.
U saradnji sa mamom, uvek isti odgovor da je gladna, žedna ili joj se spava.
Medjutim na mestima kao što je kolektiv ne postoji ni jedna jedina mogućnost da dete jede ili spava kada mu se prohte.
Kada je devojčica u takvom raspoloženju, vrlo neprijatna bude prema mami takodje. Odbija da se obuče, krene kući i počinje sa ucenjivanjem, Kupi miiiiii, pa navede želju.
Mama je odbija, ali ona po pravilu sledećeg dana dolazi sa traženim predmetom, igračkom.
Devojčica je pametna, zdrava, interesantna, emotivno neispunjena i žao mi je ako će zvučati pregrubo, očito zapostavljena.

Druga priča,
Roditelj uz tešku muku, grljenje, ljubljenje, sedenje po podu, ostavlja dete u igraonici na rodjendanu, pri tome pokazujući izražen stepen nezadovoljstva u pogledu poverenja prema osobama koje će se u narednih par sati baviti detetom.
Roditelj dolazi po dete u igraonicu, gde zatiče dete koje se uneredilo. U panici, na sav glas pita, Šta ćemo sada, šta ćemo sada? Osoba od ne/poverenja preuzima dete i umiruje roditelja da će sve biti u redu. Nakon par minuta predaje dete presvučeno. Reakcija roditelja blaga, Dovidjenja.

Treća priča
Roditeljski sastanak u školi. Dogovor učitelja i roditelja u vezi sa korišćenjem bazena. Svi se slože koji kupaći kostimi su najpraktičniji, fen, peškir i kapica za kosu. Javlja se za reč bračni par, koji insistira da oni, naizmenično, moraju lično ćerki (8) da suše kosu, jer je duga, zahtevna i samo oni to umeju. Izlaziće sa posla.

Četvrta priča
Devojčicu (14) fizički i verbalno napada grupa devojčica. Žrtva prećutkuje roditeljima. U kraju, u kome se sve odigrava, počinju da rastu simpatije prema žrtvi, koje se zatim šire gradom putem Instagrama. Za par dana nju sledi 20.000 dece i ona postaje popularna. Mnogo više izlazi, intimnije se družim sa mnogim dečacima i upada u kandže ponovo nemilosrdnog okruženja koje je etiketira pogrdnim nazivima. Roditelji tek tada saznaju za ceo tok dogadjaja.

Nameće se kao zaključak,
da su deca divna, dobra, neiskvarena do jednog momenta, kada ključnu ulogu preuzima socijalno okruženje, ali šta je sa roditeljima do tada, a i kasnije tokom detetovog odrastanja.
Inače, kako su nam deca?
Samo pitam….

Brokoli ili torta, knjiga ili mobilni

Kako jedna devojčica voli da započne sastav sa “danas ću vam pisati o..”, dozvoliću sebi da i moje pisanje slično započne. Danas ću pisati o mobilnom telefonu i mojoj ( ne) zavisnosti od istog, a eto potkrepljivaću se i ponašanjem ljudi iz mog okruženja.

Dok pišem tekstove, neretko sa mobilnog mi uredjaja, osećam da je zavisnost od telefona opravdana. Kada moji razgovori traju minut zavisnost je nepostojeća, isto kao i kada razmenim tri do pet poruka tokom dana, uključujući i društvene mreže. Racio me pita da li i kada ja to stvarno radim?! Iskreno tek sam počela da vežbam smanjivanje korišćenja mobilnog aparata i nije da mi ide baš dobro. U čitavoj ovoj priči najmanje ja brinem sebe radi, relativno sam formirana, odrasla osoba. Brine me što sam model, koji kao takav malo argumenata ima da pridikuje mladjim naraštajima.             S tim u vezi me je posebno pogodila činjenica koju dugo ponavlja profesor Rajović, a koji je pre neki dan opet istu apostrofirao, u kojoj meri mobilni uredja utiču pre svega na kognitivni razvoj, ali i motoriku, emocije….    Iz tog razloga mi sada pokušavamo, a podaci kažu da nije ni sada kasno, da menjamo navike korišćenja pomenute sprave. Pobuna je na vidiku, ali i mi na testu izdržljivosti i istrajnosti. Dobra stvar koja me je donekle utešila da smo telefone uveli na korišćenje u četvrtom i trećem razredu osnovne škole. Dobro je i što ih nikada nismo koristili dok su deca bila mala tokom obroka, ne bi li pre pojela isti ili ih uspavljivali, smirivali kao male uz telefon, što doživljavam kao svojevrsnu malu pobedu.

