Priče iz naših života

“Deca i njihovi roditelji”

Prva priča,
Devojčica(6) odbija bilo kakvo pravilo grupe, ukoliko ona nema vodeću ulogu u igri, aktivnosti, istraživanju. Ljuto lupa nogama o pod, bukvalno se baca na pod, vrišti, šutira.
U saradnji sa mamom, uvek isti odgovor da je gladna, žedna ili joj se spava.
Medjutim na mestima kao što je kolektiv ne postoji ni jedna jedina mogućnost da dete jede ili spava kada mu se prohte.
Kada je devojčica u takvom raspoloženju, vrlo neprijatna bude prema mami takodje. Odbija da se obuče, krene kući i počinje sa ucenjivanjem, Kupi miiiiii, pa navede želju.
Mama je odbija, ali ona po pravilu sledećeg dana dolazi sa traženim predmetom, igračkom.
Devojčica je pametna, zdrava, interesantna, emotivno neispunjena i žao mi je ako će zvučati pregrubo, očito zapostavljena.

Druga priča,
Roditelj uz tešku muku, grljenje, ljubljenje, sedenje po podu, ostavlja dete u igraonici na rodjendanu, pri tome pokazujući izražen stepen nezadovoljstva u pogledu poverenja prema osobama koje će se u narednih par sati baviti detetom.
Roditelj dolazi po dete u igraonicu, gde zatiče dete koje se uneredilo. U panici, na sav glas pita, Šta ćemo sada, šta ćemo sada? Osoba od ne/poverenja preuzima dete i umiruje roditelja da će sve biti u redu. Nakon par minuta predaje dete presvučeno. Reakcija roditelja blaga, Dovidjenja.

Treća priča
Roditeljski sastanak u školi. Dogovor učitelja i roditelja u vezi sa korišćenjem bazena. Svi se slože koji kupaći kostimi su najpraktičniji, fen, peškir i kapica za kosu. Javlja se za reč bračni par, koji insistira da oni, naizmenično, moraju lično ćerki (8) da suše kosu, jer je duga, zahtevna i samo oni to umeju. Izlaziće sa posla.

Četvrta priča
Devojčicu (14) fizički i verbalno napada grupa devojčica. Žrtva prećutkuje roditeljima. U kraju, u kome se sve odigrava, počinju da rastu simpatije prema žrtvi, koje se zatim šire gradom putem Instagrama. Za par dana nju sledi 20.000 dece i ona postaje popularna. Mnogo više izlazi, intimnije se družim sa mnogim dečacima i upada u kandže ponovo nemilosrdnog okruženja koje je etiketira pogrdnim nazivima. Roditelji tek tada saznaju za ceo tok dogadjaja.

Nameće se kao zaključak,
da su deca divna, dobra, neiskvarena do jednog momenta, kada ključnu ulogu preuzima socijalno okruženje, ali šta je sa roditeljima do tada, a i kasnije tokom detetovog odrastanja.
Inače, kako su nam deca?
Samo pitam….

Brokoli ili torta, knjiga ili mobilni

Kako jedna devojčica voli da započne sastav sa “danas ću vam pisati o..”, dozvoliću sebi da i moje pisanje slično započne. Danas ću pisati o mobilnom telefonu i mojoj ( ne) zavisnosti od istog, a eto potkrepljivaću se i ponašanjem ljudi iz mog okruženja.

Dok pišem tekstove, neretko sa mobilnog mi uredjaja, osećam da je zavisnost od telefona opravdana. Kada moji razgovori traju minut zavisnost je nepostojeća, isto kao i kada razmenim tri do pet poruka tokom dana, uključujući i društvene mreže. Racio me pita da li i kada ja to stvarno radim?! Iskreno tek sam počela da vežbam smanjivanje korišćenja mobilnog aparata i nije da mi ide baš dobro. U čitavoj ovoj priči najmanje ja brinem sebe radi, relativno sam formirana, odrasla osoba. Brine me što sam model, koji kao takav malo argumenata ima da pridikuje mladjim naraštajima.             S tim u vezi me je posebno pogodila činjenica koju dugo ponavlja profesor Rajović, a koji je pre neki dan opet istu apostrofirao, u kojoj meri mobilni uredja utiču pre svega na kognitivni razvoj, ali i motoriku, emocije….    Iz tog razloga mi sada pokušavamo, a podaci kažu da nije ni sada kasno, da menjamo navike korišćenja pomenute sprave. Pobuna je na vidiku, ali i mi na testu izdržljivosti i istrajnosti. Dobra stvar koja me je donekle utešila da smo telefone uveli na korišćenje u četvrtom i trećem razredu osnovne škole. Dobro je i što ih nikada nismo koristili dok su deca bila mala tokom obroka, ne bi li pre pojela isti ili ih uspavljivali, smirivali kao male uz telefon, što doživljavam kao svojevrsnu malu pobedu.

