Месец: октобар 2016.

Što više razmišljam o nama samima i našim raspoloženjima, sve sam sigurnija da sami biramo kako ćemo da se osećamo u datim okolnostima. Dozvoljeno je i da nas boli i da patimo, ali želimo li da podvučemo crtu i vidimo šta je dobro u čitavoj priči za nas, to već mi kreiramo.

Moje detinjstvo je iz onoga što mi je ostalo u sećanju, bilo ispunjeno ljubavlju i radošću. Možda je nedostajalo više glasnog smejanja, ali i tome se učimo, ako hoćemo. Devojaštvo mi je bilo turbulentno, i odnosi u porodici su tražili pravi način da se iskažu. Sa mojim sazrevanjem i pogledi na lepo su mi se menjali. Lepe misli, pristojne reči, zdravi odnosi, postali su mi najvažniji, iako volim i materijalno opipljivo, jer to nikako ne isključuje jedno drugo.

Moja priča kaže da je bilo trenutaka da sam želelala da imam koliko hoću mleka za telo i da ga tapkam i mackam koliko želim, a nisam ga imala. Imala saam ga dozirano. Danas imam nekoliko mleka za telo, a tek od pre neki dan učim kako se isto i nanosi. Nežno, masirajući se, a ne samo da bih kožu natopila i gotovo. Još uvek mi je to strano, mada sve više osećam lepotu u istinskom kontaktu sa sobom. Isto je bilo i sa spavanjem, druženjima, hranom. Sve mi se nekako podrazumevalo, veoma malo sam pridavala pažnje suštinski važnim stvarima. Volela sam ljude i ranije, ali sam slabije znala da uživam u tim odnosima.

Patila sam i što nemamo više novca, kako bih mogla svake godine na more ili i dalje od toga. Sada možemo sebi da priuštimo neka lepa putovanja i da li su me ona jedina ispunila? Nisu. Ispunili su me odnosi sa ljudima i upoznavanje sebe, a putovanja su se dešavala kao neka slatka nagrada. I baš mi se sviđa da je tako. Radim neke dobre stvari za sebe i one do kojih mi je stalo, a onda odem da upoznam neke druge ljude i drugačije odnose.

Nisam umela da se mazim i nisam davala nikome da me poljubi. Dodiri su mi bili teški i znate šta, počelo je u mojoj glavi da se menja sve to. Dozvolila sam sebi da sam bila takva, a da sada želim bolju mene. Meni je mnogo pomogla Tajna i sve kasnije nadogradnje u vidu knjiga, predavanja, učenja i novih odnosa sa ljudima. Najviše mi je pomogao u otapanju leda i prihvatanju sebe, onaj sa kojim život delim, neka drugačija iskustva, teško opisiva rečima, usledila su rođenjem naših ćerki. Starija je bila izazov, jer je toliko bila stegnuta, baš kao i ja. Još uvek se otapamo zajedno i dobro nam ide. Poslednji u nizu bisera jeste mlađa ćerka, koja ima potrebu da grli, ljubi, tepa i mazi se. Koliko voli da daje, toliko joj i prija da dobija. I shvatim da sam baš dosta napredovala, jer sam danas u društvu poznata grlačica, ne može baš ovako da se kaže, ali nema veze. A poznato je kakva se razmena endorfina dobija zagrljajem. Zato grlim uvek i od srca.

Umem da lupim glupost, umem neodmereno i netaktično da kažem, ali ne prihvatam to kao neminovnost. Ok, ja umem da budem takva, ali umem i bolje i zahvalna sam svima što su imali strpljenja sa mnom. Pretpostavljam da smo svi imali situacije kada smo voljene povredili i kada je bolelo i njih i nas. Šta onda može da se uradi po tom pitanju? Mislim da je jednostavno, ako ima ljubavi i volje da se situacije i greške menjaju, a ja sam ih imala sijaset i imaću ih. S tim da osećam veliki boljitak u odnosima, jer ako se naljutim, želim brzo da se odljutim, ako je vredno. Ako povredim, stalo mi je da ispravim i takvu energiju dobijam i od okoline. Ja sam bila mrgud, sklona depresivnim mislima, crnjak u najavi. Moji svi dragi kažu da se osećaju prijatno u mom društvu i doživljavaju me kao vedru. Kada sam dosadna, oni koji me vole, nađu prave reči da mi to stave do znanja. Umem sada i ja da skratim razgovor u prazno, a da to ne bude grubi, ranije sam slušila do tačke ceđenja.