Dalje statistika kaže da se sve više dečijih kolica proizvodi sa dodatkom, držačem za mobilni. Tako šetate dete i ono umesto da gleda u prirodu i ljude, odnosno u nas, u zavisnosti kako su kolica montirana, ono gleda u mrtvu stvar iz koje dopiru kojekakvi sadržaji. Sve i da su crtani filmovi u pitanju u čemu je poenta šetnje, automatskog ćutanja zapravo i udaljavanja od rodjenog ili tek rodjenog deteta, jer i toga ima. To vidjam često.

Dokle ide trovanje nas samih govori i podatak da roditelji u vrtiću pokušavaju da proture deci mobilne telefone ili bar pametne satove. Sama sam takodje dozvolila da budem nasamarena, uz izjavu “ Zamisli da me pitaš da li bih za večeru brokoli ili tortu. Teoefon je torta, a sve ostalo brokoli…” i popustim da telefon bude poslednja stvar koja se koristila pred spavanje. Promenili smo to i još uvek istrajavamo.

Potpisnica ovih redova verovatno nije najbolji primer, ali možda neko bude pametniji i mudriji i sve ovo uradi ispravnije. Svaki mali doprinos i napredak u ovoj borbi je vredan hvale i deljenja iskustva sa drugim roditeljima, a ja iskreno verujem da to jeste izvodljivo.

Mogu samo da nam svima poželim upornost i sreću i zahvalim se na svakom minutu provedenom u priči, uz knjigu, sa loptom, lastišem, sa samim sobom.

Moja mala radi guzu, pardon moja mama čita knjigu

Ima momenata kada ostanete bez teksta, situacija kada vam usta zjape otvorena, a vi mislite neko se baš dobro zabavlja sa vama. Ima takvih momenata, ali sve redje, jer sve manje stvari može istinski da vas iznenadi u sunovratu ljudskom.

Koliko god da ljudi bliski mojoj porodici i šire okruženje, nisu deo priče koja je sada veoma popularna, toliko činjenice govore drugačije, većini je blisko i sasvim cool da žive po nametnutim vrednostima ili su odustali od borbe.

Popularno je da sve, tj velika većina, devojka ima obrve tzv čokoladne bananice look, veštačke trepavice i km dugačke nokte. Obavezno što uža garderoba, kako bi telo došlo do najutegnutije tačke na granici sa pucanjem. Takve su mlade dame i u muzičkim spotovima koje emitiju na jednoj toksičnoj, izvinjavam se toxic, televizijskoj stanici, ali i šire.

Muškarce koji vole pomenute dame ovaj put zaobilazim, zaslužuju čitav tekst, najmanje, a ne po koji red usput.

Pomenute dame su singl, zauzete, udate, razvedene, u kombinacijama, sve regularno, no to i nije bila suština ovog pisanja.

Ipak jedna kategorija dama se sama istakla kao vrlo diskutabilna. Mame….         Mama koja ima sve te dodatke na sebi, činjenica njena stvar. Poruke koje svojoj deci šalje takodje njena stvar. Samo neće biti isključivo njena stvar, jer će se  ionako poljuljan sistem vrednovanja, srozati još više, jer će potvrdjivati da je samo dobro ono što je “lepo”, mnogo veliko, izuzetno šljašteće, sa veoma sumnjivim izborom muzike.

Belo, belo oko mene sve je belo. Princeza na belom.                                   Šta moja beba radi sad, radi guzu.

Pesme ovog sadržaja i još bljutavijeg teksta, se slušaju i pevaju horski i na mestima gde ima veoma mlade dece, u početku krišom, a onda sve glasnije. Pesme ovakvog sadržaja dolaze iz nečijih domova u vrtiće! Druga deca u početku ne reaguju, a onda ih obuzme neka sila i pridružuju se histeriji.

Jer… mama jedna umesto da čita knjige sa svojom decom, uzrasta pet i tri godine, vozi bicikl ili igra badminton, hoda ulicom, drži sinove za ruke iiiiiii deca počinju da pevaju.       Šta moja mala radi sad, radi guzu? Šta moja mala radi sad, radi guzuuuu. Očekujem, jer idemo jedni drugima u susret, da ih mama prekine, navede ih na neku primereniju pesmu, ali vrag odavno sa nama obitava. Mama počinje da vrcka, a deca joj  poručuju, Kako ti ono mama kažeš i počinju njih troje zajedno da pevaju                                     “Šta moja beba radi sad, radi guzu!”.