Dalje statistika kaže da se sve više dečijih kolica proizvodi sa dodatkom, držačem za mobilni. Tako šetate dete i ono umesto da gleda u prirodu i ljude, odnosno u nas, u zavisnosti kako su kolica montirana, ono gleda u mrtvu stvar iz koje dopiru kojekakvi sadržaji. Sve i da su crtani filmovi u pitanju u čemu je poenta šetnje, automatskog ćutanja zapravo i udaljavanja od rodjenog ili tek rodjenog deteta, jer i toga ima. To vidjam često.

Dokle ide trovanje nas samih govori i podatak da roditelji u vrtiću pokušavaju da proture deci mobilne telefone ili bar pametne satove. Sama sam takodje dozvolila da budem nasamarena, uz izjavu “ Zamisli da me pitaš da li bih za večeru brokoli ili tortu. Teoefon je torta, a sve ostalo brokoli…” i popustim da telefon bude poslednja stvar koja se koristila pred spavanje. Promenili smo to i još uvek istrajavamo.

Potpisnica ovih redova verovatno nije najbolji primer, ali možda neko bude pametniji i mudriji i sve ovo uradi ispravnije. Svaki mali doprinos i napredak u ovoj borbi je vredan hvale i deljenja iskustva sa drugim roditeljima, a ja iskreno verujem da to jeste izvodljivo.

Mogu samo da nam svima poželim upornost i sreću i zahvalim se na svakom minutu provedenom u priči, uz knjigu, sa loptom, lastišem, sa samim sobom.

Moja mala radi guzu, pardon moja mama čita knjigu

Ima momenata kada ostanete bez teksta, situacija kada vam usta zjape otvorena, a vi mislite neko se baš dobro zabavlja sa vama. Ima takvih momenata, ali sve redje, jer sve manje stvari može istinski da vas iznenadi u sunovratu ljudskom.

Koliko god da ljudi bliski mojoj porodici i šire okruženje, nisu deo priče koja je sada veoma popularna, toliko činjenice govore drugačije, većini je blisko i sasvim cool da žive po nametnutim vrednostima ili su odustali od borbe.

Popularno je da sve, tj velika većina, devojka ima obrve tzv čokoladne bananice look, veštačke trepavice i km dugačke nokte. Obavezno što uža garderoba, kako bi telo došlo do najutegnutije tačke na granici sa pucanjem. Takve su mlade dame i u muzičkim spotovima koje emitiju na jednoj toksičnoj, izvinjavam se toxic, televizijskoj stanici, ali i šire.

Muškarce koji vole pomenute dame ovaj put zaobilazim, zaslužuju čitav tekst, najmanje, a ne po koji red usput.

Pomenute dame su singl, zauzete, udate, razvedene, u kombinacijama, sve regularno, no to i nije bila suština ovog pisanja.

Ipak jedna kategorija dama se sama istakla kao vrlo diskutabilna. Mame….         Mama koja ima sve te dodatke na sebi, činjenica njena stvar. Poruke koje svojoj deci šalje takodje njena stvar. Samo neće biti isključivo njena stvar, jer će se  ionako poljuljan sistem vrednovanja, srozati još više, jer će potvrdjivati da je samo dobro ono što je “lepo”, mnogo veliko, izuzetno šljašteće, sa veoma sumnjivim izborom muzike.

Belo, belo oko mene sve je belo. Princeza na belom.                                   Šta moja beba radi sad, radi guzu.

Pesme ovog sadržaja i još bljutavijeg teksta, se slušaju i pevaju horski i na mestima gde ima veoma mlade dece, u početku krišom, a onda sve glasnije. Pesme ovakvog sadržaja dolaze iz nečijih domova u vrtiće! Druga deca u početku ne reaguju, a onda ih obuzme neka sila i pridružuju se histeriji.

