Čuvamo porodicu

Znam da od goreg ima gore, tako u narodu kažu, znam da i od boljeg ima bolje. Znam i da je svako bolje i loše za sebe takvo i da je suludo porediti, a ipak možemo nekada i na drugim primerima da uvidimo naše dobro i ono što bi trebalo popraviti ili prihvatiti, kako bismo više vrednovali ono što mislimo da se podrazumeva.

Jedan U. živi sa mamom, roditelji su mu se razveli. To je za mene mama heroj i borac u svakom smislu, a verovali ili ne voli i sebe. Neguje sebe kao ženu. To ljudi često umeju da pobrkaju, jer ako si požrtvovan roditelj nemaš vremena za sebe ili ako voliš sebe i čuvaš sebe za sebe, sebičan si roditelj. To jedno drugo ne isključuje, naprotiv dopunjava odnos, u ovom slučaju mame i deteta, jer tate nema. Fizički on levitira, ali je tata i njegova žvaka je velika kao sve godine provedene sa mamom. Patnja deteta za ocem je duboka, svaki put dete susret boli, a neophodan mu je da se smiri. Zvuči paradoksalno, a toliko je istinito.

Mali Đ. je pomešao dane kada tata dolazi po njega i ceo dan mu se radovao, najlepši crtež je nacrtao. Pojavljuje se mama, ista ona kojoj se svakog dana dete raduje. Tog dana dete ne želi ni da joj se javi, ljuto je, povređeno, boli ga. Mnogo. Tata ima problem, ali odjednom kao da je nestao, dolazi sutradan, kada je pravi dan za viđenje, doteran, mirišljav, kao nikada do tada i po nekom nepisanom pravilu ima više novca od mame. Sve kupuje detetu, mnogo toga mama ne može da priušti. Molim vas da odmah razumete da ja ne držim stranu mamama, već ove primere imam pred očima, verujem da ima i obrnutih slučajeva.

Po N. dolaze naizmenično tata i mama, ne ide im dobro. Tata pokušava da reši problem koji se javio između mame i njega. Mama odbija, jer je tata nasilan. Tata joj, na očigled još nekih prisutnih, obećava da će dete kad tad poželeti sa njim da živi. U ovoj priči mama veoma lepo zarađuje, ali tata je bezmalo milioner i kupuje dete, u međuvremenu oformivši novu porodicu. Dete sve više ima potrebu za tatom, mama se i nije najbolje snašla sama, jedno stručno lice joj je savetovalo da pre nego što poželi da skine džemper, treba da skine kaput, jer su se njeni problemi nataložili. Mama je slaba i ne uspeva. Viđam dete, retko je nasmejano, na mamu sve češće ogorčeno.

Ovo je tuga i bol koju svakodnevno srećem, verovatno zarad prirode posla kojojm se bavim. Svaki me put ražalosti. Svaki me put i trgne koilko imam razloga da budem zahvalna i zadovoljna i da naše situacije, na izgled nerešive, imaju rešenje, samo noć da prođe i već su manje strašne. Za početak, moj muž i ja se volimo, živimo prilično skladan život, uz povremene trzavice, za koje verujem da su zdrave. Ima još dosta posla pred nama, jer se toliko razlikuju načini vaspitanja naših nekadašnjih primarnih porodica u odnosu na nas dvoje. Samim tim se i nas dvoje razlikujemo, ponekada kao da smo sa različitih planeta. A i kada se sukobljavamo, razmenjujemo mišljenja i po neku strelicu, često su razlog deca i naši pristupi njima, koji treba da budu usaglašeni. E, ta usaglašenost uveče deluje kao nemoguća misija ponekada, a onda ujutro lakše se diše, uz napomenu da nema ostavljanja po strani, već razgovor, kompromis, rešavanje. Razgovor, kompromis, rešavanje.

Naravno da mi bude lakše kada znam da se i drugima dešavaju njihove misije, bolje rečeno ohrabrujuće deluju na mene, jer su rešive. Zato i kada sam ljuta i tužna, na silu krenem, a onda sve više sa uživanjem, da se zahvaljujem na zdravlju, porodici, lepom danu, osmehu, pomoći, svim ulogama koje imam u ovom životu.

Pozajmljujem ovu pesmu, kao ilustraciju…ako nije dozvoljeno, izvinjavam se, izbrisaću.

 

IMG00575-20110901-1423

I svim srcem navijam za one koji sami žive sa detetom ili decom da budu srećni, zadovoljni, uspešni, jer je to najmanje što i dete i roditelj zaslužuju.

Comments

Leave a Comment