Svaka dama ima pravo na izbor i tu dileme nema, ali ko je rekao da je samo veštačko lepo, ko je napunio glavu omladini da su najbolje pesme o kokainu i guzi? Ko je ubio prirodne obrve?

Pozovimo se i prizovimo, zabranimo bar mladjim naraštajima da slušaju ovakve stvari i modeluju se na opisan način. Sugerišimo, utišajmo, bojkotujmo, dok se čuje naš glas. Kada porastu svakako će uraditi kako oni žele.                                                                  Prijatan dan svima, danas je čarobno napolju.

Kratka priča o dečaku

Zovem se Petar i imam šesnaest godina. Drugi sam razred srednje škole, koju više izbegavam, nego što u njoj vreme provodim. Škola me slabo zanima, više sam u fazonu bleje sa ortacima. Tada se opuštam uz alkohol i cigarete, to je ono što moji znaju. Često to traje do jutra, a ponekada i ne prespavam gajbi.

Sećam se da sam jednom imao kompletnu porodicu, tata, mama i ja. Išao sam u dobar vrtić i tamo sam se dobro osećao. Moji su roditelji završili fakultete i radili su svoj posao, a onda je tata započeo biznis na relaciji Srbija inostranstvo.

Moja mama je bila izuzetno lepa žena, mislim i danas je lepa, ali malo da ispričam u prošlom vremenu, kako sam to tada ja video. Tata je to voleo i prijala mu je njena lepota. Medjutim, kada je počeo intenzivno da putuje ta lepota je počela da mu smeta i od tada počinje galama u našoj kući. Nakon par godina moji roditelji su se razveli i tata je stvorio novu porodicu, ali smo se vidjali.

Dok su bili zajedno izgledalo je da zajednički donose odluke. Nakon razvoda mama je za sve morala da dobije tatino odobrenje, a jedno me je posebno bolelo. Ima veze sa vrtićem i poslednjom godinom boravka u njemu, pre nego što sam krenuo u prvi razred.

Bio sam nestašan, mada ništa više nego drugi dečaci, što je posebno smetalo jednoj vaspitačici. Vaspitačica je negde u to vreme krenula da me kažnjava i udaljava iz grupe i da ne voli moju mamu. Ružno je pričala sa njom, ali  se redovno čula sa mojim tatom, koji je sve to odobravao i davao joj instrukcije iz inostranstva kakve kazne da usmerava ka meni. Stalno sam za nešto bio kriv, čak i kada bih odsustvovao iz vrtića. Drugari su mi rekli, Juče te je opominjala vaspitačica, a ti nisi bio u vrtiću.  Druge vaspitačice su me volele i bile su dobre prema meni, ali nisu mogli ništa od glavne. Ta godina mi je bila preteška i znam da je mama htela da me ispiše, ali tata nije dao, a tata je imao moć i pare.

U osnovnoj školi su govorili da sam pametan i nemiran, ali se do šestog razreda nisu previše žalili na mene. Od šestog su stalno zvali mamu na razgovore. Onda su uključili i mene i psihologa. Sve me je to nerviralo, ali sam odlazio, iako nikada ništa nismo uradili dobro. Osmi razred sam jedva završio i isto tako jedva upisao srednju školu. Već me tada nije bilo briga.

Našao sam ekipu za piće i gluvarenje, druženje  bolje zvuči. Na sve mamine vapaje, bio sam gluv, tako je i danas. Ne znam šta da mislim po tom pitanju o mami. Ona je stalno nešto pokušavala, mnogo pričala, ali to me je sve jako nerviralo. Možda nekada uspem da razumem, za sada me baš briga i kada joj se ne javljam na telefon i kada izadjem bez odobrenja, pa i onda kada spavam van kuće, a da joj to ne kažem. Za dozvolu je odavno ne pitam.

U medju vremenu smo se par puta selili i menjali stanove, što me takodje nije previše doticalo. Ja imam moju ekipu i sa bilo kog kraja grada mogu da im se pridružim.

Pojma nemam šta želim, jer mi se čini da ne želim ništa. Sva moja rodbina me smara, mamu već odavno ne zarezujem. Živim od danas do sutra, bez ideja. Bitno mi je da cirkamo i da se dobro zezamo. Sad je počela i razredna da zove mamu, pa me opet cimaju na razgovore, na koje odem kad baš ne mogu da se izvučem…

Javio se tata i hoće da me preuzme kod sebe u inostranstvo.

Nemoj loše o Baki prasetu

Juče čitam tekst roditelja o Baki prasetu i situaciji u kojoj se našao. Gostovao je i na televiziji, zajedno sa još jednom devojkom, tzv jutjuberkom.

