Posmatraci

Suncano po podne, u mom omiljenom kraju. Autobus se priblizava stanici na kojoj silazim. Slusam omiljenu muziku i sve je lepo. Iznenada vidim na platou parka decake, njih desetoricu, kako se tuku. Vidim i prolaznike, raznih starosnih dobi kako prolaze, ne obaziruci se, uopste. Dam sebi rec da cu mirno proci, kao i svi prolaznici, jer sam ovako sitna, a preosetljiva, nekoliko puta lose prosla kada sam u slicnim situacijama pokusla da reagujem.

Kako sam se priblizavala situaciji, srce mi je ubrzanije kucalo. Idem hrabro, ne obazirem se. Ne mogu, jace je od mene. Vadim slusalice i odlucujem da se umesam. Mislim da ce da me cuju i prestanu da se biju. Malo me je strah i taman da izustim nesto, ni sama ne znam sta, kada cujem jednog decaka(13) kako drugome porujcuje, ~Mozes li jos, ti se rekao da hocemo…~ Ustuknem malo, zvucalo je kao dogovor. Dogovor za odmeravanje snaga. Zbunim se, ali odlucim da jos malo stojim, tu sa strane, da vidim ima li potrebe da reagujem. Nekako. Prilazi jos decaka, navijaca i sve tece kao unapred dogovrena stvar. Pocese i da se smeju akteri i razmisljaju da li da nastave.

Produzim kuci, verujuci da samo odmeravaju snage, da su drugari. Mada mi je taj nacin izrazavanja stran, suprug mi potvrdi da decaci to rade.

Primirila sam se na kratko. Na kratko, jer me je veoma zabrinula reakcija prolaznika, tj izostanak iste. Niko, doslovno niko nije ni pogledao u decake, a kamoli osetio potrbu da reaguje. Halo ljudi, to moze da bude vas sin, brat, drug… Solidarnost, empatija, nema ih, iscezle. Shvatim da sam beskrajno tuzna, mozda sam mogla vise da uradim…Svakako nisam uspela da uticem na prolaznike, koji su bili samo prolaznici, potpuno nemi.

Odlucila sam da bar na ovaj nacin, jer tako umem, reagujem. Mozda neko procita, razmisli i nekada odreaguje. Mi smo ovde zarad svih nas, a ne iskljucivo zarad nas samih, to tako nije ljudski.

Ovo nas se tice i te kako…

Leave a Comment