Jer… mama jedna umesto da čita knjige sa svojom decom, uzrasta pet i tri godine, vozi bicikl ili igra badminton, hoda ulicom, drži sinove za ruke iiiiiii deca počinju da pevaju.       Šta moja mala radi sad, radi guzu? Šta moja mala radi sad, radi guzuuuu. Očekujem, jer idemo jedni drugima u susret, da ih mama prekine, navede ih na neku primereniju pesmu, ali vrag odavno sa nama obitava. Mama počinje da vrcka, a deca joj  poručuju, Kako ti ono mama kažeš i počinju njih troje zajedno da pevaju                                     “Šta moja beba radi sad, radi guzu!”.

Svaka dama ima pravo na izbor i tu dileme nema, ali ko je rekao da je samo veštačko lepo, ko je napunio glavu omladini da su najbolje pesme o kokainu i guzi? Ko je ubio prirodne obrve?

Pozovimo se i prizovimo, zabranimo bar mladjim naraštajima da slušaju ovakve stvari i modeluju se na opisan način. Sugerišimo, utišajmo, bojkotujmo, dok se čuje naš glas. Kada porastu svakako će uraditi kako oni žele.                                                                  Prijatan dan svima, danas je čarobno napolju.

Kratka priča o dečaku

Zovem se Petar i imam šesnaest godina. Drugi sam razred srednje škole, koju više izbegavam, nego što u njoj vreme provodim. Škola me slabo zanima, više sam u fazonu bleje sa ortacima. Tada se opuštam uz alkohol i cigarete, to je ono što moji znaju. Često to traje do jutra, a ponekada i ne prespavam gajbi.

Sećam se da sam jednom imao kompletnu porodicu, tata, mama i ja. Išao sam u dobar vrtić i tamo sam se dobro osećao. Moji su roditelji završili fakultete i radili su svoj posao, a onda je tata započeo biznis na relaciji Srbija inostranstvo.

Moja mama je bila izuzetno lepa žena, mislim i danas je lepa, ali malo da ispričam u prošlom vremenu, kako sam to tada ja video. Tata je to voleo i prijala mu je njena lepota. Medjutim, kada je počeo intenzivno da putuje ta lepota je počela da mu smeta i od tada počinje galama u našoj kući. Nakon par godina moji roditelji su se razveli i tata je stvorio novu porodicu, ali smo se vidjali.

Dok su bili zajedno izgledalo je da zajednički donose odluke. Nakon razvoda mama je za sve morala da dobije tatino odobrenje, a jedno me je posebno bolelo. Ima veze sa vrtićem i poslednjom godinom boravka u njemu, pre nego što sam krenuo u prvi razred.

Bio sam nestašan, mada ništa više nego drugi dečaci, što je posebno smetalo jednoj vaspitačici. Vaspitačica je negde u to vreme krenula da me kažnjava i udaljava iz grupe i da ne voli moju mamu. Ružno je pričala sa njom, ali  se redovno čula sa mojim tatom, koji je sve to odobravao i davao joj instrukcije iz inostranstva kakve kazne da usmerava ka meni. Stalno sam za nešto bio kriv, čak i kada bih odsustvovao iz vrtića. Drugari su mi rekli, Juče te je opominjala vaspitačica, a ti nisi bio u vrtiću.  Druge vaspitačice su me volele i bile su dobre prema meni, ali nisu mogli ništa od glavne. Ta godina mi je bila preteška i znam da je mama htela da me ispiše, ali tata nije dao, a tata je imao moć i pare.

U osnovnoj školi su govorili da sam pametan i nemiran, ali se do šestog razreda nisu previše žalili na mene. Od šestog su stalno zvali mamu na razgovore. Onda su uključili i mene i psihologa. Sve me je to nerviralo, ali sam odlazio, iako nikada ništa nismo uradili dobro. Osmi razred sam jedva završio i isto tako jedva upisao srednju školu. Već me tada nije bilo briga.

Našao sam ekipu za piće i gluvarenje, druženje  bolje zvuči. Na sve mamine vapaje, bio sam gluv, tako je i danas. Ne znam šta da mislim po tom pitanju o mami. Ona je stalno nešto pokušavala, mnogo pričala, ali to me je sve jako nerviralo. Možda nekada uspem da razumem, za sada me baš briga i kada joj se ne javljam na telefon i kada izadjem bez odobrenja, pa i onda kada spavam van kuće, a da joj to ne kažem. Za dozvolu je odavno ne pitam.