Krenuću onim redom kako smo moja petnaestogodišnja ćerka i ja upoznale jedna drugu sa “novim osnovama” u muzici, izražavanju, uticaju na decu, omladinu i roditelje.

Bogdan Ilić, alijas Baka Prase, je snimao svoje reakcije na gledanje odredjenih klipova/video zapisa. Deca su to masovno pratila, a i poneki roditelj, kao i potpisnik ovih redova, te je Bogdanu popularnost rasla. Da li je istina ili ne, informacija je da su ga pojedini prozivali zašto nema pesmu? Snimio je nekoliko pesama i po mom mišljenju dobro peva i dobar se ritam čuje, ako ništa bar je bez autotune-a. Zašto samo proziva odredjene likove/ljude u pesmama, to ne razumem.

Razume moja tinejdžerka. Ona mi objašnjava da Baka nikada ne napada prvi, već samo uzvraća. Na momente mi je Bogdan baš simpatičan, na momente previše vulgaran. Našao je način da se iskupi za svoj rečnik, ubacuje odredjenu sumu novca u teglu i kada se tegla napuni, a ko hoće može da proveri kojom se brzinom tegla puni, donira novac deci.

Tako nabrajajući Bakino eksponiranje u javnosti dodjosmo do trenutka koji mnogo interesuje one koji ga prate, ali još više one koji ga ne vole/hejtuju, a to su njegova kola, sat, nekretnine, zarada. Šta tu sad kome nije jasno, dečko je pronašao način da profitira, a deca svojim gledanjem dobrano tome doprinela, što znači da i roditelji pomenute dece pomažu u zaradi Bakinoj, jer im deca to prate. Drugo je pitanje, znaju li roditelji koga im deca prate na youtube-u i koliko često, zapravo kako im deca provode slobodno vreme, a to nikako nema veze sa Bogdanom.

Više me je zabrinuo dečji rodjendan kome je pre nekoliko dana prisustvovala naša mladja ćerka. Na pomenutom rodjendanu, deca su imala slobodu da biraju bukvalno šta god hoće od muzike i birala su.

Drago mi je da mnogi od vas ne znaju za imena koja ću pomenuti, žao mi je ako ću vas razočarati svojim opusom, ali ne želim da se bilo kome pravdam da sam pobornik i simpatizer najgoreg od najgoreg, jer ovo iz naše kuće nije poteklo. Dozvolilo je društvo, mediji, televizija, Rem je zakazao kao i mnogo puta do sada.

Oni su Jala Brat, Buba Corelli, Cobi, Fox, Rasta i dalje imena nisu bitna. Možda bi i pomenuti izvodjači ponudili nešto drugačije/ kvalitetnije da se tražilo, nego je ovo bilo jedva dočekano. Oni komponuju i pevaju , tekstovi podrazumevaju  sex, belo i opet sex i belo, pištolje, demonstraciju neke snage i sile, viski u potocima, brdo stranih novčanica i najluksuznije destinacije. To nam je prihvatljivo? Nije i ne sme da bude, ali koliko mali treba da si i ništavan u svom životu ako podilaziš deci od osam godina i puštaš im ovakvu muziku? Situacija se ponavlja kao letos pri povratku djaka prvaka sa rekreativne i otkrivanje uvrnutosti u vidu Zokija Šumadinca…. Naša ćerka nam po povratku peva pesmu Autotune, koji je slušala u diskoteci za decu, koju im je lično animator puštao. Ljigav je on, ljigavo je odmaralište i svi u nizu koji nisu bili u stanju da sastave prikladnu play listu/izbor pesama za decu.

Zašto mediji daju toliko podrške pomenutim autorima, njihovoj muzici i prepucavanju, osim zarad gledanosti, a kod nas se gledanost odavno meri bljuvotinama i pljuvanjem. Da je bilo kome iz domena kulture stalo do promena, našao bi načina da decu uputi na pozorište, bioskope, dečju muziku, pop muziku sa stilom i narodnu sa smislom.

Ne može i neće, jer i ovi iz kulturnog miljea toliko malo stvarnog obrazovanja imaju, da sigurno jure pomenute zvezde ne bi li se sopstvenoj deci još malo dodvorili i “nadoknadili” sve vreme koje nisu sa njima, a šta ima efikasnije od instant zabave? Pa, nek ide život.

Ne vaspitava Bogdan našu decu, koji više nema moje simpatije, još manje to čine pomenuti izvodjači. Do nas je… kao što za sve ćutimo, tako radimo i po pitanju ovog neukusa.

Mislimo, proći će.