Baš je lep ovaj život naš, kad umeš da primiš i da daš.

Dragi moj dnevniče, danas ću ti pisati kraće nego inače. Bilo je divnih sadržaja, ali sam ti se nešto umorila.

Dan je počeo fino i onda iznenadno lupanje vratima, od strane Šmizle, a obzirom da je njen tata juče radio petnaestak sati, treska je bila vrlo neprijatno buđenje za njega. I tako je ona krenula da se na pundravce vadi, da je oni teraju da se ružno ponaša. U svakom slučaju obeležila je početak dana.

Onda smo malo išli u pozorište i predstava se samo meni dopala, njih troje kažu da je moglo mnogo bolje. Ipak, važno je bilo da smo zajedno. Kikiriki je učila i otrčala na probu, opet! Šmizla se nudila da usisava stan, da rasprema po kući, kako bi pokazala da nema više „besnoću, samo ljubav“. Dali smo joj šansu i počeo je dan da nam se svima smeši.

Veče smo završili u restoranu, da svi četvoro proslavimo našu nedavnu godišnjicu braka. Opet je počelo malo napeto, samo je sada brzo smeh prevladao i baš smo super jeli i super se zabavljali. Naravno, pao je i selfie, na kome se i muž moj smeje, aleluja. Ubrzali smo pripreme za krevet i taman da smo sami, setim se nekog nedovršenog pisanija za posao. Ok, on će da kuva kukuruz, naše omiljene purenjake ustvari, a ja ću da radim. Nema veze, ionako smo celi dan svi zajedno, što je u poslednje vreme pravi bingo.

Sada se iskreno nadam da ću lepo spavati, dobri moj dnevniče. Pronalazim lepotu u kvalitetnom snu i zato ću te pozdraviti.

Volim te, volim i ljubim, dnevniče mili.

Vana, sedamnaest godina. Danas je nedelja, dragi dnevniče. Klasika, imali smo zajednički ručak, svi smo nešto pričali za stolom. Mama i tata su nas ceo dan terali da učimo, kao da je to jedino važno? Uveče je M. potrošio svu vodu, pa sam dugo čekala na svoj red. Sutra škola, aaaaa, kako brzo prođe vikend. Pisaću ti sutra više obećavam. Ti si moja najveća uteha, dragi dnevniče!

Danas sam bila onako vredna, srednje nešto je u pitanju. U stvari nisam uopšte planirala da sređujem bilo šta u kući, lenčarilo mi se. Onda sam se setila plana. Ja sa decom, ja sa jednim detetom, dok je drugo na folkloru, ja sa oba deteta na Sajmu knjiga i onda GONG, gosti!

Čula sam se sa mojom omiljenom Tanjom i potvrdile smo druženje kod nas. Ja sam joj se unapred izvinila za nered, ali kako me je ipak malo bilo blam, krenula sam sa sređivanjem…veša, prašine, podova i pomalo soba, kao da ih imam dvadest i dve. Brzinski sam odradila šta je neophodno, dala mlađoj doručak i užinu, u razmaku od petnaest minuta.  Draga moja mama, da li ćeš mi oprostiti ovakvu nehajnost prema tvojoj unučici?

Malo sam se našminkala, mlađa je sebi stavila malo sjaja za usne i Anna i Elsa parfema, „Na tri mesta mogu, jesi tako rekla, mama?“ Baš tako i spremne smo. Nalazimo se starijom, kupujemo neka nezdrava peciva, vodu zaboravljamo i naravno žedne su u narednih minut i po obe. Čim smo stigle na odredište, mlađa kreće sa vešanjem na zaštitnu ogradu. Ja u nedostatku pameti, priupitam policajca, sa sve miganjem iza mlađe, „Izvinite, da li biste bili ljubazni da mi kažete, da li mlađa može da se vere gde poželi ili postoje neka pravila veranja?“ Njemu je bilo simpatično sve to i jedva je izustio da ne bi trebalo. Svejedno, poverovala je da su to policajci za pristojno ponašanje na ulici.

