Ima ljudi koje ne poznajete mnogo vremenski, a imate utisak da se znate čitav život. Više se i ne sećate kako je dopisivanje počelo, znate da je bilo prijatno, da bi se mnogo kasnije i realni susret desio. Ja imam tačno dva tako jaka susreta. Jedan sa jednom divnom damom, odavno prerastao u ljubav realnu, a drugi se tek na pola sata realizovao i potvrdio emotivnu povezanost.
Glavni akter drugog pomenutog susreta jeste jedan dobri duh, drag gospodin, uspešan i ostvaren, na mnogim poljima. Ima blag osmeh i neku finu narav. Inače dorćolac, davno stanovnik jedne druge evropske zemlje. Pišemo se oko godinu dana, valjda. Od malena sam se divila njegovom umetničkom izrazu, te me neopisiva radost obuzela da mogu umetniku divljenje lično da iskažem. A on, izvinite na izrazu, normalan. Prirodan, prijatan, zabavan, komunikativan, čovek prosto super.
Pišemo jedno drugome o mnogo čemu, od onoga šta ima novo, kako je familija, do nekih lepih javljanja sa putovanja. Tako se on meni javi iz Perua, gde je ostvario svoj dečački san. Piše mi o utiscima i doživljajima, a ja pomalo u čudu, kao da sam i sama tamo. Tada sam i odlučila, posetiću Machu Picchu, sebe radi, a i da vidim to što mi je opisivao. A opisao mi je lepše nego u svim knjigama što sam pročitala. Pisao mi je o emocijama, koje su ga obuzele, a toga nema u literaturi. Zato i ja odlučim da njemu pišem iz New Yorka, o New Yorku, dok sam tamo. Redovno sam mu se javljala i podnosila izveštaje, o Njuci, tako on zove veliku jabuku.
Bližio se veliki dan za njega, njegov rodni grad, finally, imao je mesto i prostor za njegova umetnička dela. Poručuje da će Dadi i meni poslati pozivnice. Bez trunke sumnje sam prihvatila tu informaciju, prosto čudeći se da ćemo se videti. Jer, to što je on velik i priznat, svakako je značajno, ali što ću ja upoznati mog druga, koji čita moje tekstove i poručuje da „su srećni moji muškarci, muž, brat i otac, što imaju mene“, to me ostavljalo bez teksta. Jer moj drug i ja imamo neku priču. Uplićemo i mog dragog, te vršimo neke, nazovimo ih , konsultacije. Ljudske, obične, realne.
I ajmo, upoznavanje, al za malo. Jer je potpisinica ovih redova, očekivano pogrešila adresu. Te, tako dragi i ja, polako idemo ka odredištu, sa petnaest akademskih minuta kašnjenja, da ne budemo baš prvi. Taman kad smo kao stigli, ja se setim, Neee, to nije tu, na drugoj je adresi. Hi, hi, svako ko me poznaje, zna da sam tome sklona, tako je bilo u Rimu, tako je bilo u Parizu, zašto bi u Beogradu bilo drugačije? Dragi se pretvara u polu aždaju, jedva hoda od jeda. Ćutim. Onda krenem da obećavam da je ovo poslednji put da sam pogrešila adresu. Ćuti i on. Srećom, pravo mesto je blizu. Stižemo. Joj, jedva čekam.
Ulazimo, lepo doterani sa cvećem. Muž me sve vreme zafrkavao, zašto cveće? Jer ja mislim da treba. Nalazimo srećnog dobitnika buketa i tada sledi izjava za pamćenje. Obzirom da se prvi put vidimo uživo, smatrala sam da je neophodno da mom drugu šapnem ko sam, možda me pomešao sa nekim, ipak je mnogo ljudi to veče došlo da ga pozdravi.
„JESI TI NORMALNA, NARAVNO DA ZNAM KO SI?!“
Izpodravljasmo se kao najrođeniji. Dah staje nad njegovim delima. Uživanje neopsivo. Mnogo ljudi, malo vremena, očima se razumemo. Muž i ja se nakuplil utisaka. Više nego prijatno veče.
Našli smo vremena i za kratak susret narednih dana, pre nego odleti kući. Pozdravi me, Ovo je prvi put da se vidimo baš onako, stvarno? Jeste, baš tako. Ispričamo se kao da se znamo još iz prošlih života, smeh delimo ko ga hoće, do narednog susreta.
Dobri duše moj, ovo je malo, koliko je mnogo energije bilo. Možda mi fale reči da opišem, neopsivo. Kad se sa nekim razumeš na dobar dan i laku noć. Kad su vam razgovori, iako ih na prste možete nabrojati, veliki, kao da su uvek bili tu.
Videćemo se mi opet, znam. Gde god da budemo tada…
P.S. Fotografija, po rečima mog brata, nastala na Baliju, predstavlja John Travoltu iz filma “ Saturday night fever“, a svetskom čoveku, o kome pišem, svakako će biti asocijacija na naredna putovanja i upoznavanja.
Оставите одговор