Kako je klečala na kukuruzu

Znaš Vana, iz današnjeg ugla to bi se smatralo zlostavljanjem, a tada je bilo normalno, priča mi mnogo draga žena, detinjstvo svoje i pojam kažnjavanja.

A za neverovati kako je rano počela, doduše u veoma maloj sredini, gde se svi znaju, da beži od kuće, da bi otišla na vašar. Imala je najviše šest godina, kada bi mudro sakrila ranac u žbunje i otišla da uživa u svom tom šarenilu, da bi pred prvi sumrak, sa istim onim rancem otišla kući. Još sa vrata roditeljima je prepričavala dogodovštine iz škole, dok je jednog dana majka nije provalila. Tada, dok se još nije pojavio genijalni izum klečenja na kukuruzu, kazna joj je bila da kleči i gleda pravo. Kako nije shvatila zašto je tu, na tom mestu, u tom položaju, počela je pogledom da prati neku kazaljku, koja je stajala ispred nje i silno se zabavljala. Njena majka je to veče odustala od kazne, jer devojčica nije ni razumela da je nešto pogrešila, a kamoli da je zbog toga kažnjavaju.

Plašili su je, kako bi je odvratili od nekuh opasnih predela malog grada, ciganskim čergama i objašnjavali joj kako oni kradu malu belu decu. Prvom prilikom je otišla do zabranjenog mesta da vidi kako se krađa odvija. Neko je od komšija sreo, preneo njenim roditeljima i tada prvi put otkriva otiske kukuruza na sopstvenim kolenima. Izdrži malo klečeći, a onda krene da moli, Tatice, mamice, neću više nikada, pustite me da ustanem. Oni se malo nećkaju, onda je teraju da se zakune i puste je. Jednog od sledećih dana, trebalo je porodično da krenu na neko slavlje i upozore je, Ne skači po barama, imaš bele hulehopke i belu haljinu, treba da budeš čista. Čim su je izgubili iz vida, ona namerno nađe prvu baru i počne po njoj da skače, da vidi šta će se tačno desiti sa njenom garderobom. Mnogo su žurili, pa nisu stigli da ponove kukuruz ritual, sačekalo ju je posle.

Kada su ona i njena dada, tako su se ona i sestra međusobne zvale, dobile u ono vreme, 1952.godine, prve lutke, majka im je rekla da mogu da ih drže u rukama i gledaju. Starija dada je svoju bukvalno stavila u vitrinu i kroz staklo joj se divila. Mlađa dada, o kojoj pišem, ugrabila je prvu priliku i nakon što se, po sopstvenom priznanju dobro izigrala, odlučila je da otvori svoju lutku, da vidi od čega je sastavljena. Nekako joj je skinula glavu, a onda kroz taj otvor posmatrala unutrašnjost lutke. Tada je i prut odradio svoje, nije prošlo samo sa kukuruzom. I to ne bilo kakav prut, morala je sama da ga izabere i da vodi računa da ne bude truo, kakav  je naravno pokušala da im podmetne, već neki savitljivi, što fijuče.

Stasale su dade za korzo. Pošto starija stalno nešto muti i ne govori istinu, a mlađa, iako veoma nestašna, vrlo je  iskrena, dobiju pravo na izlazak, tako što je mlađa garant da će se vratiti u dogovoreno vreme. Kako su zašle iza kuće, mlađa presrećna što joj starija dozvoljava da ide sa njenim društvom, tek joj ova naglo brecnu , Ajde beži. Onda mlađa čeka na nekom mestu, satima, starija naravno zakasni i obe budu kažnjenje. Klečenje na kukuruzu, opet. Mlađa opet moli, Pustite me, neću više, časna reč, starija ćuti, ne bi zamolila, nema šanse, a glava već počinje da joj pada koliko joj se spava. Onda gospođica zvrkićka kaže, Mama, tata, a mogu li ja da molim i za dadu? Ovima već previše koliko je starija na kolenima, pa popuste, Ajde, kad si toliko zapela.

Eto, kako se nekada i  zarad čega klečalo. Ako uopšte treba da se kleči. Na kraju i nemam neki  pametan zaključak, jer sam samo htela da prenesem priču jednog detinjstva.

I ne brinite, zvrkićka prilično uživa u svom životu.

 

Leave a Comment