U medju vremenu smo se par puta selili i menjali stanove, što me takodje nije previše doticalo. Ja imam moju ekipu i sa bilo kog kraja grada mogu da im se pridružim.

Pojma nemam šta želim, jer mi se čini da ne želim ništa. Sva moja rodbina me smara, mamu već odavno ne zarezujem. Živim od danas do sutra, bez ideja. Bitno mi je da cirkamo i da se dobro zezamo. Sad je počela i razredna da zove mamu, pa me opet cimaju na razgovore, na koje odem kad baš ne mogu da se izvučem…

Javio se tata i hoće da me preuzme kod sebe u inostranstvo.

Nemoj loše o Baki prasetu

Juče čitam tekst roditelja o Baki prasetu i situaciji u kojoj se našao. Gostovao je i na televiziji, zajedno sa još jednom devojkom, tzv jutjuberkom.

Krenuću onim redom kako smo moja petnaestogodišnja ćerka i ja upoznale jedna drugu sa “novim osnovama” u muzici, izražavanju, uticaju na decu, omladinu i roditelje.

Bogdan Ilić, alijas Baka Prase, je snimao svoje reakcije na gledanje odredjenih klipova/video zapisa. Deca su to masovno pratila, a i poneki roditelj, kao i potpisnik ovih redova, te je Bogdanu popularnost rasla. Da li je istina ili ne, informacija je da su ga pojedini prozivali zašto nema pesmu? Snimio je nekoliko pesama i po mom mišljenju dobro peva i dobar se ritam čuje, ako ništa bar je bez autotune-a. Zašto samo proziva odredjene likove/ljude u pesmama, to ne razumem.

Razume moja tinejdžerka. Ona mi objašnjava da Baka nikada ne napada prvi, već samo uzvraća. Na momente mi je Bogdan baš simpatičan, na momente previše vulgaran. Našao je način da se iskupi za svoj rečnik, ubacuje odredjenu sumu novca u teglu i kada se tegla napuni, a ko hoće može da proveri kojom se brzinom tegla puni, donira novac deci.

Tako nabrajajući Bakino eksponiranje u javnosti dodjosmo do trenutka koji mnogo interesuje one koji ga prate, ali još više one koji ga ne vole/hejtuju, a to su njegova kola, sat, nekretnine, zarada. Šta tu sad kome nije jasno, dečko je pronašao način da profitira, a deca svojim gledanjem dobrano tome doprinela, što znači da i roditelji pomenute dece pomažu u zaradi Bakinoj, jer im deca to prate. Drugo je pitanje, znaju li roditelji koga im deca prate na youtube-u i koliko često, zapravo kako im deca provode slobodno vreme, a to nikako nema veze sa Bogdanom.

Više me je zabrinuo dečji rodjendan kome je pre nekoliko dana prisustvovala naša mladja ćerka. Na pomenutom rodjendanu, deca su imala slobodu da biraju bukvalno šta god hoće od muzike i birala su.

Drago mi je da mnogi od vas ne znaju za imena koja ću pomenuti, žao mi je ako ću vas razočarati svojim opusom, ali ne želim da se bilo kome pravdam da sam pobornik i simpatizer najgoreg od najgoreg, jer ovo iz naše kuće nije poteklo. Dozvolilo je društvo, mediji, televizija, Rem je zakazao kao i mnogo puta do sada.

Oni su Jala Brat, Buba Corelli, Cobi, Fox, Rasta i dalje imena nisu bitna. Možda bi i pomenuti izvodjači ponudili nešto drugačije/ kvalitetnije da se tražilo, nego je ovo bilo jedva dočekano. Oni komponuju i pevaju , tekstovi podrazumevaju  sex, belo i opet sex i belo, pištolje, demonstraciju neke snage i sile, viski u potocima, brdo stranih novčanica i najluksuznije destinacije. To nam je prihvatljivo? Nije i ne sme da bude, ali koliko mali treba da si i ništavan u svom životu ako podilaziš deci od osam godina i puštaš im ovakvu muziku? Situacija se ponavlja kao letos pri povratku djaka prvaka sa rekreativne i otkrivanje uvrnutosti u vidu Zokija Šumadinca…. Naša ćerka nam po povratku peva pesmu Autotune, koji je slušala u diskoteci za decu, koju im je lično animator puštao. Ljigav je on, ljigavo je odmaralište i svi u nizu koji nisu bili u stanju da sastave prikladnu play listu/izbor pesama za decu.

