Jesi li ti stvarno moja mama

Iskustvo jedan, idem tako ulicom i svaka „mama“ sam ja. Svako dete zove baš mene i tako nekoliko godina. Onda se detetovim odrastanjem promeni i njena boja glasa, znam da ne zovu mene  silna deca koja govore „mama“. Iskustvo dva, svaki plač je moje bebe plač, iako ona spava ili se igra negde u stanu, istrenirano skačem, reagujem, gde je…

Prirodno, mnogo volim kada smo zajedno, posebno na podu i za stolom, svi četvoro. Topim se kada najmlađi član konstatuje, neko nam fali za ovim stolom, jer joj je sestra u školi. Najmlađem članu je posebno važno da smo uvek svi zajedno. Takva je od rođenja, mama, tata, Dija. Sve volim da radim, nekada sa smeškom, nekada sa manjim smeškom. Dobro, malo me remeti svakodnevica, volela bih kada bi bilo manje rutine, posebno u vezi sa odlascima u školu i na posao, kada bi moglo da bude interesantnije. Nekada i uspem u tome, nekada se stvanost odvija ustaljeno, zavisi mnogo i od mog raspoloženja.

Opet, tako mi nekada prija kada odu kod baka i deka, rasterećena sam, naizgled svoja. Počne brzo nedostajanje da me proganja i neka mazohistička patnja, koliko im sada falim. E, a koliko ću im sve manje, opet po prirodi stvari, faliti. Zato vežbam, mada će se moji roditelji verovatno nasmejati na ovo vežbanje, da idu kada je baš neophodno. Kada radim, pa je neminovno. A kako ću se odreći pozorišta i koncerata, evo, baš me duša zove na jednu sjajnu promociju? Šta znam, uradiću po osećaju, jer imam alternativu, ali kada bih onda mogla bolje da se opustim, manje da razmišljam i prizivam ih.

Pitam ja moju ljubav, nedostaju li one tebi, a otišle su pre pola sata, kaže, volim ih i njima je lepo, vratiće se, hoću da budem s tobom. Tada se oduševim i manje me izjeda iznutra. Volim i ja sa njim da provodim vreme, naše vreme i to je zdravo za srce i dušu. Tako me je obodrila jedna dama koja radi sa decom, to joj je struka, da je u redu da mi je lepo i bez dece. Da je i to prirodno.

Desi se situacija da  mi odemo na poslovnu večeru, muzika u pozadini tiha, prijatno mi je, kad jedna pesma, asocijacija na mlađu, uf, razneži me više nego što bih volela. Prođe, dobro im je, kod mojih su roditelja, odavano mirno spavaju. Opustim se, malo i zaigram, neki Španci me pogode, a maštam desetak godina da bosa plešem po plaži, u dugoj crnoj suknji, sa jarko crvenim cvetom za uvetom i da imam dugu kosu, samo tada to želim i to uz Manuovu pesmu, isključivo. Elem, ispuni mi se i ta želja, uz sjajnog igračkog partnera, zvanog dever, osećam, poleteću. Sednem da odmorim, jer se uz špansku muziku igra žestoko, evo je , vreba me pesam koja me podseća na stariju. Šta hoćeš ti gospođa mama tačno? Možda da uživam u trenutku, da dozvolim sebi zadovoljstvo i kada sam bez njih, jer ako to ne umem, što onda to pokušavam?

Možda zato što i umem i manje umem da budem mama. Tehnički skoro uvek umem, emotivno uglavnom, racio me stalno nešto testira, a ustvari, slabo se uživim u uživanju  trenutka, ovde i sada. A ima i grižice savestice, jao, otići će, sve su veće, sve će više hteti neko drugo društvo i to me iskreno raduje i hrani, a nekako sam nespremna. Kao da postoji mesto koje te za to sprema, eto, lutam i dalje… Onda pišem, da ne bih i njih zbunjivala i tražim odgovore, preispitujući se.

Jedan divan dečak, sin naših prijatelja, drug naše starije ćerke, pitao je svoju mamu, kako ti možeš da mi budeš mama, čudno je, vidi koliki sam porastao, a ti si tako sitna, nežna…Isto osećam kada legnem pored starije, koja je sve bliže rastom meni, što i nije neki zadatak težak, jer sam i sama sitna, brzo će me prerasti, a ja se pitam, o, da li je moguće da sam te ja rodila? Pa, tačno u detalje mogu da opišem kada sam samo posumnjala da sam trudna, pre dvanaest godina i verovala da je baš ona tamo u stomaku. I sada je ona velika, mnogo velika, a tek je počela da bude velika, pri tom najmanje mislim u fizičkom smislu. Da, da, ja sam njena mama. Sa mlađom je još uvek u mojoj glavi lakše, liči da sam ja ta koja je rodila, mogu još uvek da je nosim, potrebna joj je i dalje pomoć u izvesnim radnjama, pa mi deluje da to umem.

Baš sam puno mama kada se igraju zajedno, a to je sve češće, tada malo rastem, ne, mnogo rastem. Ehej, to su moje devojčice! Divne, čarobne, svadljive, prkosne, saradljive, negodujuće, svega ima u njima dvema i taj je osećaj mnogo moćan.

 

IMG01437-20120728-1718

Mama, jesi li stvarno moja mama? Ajde još mi pričaj kakva sam bila u stomaku i kako to misliš da si znala da ćeš baš mene da rodiš?

Leave a Comment