Kako ima tema kojima nisam dorasla, možda će i ovo biti jedna od njih, ali mi se piše. Piše mi se jer često ovih dana čujem nekakve priče o tim muško ženskim odnosima.
Duboko osećam, verujem i nadam se, da smo se moj muž i ja prepoznali za čitav život. Sve mi je lepše i lakše sa njim, potpunija sam kada je tako. Ima istine i u tome, da ne umem baš najbolje da budem sama sa sobom. Međutim, kako na tom polju radim, verujem da će i to doći na svoje. Mnogo mi je dobro što ga imam i ja skromno mislim da je svima nama dobro kada imamo nekoga. Ja još nisam upoznala osobu, muškarca ili ženu, koji baš želi da je sam…
Pare i odnos prema njima me golicaju, kao pod tema. Da li bi izvesna dama, godina od dvadeset pet, pa na gore, bila spremna da bude sa nekom umetničkom dušom, koja ume lepo da je voli, a pri tome je skromnih primanja i bez nekih bitnih nepokretnosti. Na primer, on se vozi autobusom i ide u neki atelje da crta, jer u tome uživa. Šta dama osim ljubavi očekuje još od svog muškarca? Zašto se često spominje ta materijalna sigurnost, je li ona od esencijalnog značaja? Sećam se nas dvoje, na primer, kako smo se mnogo voleli i uživali u našoj ljubavi, dok smo išli isključivo gradskim prevozom, pozajmljivali jedno drugome novac da kupimo poklon onom drugom. Bilo je i lepo i dovoljno, mada smo i tada imali stremljenja i nadanja i uporno radili, kako bismo imali bar neki auto, za početak? Živeli smo u iznajmljenom stanu od dvadest sedam kvadrata, jeli burek nedeljom na podu, što nam je pričinjavalo neviđeno zadovoljstvo. Pili smo sok na razblaživanje i uopšte se nismo osećali jadno. Tada nismo imali ni jedno dete i bilo nam je lepo. Najviše su stvari počele da se menjaju sa našom trudnoćom. On je počeo da smišlja kombinacije kako bismo mogli da kupimo neki polovan auto i da ga otplaćujemo od naših plata dugo. Tako jednog dana dođe, kaže mi zatvori oči i ponese me do dvorišta u osmom mesecu trudnoće do našeg prvog auta. Bio je to najlepši auto na svetu. Nekako mi se zaključak nameće, mojim iskustvom proživljen, da je u jednom trenutku nešto dovoljno, a već u sledećem želimo više. Meni to deluje i kao prirodan tok stvari, jer kada se rodila ona, trebalo je više novca. Ja sam se i dalje vozila prevozom, jer iako sam položila vožnju, hrabrosti mi je uvek falilo da stvarno i vozim.
Kada je izvestan gospodin, solidnih primanja, zaljubljen u damu, čini mi se da je prihvatljivije da ona skromno zarađuje i da se ta razlika manje manifestuje na njihov odnos ili bolje rečeno kada je bar jedno u mogućnosti da plati povremeno večeru, izlazak na koncert ili pozorište. Izgleda da, ma koliko se mnogo voleli, ima istine u tvrdnji da se od ljubavi ne živi. U stvari, mislim da se živi i od ljubavi i ponajviše za ljubav, a da je ipak potrebno i nešto više. Ja lično poznajem dva para, pominjem parove, jer o njima i razmišljam u ovom pisanju, koji su vrlo obrazovani, pristojnih primanja, imaju svoje stanove, a bez auta su. Jedan par ima decu, drugi je bez dece, još uvek. Deluju prilično zadovoljni svojim životima, uvažavaju se, dogovaraju, veoma se vole. Jedni češće pominju automobil, kao olakšavajuće sredstvo, drugi su već prevazišli tu priču. Nemaju i dobro im je.
U porodici gde sam odrastala, imali smo oscilacije po pitanju novca. Preskočila sam mnoge žurke i putovanja i preživela sam. Imala sam neke skupocne kreme i one pijačne i opet mi je bilo dobro. Ali, danas bih bila vrlo neiskrena kada bih rekla da mi je svejedno koliko novca imamo, jer imamo planove. Za početak da smo svi četvoro zdravi i dobro, a onda da možemo da odemo u prodavnicu, bez da se prebrojavamo po džepovima šta možemo da kupimo, da možemo da letujemo i još malo putujemo, da probamo da nađemo način da i njima dvema za budućnost malo pomognemo. Nikakvih tu ekstremnih želja nema i zato i razumem da je novac važan. Ali, najvažniji smo nas dvoje, bezvredno bi bilo sve, da nas dvoje nismo dobro. To je suština za mene.
Ne razumem da je novac odlučujući i presudan, kada sve drugo nedostaje. Mogu da prihvatim da je veoma mlada žena sa znatno starijim muškarcem i obrnuto, žena u nekim godinama živi život sa mlađim muškarcem, godine su tako relativne. S tim da je za mene odlučujuće ima li tu ljubavi? Ako ima, živeli svi srećno. I ako nema, oni žive svoje živote, samo koji je nivo zadovoljstva, ako je to samo novca, prestiža radi? Svi mi volimo ljubav, do koje granice se onda pristaje i zarad čega, ako ljubav izostane?!
Da li neke mlade osobe, željne koječega, što roditelji nisu mogli da im priušte, možda zato pristaju na beskompromisne veze, gde se zna ko je dominator? Ili stvarno ima ljudi koji ne žele ljubav? Ako ih ima, što su onda nesrećne i neispunjene u tim materijalno bogatim vezama, ili pak krišom imaju nekoga koga vole, a ovde ostaju neke sigurnosti radi? Meni, misterija.
Znam i parove, gde ljubav nije nestala, dobro se živelo, a ipak je nešto nedostajalo, obe drugarice su mi govorile da nisu u stanju da prave rezove, jer im odgovara njihov komoditet. Ok, to su bili njihovi izbori i na sreću sada su situacije u tim kućama znatno bolje. Našlo se rešenje, što je divno.
Jesam li ispričala nešto novo, nisam. Jesam li došla do nekog rešenja, nisam. Možda neko pročita i razmisli, možda meni napisano da ideju da nekome ko me pita i isključivo ako me pita, kažem šta je za mene ljubav i da je mnogo moguće uraditi, ako ste na sličnim talasnim dužinama. Jer i kada bi trebalo da se moj komoditet izmeni, a da moj Dado i ja budemo zajedno, pristala bih bez oklevanja.
https://youtu.be/K1QVZ0iQDaQ
I svi ćemo to sve preživeti.
Оставите одговор