Zašto mediji daju toliko podrške pomenutim autorima, njihovoj muzici i prepucavanju, osim zarad gledanosti, a kod nas se gledanost odavno meri bljuvotinama i pljuvanjem. Da je bilo kome iz domena kulture stalo do promena, našao bi načina da decu uputi na pozorište, bioskope, dečju muziku, pop muziku sa stilom i narodnu sa smislom.

Ne može i neće, jer i ovi iz kulturnog miljea toliko malo stvarnog obrazovanja imaju, da sigurno jure pomenute zvezde ne bi li se sopstvenoj deci još malo dodvorili i “nadoknadili” sve vreme koje nisu sa njima, a šta ima efikasnije od instant zabave? Pa, nek ide život.

Ne vaspitava Bogdan našu decu, koji više nema moje simpatije, još manje to čine pomenuti izvodjači. Do nas je… kao što za sve ćutimo, tako radimo i po pitanju ovog neukusa.

Mislimo, proći će.

Sunovrat vs kultura

Gledam jutros oko sedam ujutru dve lepe mlade, hm devojke nisu, a ni devojčice, onda je to kategorija devojčurka. Dakle jutros u prevozu ispred mene dva devojčurka. Za početak vidim da su prirodno lepe i potpuno već nadograđene. Lepa lica, ali mnogo velike veštačke trepavice, toliko veliki veštački nokti da sa mukom skroluju podatke na mobilnom. Naravno, gledaju fotografije i objave na Instagramu i komentarišu, kikoću se. Ni jednu jedinu reč nisu progovorile a da nisu gledale u pametene telefone. Gola ramena potpuno, a nije baš bilo toplo i pitam se koliko li će se još dugo voziti gradskim prevozom, dok ne uđu u neki veliki auto nekog super moćnog biznismena.

Tužno mi je, strašno i istovremeno počinje da me bude baš briga. Stalno sam osećala neodoljivu potrebu da im  pridjem, kao da ih edukujem, kažem za drugačiji izbor, ponekada sam to i radila i nailazila na dobronamerne izraze lica, jer sam naravno birala reči. Međutim, shvatila sam koliko me to potroši, pa sam manje kvalitetna mojoj deci, a valjda i te devojčice imaju mame i tate, koji uočavaju izvesne promene na svojoj deci.

Što onda pišem? Mislim da to radim, jer gajim neku nadu da će neko pročitati, eventualno razmisliti, a i ma kako se trudila da okrećem glavu od ovih i sličnih pojava, ipak ne mogu sasvim da se oduprem utisku koliko je sve pogrešno percipirano. Pa, što nisi sebi lepa tako mlada, sa toliko mogućnosti koje se tek pojavljuju pred tobom, što mora Maja Berović i Nikolija, zašto ne Lena Kovačević ili Jelena Tomašević, mada mi je i ona daleka, ali je pristojna. Što  mora da je golo sve, dostupno, gde je malo tajanstvenosti i ženstvenosti? Zašto i mlade i uspešne blogerke, osim akcenta na izgled i izlazak, ne preporuče neku knjigu, pozorišnu predstavu? Uvek su prisutni saveti o šminkanju na vlogovima, ponekada se provuče dobrobit fizičke aktivnosti i onda opet šminka, izlasci, štikle preko dvadest santimetara, cool mesta za izlazak i preporuka Raste i slične muzike. Zar ne postoji alternativa, pa da mlade izgubljene tinejdžerke imaju između čega da izaberu, ako su već roditelji toliko odsutni ili nezainteresovani?

I da se razumemo najmanje mi smeta muzika, kao takva, ako se to uopšte može nazvati muzikom, ali me zabrinjava koje se poruke ističu kao važne, jer uvek dominira golo telo, skupe stvari, enormne količine alkohola, preskupa kola i otprilike da ona ne treba da  radi ništa jer će imati njega za sponzora, pardon partnera. Te su poruke poražavajuće. Kako da se ostvari ona kao biće i koliko će radosti i zadovoljstva biti u njenom životu, ako se sve svede na materijalno, a koje su tek situacije gde će biti važno da pokaže svu svoju trpeljivost prema dobrotvoru?

