Kako smo nas dvoje pobegli iz vrtića

Bio je neki srednji dan, kao da pamtim, jer sam imala šest,a moj brat četiri godine. Bili smo u patofnama i ispred zgrade smo sami dočekali mamu. Dovoljno za početak priče.

Ja sam kratko vreme išla u vrtić, čini mi se kao danas predškolci, godinu dana ili možda malo više.  Do tada nas je čuvala jedna čarobna Vida. I to kratko vreme koliko sam bila, bolje sam podnosila pravila, nego moj brat buntovnik, a pre svega pravdoljubivo dete.

Imala sam dve omiljene drugarice i sa jednom se volim čitav život, s tim da se poslednjih desetak godina družimo i porodično. Vole nam se i deca i muževi. Samo taj moj dobitak je ogroman, sam po sebi. Sa drugom sam se pronašla pre pet godina. Ona je već živela u zgradi u koju smo se doselili pre pet godina i ljubazno se ponudila da mi pomogne oko nošenja kolica i moje bebe u njoj. A onda šok! Posle par decenija se pronalazimo, a u drugom razredu osnovne škole smo sedele zajedno. I ovo je bingo. Druge stvari u vezi sa vrtićem su bljak hrana, a ja sam bila sve samo ne ješna. Pa, povadim one klijice, tako sam ih zvala, iz pasulja, a ona loša vaspitačica mi sve to ponovo vrati u tanjir. Supu ako ne stignem da pojedem, jer mrcvarim, dobijem preko rezanaca punjenu papriku. I vrhunac, nekima sam to pominjala, toliko sam žestoko bojila jesenji list temperama, da sam probila papir. Dobijem šamar  za medalju, a kako je vaspitačica nosila na toj ruci desetak narukvica, zazvekeće mi sve oko glave. Roditeljima sam ovo ispričala tek kada sam i sama postala roditelj.

Druga vaspitačica je bila nežna i blaga. Volela je decu. Ne sećam se šta smo sve radili, sećam se da mi je bilo veoma prijatno u njenom prisustvu. Dobila sam par puta vaške, izgubila sam dve pidžame, ali je to bilo nevažno i sada je. Bio je divan miris vrića, najlepši ormarići na svetu, sve lepe patofne, divni drugari i mnogo smeha i muzike.

Moj brat je bio u novom delu vrtića i naravno, kako mi je sve njegovo uvek bilo lepše, tako mi se više sviđao prostor u kome je on boravio. Volela sam kada me pošalju da nešto donesem odatle, da se malo zablesavim i ostanem duže nego što je bilo potrebno. Umela sam i krišom da odem, ali se tada brzo vratim. Kad god bih videla mog brata, on je izgledao tužno. Igrao se bezvoljno, nije mu se sviđalo i jedva je čekao da tata i mama dođu po nas. Jednog dana se desilo nešto što je mog brata povredilo. Desila se prepirka u kojoj on nije učestvovao, a vaspitačica je odlučila da svu decu kazni. Nije mogao da podnese nepravdu i da bude kriv za nešto što nije uradio.

Prešao je iz čarobnog novog dela vrtića i došao u moj stari deo. Kad su nam se pogledi sreli, pokazao mi je prstom da dođem do njega. Polako sam to uradila i onda mi je on šapnuo, Idemo kući. Ne znam kako smo uspeli, ali jesmo. Da izađemo u patofnama, prepešačimo nekoliko ulica, on povređen, ja zbunjena i oboje uzbuđeni, jer bežimo. Došli smo do naše zgrade i na stepenicama čekali naše roditelje. Ne sećam se susreta sa njima, niti njihove reakcije. Mama takođe ima prekid filma, šta je tačno osetila kada je došla u vrtić po nas.  Ja se najblaže rečeno ježim pri toj situaciji, pogotovo od kada sam roditelj.

Ova priča mi nikada nije bila zabavna, a od kako imam decu još manje je. Naša deca su volela i još uvek vole svoj vrtić. Ne bih baš mogla da kažem da ne mogu bez vrtića, ali im je važan. Starija i danas voli da dođe i poseti svoju vaspitačicu. Mlađa, koja je još uvek vrtićko dete, voli svoje drugare, raduje se svojim vaspitačima. Imamo divnu, toplu saradnju. Slušam ih pažljivo kada mi prenose informacije u vezi sa njom, poštujem dogovore i pravila. Jednom je tako mlađa poletela do kapije, iako je vaspitač zvao da stane. Kada sam došla po nju, imala sam njen trotinet u rukama, sa namerom da produžimo u park. Nije mi bilo svejedno kada mi je vaspitač preneo šta se desilo, mada je dete tvrdilo da nije htelo da izađe, već samo da maše drugarima koji su otišli. U srcu, a posebno u mozgu mi se upalila lampica. Prekršila je pravilo. Sklonila sam trotinet i rekla joj da idemo kući da razgovaramo. Objašnjavala sam joj potencijalne opasnosti, naglasila joj da je volim, a onda smo zajedno ponavljale pravila i zašto su ona važna. Nije se ljutila za trotinet, prihvatila je razumno, jer je znala da je pogrešila. Pa, kakvu bih joj poruku poslala da sam primila informaciju  i onda najopuštenije otišla u park. Danas se zadržala do ograde, da li bi se na tome završilo i sledeći put?

Deca, mada ponekada ne izgleda tako, vole pravila i trude se da ih poštuju. Na nama je da pravila budu jasna, koncizna i kratka. Ionako će biti bezbroj situacija kada će poželeti i uspeti da ih prekrše. Život je pred nama. I kao što mi je danas jedna učena dama rekla, dan sa decom dugo traje, a godine prolete.

Comments

  1. Gordana Vucinic Opalic

    Volim te do neba i nazad… Da samo znas koliko mi ti dani nedostaju i kako bih se rado vratila tamo gde je sve pocelo…Al opet, kad se dve slicne duse pronadju, vreme stane….

    1. Ivana Vana

      Mila moja Goco, mnogo puta bas to zelim. Da sam mala, da sam tamo, bezbrizna, rasterecena, samo vesela. Ipak, dobro nam i ovo ide, sigurno se slazes…Volim te i ljubim nmogo, mnogo, mnogo.
      Divnoca nas je spojila.

  2. veselin

    Divna prica iz vrtica .Ja sam bio u Zabavistu tako se nekad zvali vrtici .Moje najupecatljivije secanje je bila jedna nacrtana patkica koju smo morali da izvezemo u nekoj boji konca dobili smo iglu i konac i svako kako je znao to je uradio moj rasd je bio najbolji iako su vise od pola bile devojcice .Bio sam pohvaljen .Ta patkica i lonce za sutlijas od aluminijuma .necu nikad zaboraviti .

  3. Ivana Vana

    Hvala, divni moj druze, sto si podelio sa mnom ovu pricu. I bas mi je drago da si bio najbolji u tom vezu.
    Veliki pozdrav!

  4. VESELIN

    Veliko Hvala mojoj divnoj prijateljici Priroda je rodila jedno divno stvorenje !divno za videti i uzivati u mislenim recima koja diraju dusu !!!!Hvala !

Leave a Comment