Onda sam, dnevniče moj, malo imala muku sa kartama i napokon knjige. Šmizla, mlađa, hoće svaku knjigu da kupi, prvi put je u ovoj velikoj prodavnici. Pregovaramo. Starija, Kikiriki, malo razgleda, a onda konstatuje da uvek prvo uđemo u veliku halu, a posle žalimo što nismo krenuli od četvorke. „Mama, uvek nam je žao i uvek uradimo ovako. I mama, laž je da ćemo se vratiti po knjige, nikada se ne vratimo.“ Aha, onda nema vraćanja, ko je izabrao, izabrao je.

Dragi dnevniče, dva sata smo izdržale i vratile se kući. Malo smo ručale i došle su nam gošće. Sve lepo. Razgovaramo, družimo se, Šmizla je u nekoj kazni, iz koje izlazi da se umeša u Tanjin i moj razgovor. Pravi zvezde po stanu, uporna je da se igra sa mojom drugaricom, i to tako nije fer. Hoću ja malo da pričam sa njom. Odlazi mi drugarica i ja krećem sa kupanjem Šmizle i sve što ide uz to, večera, maženje. Maženje je od srca. Vodim Šmizlu do komšija, jer idem po Kikiriki damu. Sve tri smo tu i malo smo se igrale.

Zaspale su, kako koja. Čekam muža voljenog, javlja se, stiže. Razgovaramo kako nam je bilo danas i ponavljamo plan za sutra. Ruke su nam isprepletane,  mnogo volim kad je tu.

Volim te, dnevniče moj najmiliji, pisaću ti sutra opet.

Vana, sedamnaest godina. Dragi dnevniče, danas sam pojela više hleba nego što sam planirala. Posvađala sam se sa mamom. Slabo sam učila. M. je ok, tata je na putu. Volim te.

Pričamo stalno neke priče. Smislene i manje smislene. Poučne, za opšte dobro ili zabavu. Ove sam priče čula prethodnih dana.

Priča prva. Mladić starosti osamnaest godina, promenio je školu, društvo je bilo njegov loš odabir. Sada je u drugoj školi, sa boljim uspehom i opet nekim čudnim društvom, iz ugla mame koja piše. Jer kada ovoj mami porastu deca, možda se i seti šta je sama radila, uz napomenu da su u ovoj priči nedostajali elementi strukturalnog roditeljstva. Bez preterivanja, časna reč. Elem, mladić konzumira opijate, popularne šiša barove posećuje, a voli i da popije. Cigarete se valjda porazumevaju.

Priča druga. Mladić, ne ide u školu, starost, takođe sedamnaest godina. Opet šiša barovi, cigarete i neka čudna lekarska opravdanja, koja je veoma lako nabaviti. Zašto? Vreme provedeno negde, sa nekim, navodno, nepostojećim novcima. U nekom društvu. Mama želi da mu veruje.

Priča treća. Mlada devojka, jer izgleda ne postoji kategorija devojčurka, šesnaest godina stara, ne javlja se satima kada je roditelji zovu, jer je smaraju. Neke cigarete se volšebno pojavljuju i nestaju. Intimna je sa partnerom, što je za roditelje apsolutna nepoznanica. Ne pitajte odakle znam.

Priča četvrta i peta. Na dva mesta u autobusu, blizu saputnika, odnosno mene, ovako teku priče iz nekih škola. Ma, ne idem danima u školu, sve mislim krenuću, ali  mi bude mrsko ujutro da ustanem, a moji su uveliko na poslu. Odlazim kad se razbudim. Sreća, pa imam dobre ocene iz septembra, ako ih i pokvarim, nije neka frka. Super mi je ovako. Druga ekipa se nada da će se on i ona pojaviti u školi, svi su uzrasta između šesnaest i osamnaest godina, jer je danas zadnji dan. Evo, poručuje jedan od učesnika konverzacije, iako imam opravdanje za celu nedelju, danas idem u školu, jer je važno.