Da budem iskrena i kod nas postoje borbe, ali naša je obaveza da ćerkama omogućimo raznovrsnost sadržaja. Zato im ponekada namećemo knjige, pozorište nam je duševna hrana. Najveća radost mi je bila jutros kada mi je starija kao zamerila, Zašto si gledala „Karmen“ bez mene, mada je istu operu gledala nekoliko puta. Znači „primilo“ se lepo na njenu dušicu. Toliko se od nas očekuje. Iz tih pobuda zato deci stalno u vrtiću pričam o muzejima, uslovno rečeno im zadajem gde da traže da ih roditelji vode. Predlažem im izložbe, pozvala sam svoju drugaricu, koja je naučnik, da nam bude gost u vrtiću i deca su bila oduševljena. Neka samo jedno dete poželi da malo istražuje, raspituje se, želi da uči, uspelo je.

Čini mi se da često nismo ni svesni koliko je baš malo potrebno zagolicati dečju maštu nekim kvalitetnijim sadržajima, jer pevaljke, golotinju, razne sumnjive šou programe ionako imaju svuda lako dostupne, pa da bar imaju sa čime da uoprede i možda požele da pametnije  ulažu u sebe.

 

Elektronski dnevnik, elektronsko dete

Ne znam da li smo svi u toku sa promenama u vezi sa ocenjivanjem naše dece u novim elektonskim dnevnicima. Promene su sada zvanične, koliko mi je poznato, uvedene u sve škole, a ideja o ovom vidu ocenjivanja se u određenim školama praktikuje već nekoliko godina u nazad. Ovo što će biti ispisano u narednim redovima je isključivo lični stav i mišljenje nekoliko bliskih ljudi, roditelja.

Elektronski dnevnici su zamišljeni da svaki nastavnik ima pristup samo svom predmetu, u koji beleži ocene i napomene, dakle ne mogu se videti ostali predmeti, niti bilo koje druge informacije o detetu. Da bi roditelj mogao da ima uvid u dnevnik, treba da uzme lično šifru od učitelja, nastavnika i akcija posmatranja može da počne. Po mom mišljenju špijuniranje, veliki brat i Džordž Orvel u jednom.

Još gnusnija stvar koja će se ubuduće dešavati jeste blinkanje tog dnevnika svim nastavnicima, ukoliko je dete A.A. tog dana dobilo jedinicu ili upisano u napomene, što, da pojasnim, znači sledeće. Svi, bukvalno svi u nastavi će biti upućeni da je tog dana A.A. dobio, dobila jedinicu ili je nešto loše to dete uradilo. Pitam se možemo li da sagledamo razmere ove gluposti, jer ako se već igralo na kartu da drugi nastavnici ne budu u toku i pri tome, ako je to uopšte bio motiv, nepristrasno ocenjuju decu iz svojih predemta, zašto onda treba da budu svi u toku, osim razrednog starešine, da je dete u nečemu loše? Ne ostavlja li ovo utisak strašne, nedopustive diskriminacije? Ja mislim da je upravo tako, jer da nije, zašto se onda blink ne pojavljuje i kada je dete iz nečega zavredelo pohvalu ili dobilo peticu. Taj blink je očito nebitan i nepotreban, kao što je uostalom i čitava priča u vezi sa ovim sajber ocenjivanjem i uhođenjem.

Dokle više prstom u oko svakom detetu, umesto da službe, nemotivisane budu edukovane i ohrabrene da rade sa decom, pomognu im i na adekvatan način uključe roditelje? Kako se gradi poverenje na relaciji dete roditelj, na ovaj način se sasvim sigurno udaljavamo jedni od drugih. Pa, šta ako nešto i prećute, kao da to nikada i mi, ovako sveti,  nismo uradili, kao da smo uvek sve govorili. Ako je problem dublji i dete konstantno prikriva, radi mimo pravila, zapitajmo se poštovani roditelji koliko u istinu poznajemo svoje dete i koliko smo mu kvalitetnog vremena posvetili, jer tu ni tri elektornska dnevnika ne mogu da pomognu, niti da nadomeste išta u našim odnosima.

