Jao, Vana koliko si debela…

Malo o debljini, težini i tankima, iz mog ugla. Nikakvo uputstvo, savet, nedajbože osuda, samo moje iskustvo.

Rođena sam kao sitna beba teških kostiju, šta god to značilo, tako su mi rekli. Kažu da sam slabo htela majčino mleko, a i posle toga valjda mi zapuše nos da bih otvorila usta i jela. Molili me, ucenjivali, ljutili se, ugađali, jurili me samo da stavim zalogaj neke hrane u usta. Moj brat je voleo da jede, slasno, ali kako je, kao i većina mlađe dece, imitirao stariju, tako i on krene da mrcvari sa hranom. Sećam se da me mama pogledom kovala za stolicu, da bar glumim da jedem, ne bi li bar on završio obrok, jer kad ja ustanem od stola, on je pojeo šta je pojeo, kreće za mnom.

Naša mama se nalazila sa nama na pola puta od našeg stana i svog posla, ne bi li nam u parku, u centru Majdanpeka, dala doručak, u vreme njene pauze. Svoj predah, od ozbiljnog rada, trošila je da nahrani svoje ptiće. Samo smo tada i jeli. Ostalo vreme, dok smo ostajali kući, pre ili posle škole, mi smo hranu krili. Ubacivali je u kese, pa u ranac, stavljali među neke skrivene, teško dohvatljive elemente u kuhinji, a nekada bismo je zafrljačili sa terase, na livadu, iza našeg solitera. Nju smo, naravno, lagali da smo sve pojeli. Da dodam, znam da je ružno bilo naše ophođenje sa hranom.

Dolazimo u metropolu, priča se nastavlja, jaje ima žile, tata mi odvaja sve što liči na belo na parčetu mesa, nikad čvarci i slanina. Moj dragi brat bi možda i jeo, ali mu je bila važnija naša igra, a meni se uvek sve više radilo, od da jedem i spavam. Spavanje, pak, u nekom drugom poglavlju. Tako smo oboje bili mršavi i žilavi, govorile su naše bake.

Odjednom, bez upozorenja krećem da se gojim. Nemam svest o tome da sam počela mnogo da jedem, kao da sam preko noći dobila tih desest kilograma preko. I ovo je važno, naglo sam prestala sa svim fizičkim aktivnostima, a do tada medalje. Trčanje, skijanje, razboj i slično. Bata nikad. Sedmi razred završavam veoma punačkog izgleda i dalje kreće moja agonija, jer sam tek tada postala svesna promena u svom izgledu. Osmi se malo doteram, kilogramčići su mirovali i na kraju drugog razreda gimnazije ja sam imala dvadest kilograma više od onoga kako sebe pamtim, a ispostaviće se i moje okruženje.

Sećam se, tada sam već bila svesna da mnogo dobro jedem, spremamo slavu u selu. Kolača koliko voliš. Ja odem u špajz, pojedem ko zna koliko i tako punog stomaka radim trbušnjake, da sebe utešim, da slatkiše potrošim. Mama vidi da ja patim i odluči da me malo kontroliše. Ja krišom po frižideru vršljam, ona me zove, Vanaaaa, zatvori frižider. Progutam brzo, kao da me ona ne provali, najtiše moguće ga zatvorim i pitam je, Koji frižider?

I tako dok mi jedan drug iz detinjstva, koji me je video posle XY godina nije  rekao, onako s vrata me dočekavši i iskreno sa svojih trinaest godina, a mojih osamnaest, Jao, Vana, koliko si debela?! Zanimljivo, nije me uvredilo, više me rastužilo, a kako nisam imala sumnje u njegove namere da me uvredi, već je to spontano rekao, ja odlučim. Smršaću. I kreće moj obračun sa mojim kilogramima.

Ajmo redom, prvo jedan proizvod, zaboravila sam mu ime. Onda biomed šest. Zatim mesečeve mene, rekli su mi kada su te mene, taj dan ne jedem ništa. Jednom promašim dan i do kasno po podne greškom gladujem, a trebalo je sutra da ne jedem. Bilo mi je muka i zlo. I na kraju, nutricionista. Sve sa jedva vidljivim rezultatima. Jer i kada sam realno smanjila hranu, jela sam u glavi, mislima, snovima, a mnogo maštala o meni vitkoj.

Vrhunac gluposti i nepromišljenosti, tona kafe sa mlekom dnevno i šest meseci samo kokice. Ja pojma nemam kako su moji roditelji preživeli tu fazu. Muvala sam, zavaravala tragove, da ja kao jedem, jer me ubijala njihova briga. Ostale su  mi u sećanju nanine reči, Jedi po malo, ne vredi ti da ništa ne jedeš. Ti sada bujaš, takve smo ti bile i majka i ja. Smršaćeš čim se završi pubertet. Nije imalo efekta to pričanje, stalno sam bila na nekim dijetama, erozivni gastritis sam dobila.

Počela sam da mršavim, baš onako kako je nana prognozirala, negde početkom moje dvadesete godine, a do tada je bilo komentara, vršnjaci su čudo, Tebe je lakše preskočiti, nego zaobići, ili kako je jedna naša stara kuma za sebe govorila, Umreću debela i gladna. Prolazila sam kroz razne faze. Patila, bilo me baš briga, mučila se, pisala dnevnike ishrane svoje i sve u začaranom krugu.

Mislim da su u mom slučaju priroda i genetika odigrale svoje. Zadnjih petnaest godina sam zadovoljna svojim kilogramima. Volela sam svoju vitkoću, volim je i dalje, bavim se i yogom, doduše dosta neredovno. Sad bih sebi samo koji kilogram dodala, da ulepšam obraze svoje. Mada jesam zadovoljna, jer stvarno nisam od osoba kojoj stalno nešto fali. Naprotiv.

Tako gledamo bata i ja stare fotografije, koje sada, na žalost, nemam kod sebe i on isto kao onaj drug pomenuti, kaže meni, Jao, Vana, ja sam zaboravio koliko si ti bila debela?! I ja sam i šta ćemo sad?

Preživela…naravno!

 

Leave a Comment