Priča šesta. Ona ima dvanaest godina,  ide u šesti razred. Ima dečka, postavlja intimne fotografije na društvene mreže. Sve češće odsustvuje iz škole, roditelji misle da je u školi, jer kada ih drugarica devočicina pita da li je ozdravila, oni kažu, Ups, zar je bila bolesna? Nisu stigli da se snađu, da kažu drugačije.

Znam i priče da je neki on počeo da kupuje cigarete u sedmom razredu osnovne škole, a je neka ona sa šesnaest kombinovala bensedin i alkohol, u kući veoma dostupan. Ima li ičeg zajedničkog u ovim pričama, pokušavam da shvatim. Neke priče su mi bliskije, neke manje, neke potpuno nepoznate. Simptomatično je da sve ovo roditelji ne znaju ili veoma kasno saznaju. Da li su ta deca stvarno bila do pre neki dan saradljiva, pa odjednom postala drugačija? Nemoguće da se ni jedan od ovih roditelja nije zapitao gde mi je dete, osim, znam da je u školi. Čuju neke priče o nekoj deci, bar je neko sa njima podelio slično iskustvo, pročitaju negde nešto? Odu ponekada u školu, razgovaraju uveče sa detetom. Znaju ili bar pretpostavljaju njihova kretanja. Upoznaju na neki način njihova društva. Ili baš ništa od toga?

Gde ti je dete, U školi, naravno. Jesi li siguran, Znam ga. Video sam ti ćerku u pabu danas, Nemoguće, bila je u školi. E, pa, onda dođeš iznenada kući, vidiš nešto drugačije ili smo svi prezauzeti poslom? Da ne kažem treninzima, putovanjima i manikirima, jer takvi su van mog domašaja.

Kada su mali, neki roditelji jedva čekaju da im deca porastu, da mogu i druge stvari da rade, osim da gaje decu. Da izbegnem psovku, predraga moja J.H., pa, nismo ih rađali da su samo bebe i deca u parku. Znali smo da će da odrastu i da imaju drugačije potrebe od hrane, maženja i igre? A i koliko su se neki igrali, ostaće misterija, jer su racunare dobijali sa godinu dana, za vreme obroka. Neće drugačije da jede, sve smo probali. Kako ono, dete, zna za racunar, uopšte?

Neprospavane noći zarad bebećhi grčeva su uspavanke za ono što sledi posle. Neprihvatanje čvrste hrane, vrištanje ako ne dobije novu igračku sada, izgledaće kao skrivena kamera. Da li smo dovoljno osvestili ulogu roditelja, jesmo li uradili sve što je do nas? Jer ako nismo, nikad nije kasno. Biće mnogo teže i iskreno ću reći da i sama osećam nelagodu. Probudimo se, kako bismo se nemilica i nestašluka zajedno sećali, a ne žalili i patili zauvek.

Ko kaže da sam spremna za njenih dvanaest godina i dalje? Pitam, pričam, savetujem se. Slušam je pažljivo, ne otaljavam naše vreme pred spavanje. Legnem nekoliko minuta pored nje. Čujem je kako diše i zahvalim se što mi se poverava. Zahvalim njoj, a onda u mislima i svima kojima treba. Nekada se i pitam, da li bih rađala da sam znala kolika je odgvornost na meni, nama? I dok je pokrivam noću, znam da bih opet nju želela, baš takve nas dve je trebalo da se sretnemo. Sa svim izazovima.

I verujem u najbolje za njih dve i nas dvoje sa njima.

 

 

 

Budući mužu moj, samo malo vremena imam da pišem tebi ili o tebi, jer još neke sitnice treba da obavim, pre nego što legnem da spavam, kako bih sačekala kuma Anu u pet ujutro, za finalno doterivanje. Jer za manje od dvanaset sati postaću tvoja žena.