Lični primer kaže sledeće. Pre dva meseca naša je ćerka želela da prećuti određene promene, u nadi da će sve sama popraviti, a i kako bi izbegla neke naše reakcije. Išla sam ubrzo u školu da regulišem neke izostanke i videla meni nepznato stanje u dnevniku. Uznemirilo me, priznajem, ali sam istog momenta znala da ćemo razgovarti i da je bilo kakav verbalan napad suvišan. Kako su me videli neki njeni drugari iz razreda, redom su mi prilazili, grlili se sa mnom i govorili, Ona je divna, nemojte da budete strogi. Prišlo mi je bar petnaestoro dece, samoinicijativno i potpuno me razoružalo svojom toplinom i drugarstvom. Napokon smo se srele i nas dve. Zagrlila sam je i predložila joj da odemo u neki kafe, restoran da razgovaramo. Maamaaaa, da li je realno ovo što govoriš, zar nisi ljuta? Možda malo jesam, ali hoću da nađemo rešenje i tako smo krenule da popravljamo šta je za popravku bilo u našem odnosu, pravimo plan kojim će redom popravljati ocene, koji su joj prioriteti i slično. Ne kažem da je u svemu uspela, uspela je koliko je bilo u njenoj mogućnosti, ali što je najvažnije verovale smo jedna drugoj, znala je da u meni ima podršku i ohrabrenje, kao što je znala da će snositi određene posledice ukoliko ne ispoštuje dogovor.

Ima još mnogo posla, a tek završava osnovnu, što znači da nas izazovi tek očekuju, ali ona zna da smo mi tu, da može da nam se obrati, kao što zna da ćemo istinu saznati, jer mi je pored raznih uloga koje roditeljstvo sobom nosi,  pripala i uloga izvesnog kontrolora i skretničara.

Iz mog ugla, tri puta najglasnije UAAAA za elektronske dnevnike i sigurno ću uložiti lični protest na postojanje istih.

 

Šamar u prvom osnovne

Pre nekoliko dana, dve su mame vrlo uznemirene bile, jer su dva deteta od strane trećeg u prvom osnovne dobila po šamar.
Šta je tačno mame iznenadilo i imam odgovor i nemam.
Redom…
Jedno je dete incident prijavilo učiteljici, drugo je prećutalo i samo sa ukućanima podelilo.
Možda je šok usledio, jer su deca baš mala, ali imajući u vidu sve izvitoperenosti u našem društvenom, a pre svega porodičnom sistemu, na žalost očekivano.
Šta se radi u takvim situacijama, koja je prava mera reakcije? Trebalo bi ovim redom, prvo se obavesti učiteljica i u najboljem slučaju case closed. Već na prvom stepeniku nejasnoća, učiteljica tek dva dana radi sa decom, jer je famozna zamena u pitanju, za veoma bednu nadoknadu, kako to već ovde funkcioniše.
Znači, ne poznaje decu, niti roditelji poznaju nju.
Sledeći korak, ako prvi ne urodi plodom, jeste obraćanje PP službi i opet bojazan kako će se potencijalne reakcije odraziti na decu, jer ovde svega ima, ali ponajmanje poverenja u iskrenost da se izazov reši.
Ako će se ići drugačijim putem, vrati onome ko te dira, upada se dublje u bazen, a svi smo učeni različitim stilovima plivanja. Odavno je nefer svako takmičenje u disciplinama.
Da roditelj uzme stvar u svoje ruke i mimo svih ljudskih načela pridje detetu koje je ispoljilo agresiju… Ne ide, baš ne ide.
Razgovori sa detetom, primeri, glumljenje situacija kući, višestruko korisno, ali da li je dovoljno?
Da li je dovoljno dobro savetovati dete da ignoriše udarac, uz jasno i oštro “NE, ne prilazi mi!!!”
Po mom mišljenju bi kombinacija stalnog osluškivanja, razgovora, uz više nego jasno NE bila najadekvatnija zaštita i danas i u budućnosti.
Obe mame, pomenute, imaju znatno stariju decu i ovakve su situacije bile nezamislive na ovako ranom uzrastu. Znači, jeste se promenilo vreme, okolnosti na lošije i to je činjenica.
Onda da skromno zaključim, porodica svetinja, pravila, granice, ohrabrivanje, vera u mlada bića i nikako reagovanje na prvi mig. Ali da mi lično ponestaje strpljenja i razumevanja da je nekom detetu loše u njegovoj porodici i da se zato prazni na ovaj ili onaj način, istina je.

