Čuvam te

  1. Ovih dana slušam, čujem priče o sumnjama roditelja o van nastavnim aktivnostima svoje dece, njihovom slobodnom vremenu. Po mom saznanju, reč je o vrlo prisutnim roditeljima u životu pomenute dece. Strah i nemoć su najveći neprijatelji, oduvek, a neki od roditelja, uključujući i potpisnika ovih redova, unapred vide neke stvari loše, jer se plaše. Šta je onda najbolje činiti?

Razgovarati, edukovati se, truditi se da budemo što aktivniji učesnici u životima naše dece, bolje uslovno rečeno, a ako treba i bukvalno, obistiniti izraz „puna kuća dece“ u našem domu, kako bismo bolje sagledali okruženje i veoma oprezno sa porukama koje šaljemo deci. I dalje sam mišljenja da je lični primer važan, do nekog uzrasta najvažniji, a onda primat preuzima društvena sredina. Poznata je priča da detetu govorimo da ide na primer osvetljenim putem u školu, a onda kada iz nekog razloga idemo zajedno, mi kao odrasli poželimo da skratimo taj put i krenemo prečicom. Idući prečicom sve vreme govorimo detetu da kada samo ide, ide onim pomenutim putem. Gotovo je izvesno da će prvom sledećom prilikom dete krenuti putem rezervisanim za roditelje. Uvek je bilo jače delo, od samih reči. Takođe, verujem i da će ono što smo utkali u našu decu imati odejka u njihovim glavama prilikom donošenja nekih odluka, a uzdam se i u neki dobar faktor, zvan sreća, ili već tome slično.

Moje starije dete je još malo, a ipak imam strahove, verovatno jer sam, kao i ostali roditelji, svedok mnogobrojnih strahota. A još verovatnije jer sam bila sve samo ne slatka u periodu tinejdžerskih godina. Tražila je da joj dozvolimo gađanje balonima punim vode za prvi april, dan šale. Odbijemo, naravno, ali tako da se ne oseti izopštenom iz društva, već objašnjavajući šta je šala. Ona sasluša i onda odgovori, tako je možda bilo u vaše vreme, u naše vreme se gađa balonima. Želela sam da ne pati jer nismo za balone, već da ona uvidi kako se šali. Zašto sam tako želela, zato što sam se malčice uplašila da mi sledeći put neće reći ništa o tim van nastavnim dešavanjima. Nikada je ne ismevam, uvek se trudim da je razumem, napnem se do tačke pucanja da i sama imam dvanaest godina, kako bi mi bilo jasnije šta je u njenoj glavici. Tako recimo ima dece koja mi se manje dopadaju u varijanti druženja sa mojim detetom, tada biram reči i primere, jer čim malo direktnije krenem da objasnim, stvara se revolt i pojačava njena želja baš za tom decom. A ta neka deca prave žurke u nekim malo poznatim klubovima, zovu na rođendan one koje znaju iz dvorišta, imaju veoma skupe telefone i aktivni su na svim društvenim mrežama. Ne znam da li zvučim kao paranoik, ali sve mi liči da roditelji te dece ili ne znaju detalje ili im je tako lakše, da ne povrede malog boga. Kao odgovor nekim našim nedopuštanjima, veoma aktivno se raspituje šta će sve moći sa osamnaest godina, jesam li tada stvarno samo svoj čovek, to nas je pitala. Jer ako jesam, dalje sledi odgovor, odmah ću da aktiviram Instagram. Uf, dobro je, pomislim da smo dobro prošli. To joj je u glavi. Nikada ne ogovaram njene nastavnike, razložno pričamo i objašnjavamo šta je pristojno, kada treba i na koji način da reaguje, jer kakvi god da su njeni nastavnici, ona ima potrebu da ih brani. Takva je. A i kakvu bih joj poruku poslala pričajući na taj način? Naravno da je učim da i nastavnici mogu da pogreše, da su i oni svi različiti i da proba da nađe meru, a da zadrži pristojnost, dostojanstvo i lepo vaspitanje.

Svi, baš svi mama gledaju Andriju i Anđelku, zašto ja ne mogu? Večaras tendenciozno pogledam epizodu te serije, sve prepuno aluzija i konkretnih radnji u vezi sa seksom. Pa, dobro da li to onda sa mnom nešto nije u redu, što iskreno mislim da to nije prikladan program za decu od dvanaest godina. „Uf, ala si se nagla, sad si moja, gotova si!“, kako tu rečenicu da joj objasnim? Može Montevideo, Disney chanel i već nešto tako. Ne bežim od razgovora na sličnu temu, pričamo o promenama koje joj se dešavaju, u telu i na njemu, o menstrualnom ciklusu, o prvom dečku, poljupcu. Ona po malo ispituje, ja se trudim da pažljivo slušam, ako nisam sigurna u ispravnost svog odgovora, iskreno joj kažem, treba da razmislim.

Sada da priznam, jednom mi je prošla kroz glavu misao, o da li bih bila roditelj da sam znala koji će sve izazovi biti pred nama? Prećutaću odgovor, jer već jesam roditelj i silno volim tu svoju ulogu. A da je osim lepote i veoma odgovorna i teška, jeste, baš ume da bude. I nikada nisam požurivala u mislima njihovo odrastanje, volela sam da uživam u svakom trenutku, a i znala sam da je lakše. Eto, baš tako.

Ajde da ih volimo najbolje što možemo, da ih učimo da je u redu biti drugačiji, odbiti ono što voli većina, imati svoj stil i uvek, uvek da se oseća pripadnost porodici, bez obzira na činjenja u školi, van nje…jer je sve bolje od prećutkivanja, istina kakva god da je. A da bismo to postigli, dete treba da nam veruje.

Porodica, pre svega.

Comments

  1. Mihailo Djukanovic

    Dobro je.Na dobroj si “kaldrmi“,ali je ipak MAMA BAJKA,tu mnogo JACA od mene!Pa i normalno je,em je majka,em joj je istruka TO!

Leave a Comment