Tako je bilo pre više od decenije, a ja sam i večeras uzbuđena i srećna i brzo sam zvala Anu, da je podsetim da sutra kobajagi dođe po mene. Smeje se grohotom ona i menja svoje planove za odlazak na posao, uz napomenu, Hollywoode moj, čekaj me na stanici, dolazim po tebe, da se izljubimo za naše kumstvo. Kakva žena. Ponese me ta ljubav Anina i moja i poželim da to podelim sa tobom, pa ti kažem malopre, Ljubavi što sam ja srećna, sutra je naš dan, a ti? Da, da i ja sam danas imao baš puno posla. Izem ti romantiku, oduvek ti je bila jača strana.

Dadoslave moj, kako te Pereca zove, pesmu da ti pevam, znala bih, ali ne bi bila dovoljno dobra, svašta bi mi promaklo u pevanju, jer ne prestaješ da izmišljaš nove dogodovštine i interpretiraš ih na svoj način. Knjigu da ti pišem, pogubila bih se u detljima. Poklon da ti kupim, ne znam koji je dovoljno dobar za ovu ljubav svemirsku moju, zato ću ti sutra pokloniti nešto obično, ovozemaljsko. Daj bar da ti nešto napišem, em kao voliš ovo da čitaš, em je ovo moja velika potreba. Za tobom.

Hvala tvojoj babi i dedi i mojoj babi i dedi, što su sinove odlučili da rode u našoj Crnoj Bari, hvala tvojim roditeljima što su te dovodili u Crnu Baru, a hvala i mojima na istom. Na kraju, hvala mojim vilama što su želele da provedu neko vreme u ovom selu, na Drini. Odavno ne razmišljam šta bi bilo da se nismo sreli, mi smo konstanta, mi smo par i tim. Mi smo najbolji prijatelji i ortaci, mi smo ljubavnici i zafrkanti i živimo život radosno i puteno dobro.

Jesmo li se promenili, od pre sedamnaest godina kada smo počeli da se zabavljamo? Un poco. Više te ne čekam besna, ako te dugo nema i ne pretim sa ručkom  u đubretu. Samo i ti si promenio moj ugao gledanja, više te i ne čekam, drugacije se čujemo i znamo planove, a sve planove određujemo prema nama. Koji je to napredak, kolačiću sudbine. Odavno smo naučili da se ljutimo kratko i mirimo brzo, dobro jeste to u većini slučajeva na moju inicijativu, ali pristaješ, narav ti umilnija postaje. Napredak ja da se i ja teže ljutim na tebe, baš moraš mnogo da me nerviraš, što naravno znaš, samo je drugačije. Sa manje je jeda, manje preispitivanja, Jao, da li ova svađa znači nešto više od obične svađe? Dobro, Dado znam da si ljut, mnogo ljut, ali mi samo kaži koliko me voliš i nastavi sa ljutnjom? Ti onda pukneš od smeha, odgovoriš mi, Mnogo i već si manje ljut, ubrzo i ti mene na svoj način nešto o ljubavi začikavaš,  I šta bi sad ti da se meni nešto desi? Slušaj, anđo moja, sve može, samo da ga ne zovu tata! To su tvoji izlivi, čekićem u onaj ispravni deo mozga, ludo jedna.

I da te uobličim i ovde, napisaću anegdotu od pre neki dan. Vratila sam se iz škole gde sam slušala viđenje naše starije ćerke, iz ugla više nastavnika. Vide je dobro, da skratim. Drugačije i na momente bolje nego ti i ja. Ali ne samo to, promenio se ugao percepcije o njoj. Toliko je to bilo jako za mene, da sam se pošteno isplakala. Priđeš ti i kažeš, Šta je, dijete ti odrasta? Mislim, rado bih rekao, dijete nam odrasta, ali ja ne plačem, pa, zato kažem tvoje. Sve ljudi lijepo o njoj pričaju, polako, neće sutra otići. Zato ti ja stalno i govorim da smo ti i ja nama najvažniji. Kontaš? Aha, kontam.