Jesam li došla do nekog zaključka? Imam li mrvu mudrosti za napisati. Rekla bih sledeće zapravo, koškala su se deca i ranije, padali su šamari, čupalo se za kosu, ali je to sve spadalo pod dečja istraživanja i opipavanje limita. Bile su to naivne borbe, bez uplitanja odraslih i na drugom uzrasnom nivou. Pa, meni sinoć starija priča kako su ona i drugarica razmenile šamare i same sve rešile, samo razlika u godinama nije zanemarljiva, bile su  u petom osnovne.Danas roditelj često rešava probleme svoga deteta i onesposobljava ga, a u isto vreme kući ga bodri ” Udari, ne sme tebe niko da dira.” i slično.

Čudno je vreme došlo ili smo ga verovatnije sami stvorili.

Zato, volimo  se i poštujmo, to je jedini racionalni izlaz i let u bolje.

 

 

Saška i njeni neiskorišćeni darovi

Ja sam išla u više škola, dve osnovne, dve srednje, zbog raznih selidbi i ovo je dogadjaj iz jedne osnovne.
Saška je bila veoma popularna devojčica, najviše zahvaljujući, sa ove distance tako zaključujem, svom vedrom duhu, širokom osmehu, spremnosti za šalu. Imponovalo mi je kada sam bila u njenom društvu…
Mnogi su dečaci bili zaljubljeni u nju, čemu ona nije pridavala previše značaja.
Na tadašnjim našim okupljanjima u nekim improvizovanim diskotekama, najbolje je umela da uhvati ritam i telo kao od gume isprati sve.
Svi smo približno slično bili obučeni, ali je ona svoje farmerke i starke nekako drugačije nosila. Rekla bih u stvari da je njena energija činila nekako posebnom.
Nakon završetka osnovne ja sam se preselila i upisale smo različite škole. Taj period njenog života slabo znam, samo sam primetila nakon tri godine susreta, iz daljine da nije nasmejana, da joj je kosa masna, da je veoma mršava, sa manjkom zuba i bez osmeha.
Koliko znam školu je završila, ali ne znam čime se bavila. Vidjali su je neki poznanici na ulici, izgubljenog pogleda. Bilo mi je veoma žao nakon tih i takvih saznanja.
Onda sam je nakon sedam, osam godina videla iz prevoza kako gura bebu u kolicima, sa nekim skrivenim osmejkom.
Opet je dugo nisam vidjala i skoro sam saznala da radi u nekoj trafici, da se razišla sa ocem svog deteta, da je sama sa detetom, tinejdžerom, rekla bih.
I tako sam se nje pre neko veče setila, jer sam čula pesmu uz koju je plesala kao Jennifer Beals u “‘Flashdance-u”. Nizala su mi se razmišljanja šta se desilo sa njenom pozitivnom energijom, ko i zašto to nije umeo, hteo da prepozna? Iskreno, slabo sam bila upućena u njene porodične odnose dok smo bili deca, kasnije tek ništa nisam znala. Samo sam osetila žal, jer sam pamtila, da je osim vedrine, imala darove za ples, čitanje i ako tome dodam njenu prirodnu harizmu, mislila sam šta li je i kakva sve mogla da bude?
Kao što ovih dana posmatram neku interesantnu, pametnu decu, čiji se roditelji slabo razumeju, ne razumeju uopšte ili se burno razilaze. Takva bura emocija kulja u srcima i glavama te dece, da mi se nameće budućnost njihova u glavi, kakvi će ljudi postati i šta će ih obeležiti, baš kao i pomenutu Sašku.
Tuga i samo tuga.
Volela bih da mogu da predupredim neke stvari, da napišem nešto pametno i fale mi reči.
Jedino što mi se nameće kao zdravorazumsko zaključivanje, jeste budite roditelj svom detetu. Budite, budimo prisutni stvarno u njihovim životima.
Život je lep, lep je i kada ima tuge, lep je ako želimo da ga kao takvog vidimo i koliko god delovao dug, u isto vreme je i kratak i vreme prolazi…