Noću mnogo hrčeš, ujutro se sa dušom rastaješ, tvoje reči, dok kafu ne popiješ ne progovaraš, voliš tv program, ostavljaš nered kada kuvaš, uvek nešto ostane iza tebe u kupatilu, kada se ja nerviram, tebi je smešno, uvek me pobediš u borbovanju, upravo mi se rebro oporavlja. I nikada mi ne odgovoriš da sam tvoja princeza, već mi kažeš, Ajde, ba, lakše malo, mnogo gledaš ove američke limunade.

Sad me izvini Dado, što jedva čekaš da pročitaš, dok zverkaš u monitor i tv naizmenično, čeka me Ana rano ujutro i mada nisam sujeverju sklona, videćeš me u venčanici tek kod mojih. Odoh na frizuru i šminkanje, čeka me poziranje, a svi kojima smeta patetika, neka mi malo manje zamere.

Danas sam najlepša mlada.

 

---

Mnogo je tekstova, knjiga na ovu temu napisano i ja ne bih da im pariram. Ja bih iz ugla vaspitača i mame ponešto podelila…

Vaspitač u meni ima prednost, jer duže živim tu ulogu. Pripreme, pre svega. Emotivne. Ja bih ovako rekla. Grlite svoje dete, pričajte mu koliko je važno u vašem životu, milujte ga dok to izgovarate. Onda počnite da govorite detetu, ovo su moja dobra iskustva, podvlačim, idem na posao, jer tamo zarađujem za naš život. Tako možemo da planiramo putovanja, igračke i neka lepa mesta. Ako tata i ja radimo, a ti ideš u vrtić može da nam bude još lepše kada smo zajedno. Za uvod, dovoljno.

Najbolje je da roditelji i dete, pre nego što dete i krene u vrtić,  zajedno obilaze dvorište vrtića i sam vrtić. Pričaju mu o dobrim stranama vrtića i naglase kako će uvek u dogovoreno vreme doći po njega, kao i da jedva čekaju da bude to vreme. Ne volim imperativ, pa ću zato napisati da je važno da se svako dogovoreno vreme ispoštuje, dok traje adapatacija, a da se kasnije, kada je dete adaptirano, iskreno razgovara sa detetom i kaže mu se, Doći ćemo po tebe u to vreme ili ići ćeš u dežurnu sobu ili doće će baka, komšinica po tebe. Jer, ti si važan, važna nama i jedva čekamo da smo opet zajedno. Veoma je važno da smo apsolutno iskreni u nastupu.

Kada dete krene na adaptaciju, sarađujte sa vaspitačima, poslušajte ih i prihvatite kao dobronamerne, osim ako to zaista nisu. Ako jesu, period adaptacije može da traje od jedne do dve nedelje i zato jeste dobro i veoma bitno da, ako ste u prilici, ostavite nekoliko dana godišnjeg odmora za ovaj, neopisivo važan momenat u odrastanju vašeg deteta. Iskustva kažu, ako se jednom adaptira dete, adaptirano je bez obzira na buduća odsustva. Zna i oseća da je voljeno i da vrtić prihvati, ne kao neminovnost, već kao sigurnu bazu, dok su roditelji odsutni. Samo je takva adaptacija ispravna, bez potebe da kasnije objašnjavate detetu gde ste bili i kako ste vreme potrošili. Dobit je neverovatna, ako je adaptacija protekla lagano, uz dogovor sa vaspitačima. Ako ste pak iz nekog razloga imali malo vremena da se dete navikne na vrtić, sve postupke o voljenju i potrebi za provođenjem vremena sa detetom, ponavljajte uvek, uz napomenu da ih kao takve i živite. U šta duboko verujem.

Nakon što se završili sa obilaženjem vrtića i upoznavanjem vrtića iz daleka, krenite sa adaptacijom. Polako, pola sata, sat, dva, budite u sobi, ako to pravila vrtića dozvoljavaju. Ako ne, opet pričajte detetu i delima mu potvrđujte da biste sve vreme ovog sveta provodili zajedno, da možete. Pričajte mu da su pravila i situacije takve, da svako ima svoju obavezu. Danas je to vrtić, kasnije škola i dalje redom. I kada su sasvim mala, deca razumeju ljubav. Iako ne mogu da reprodukuju naše reči, osećaju privrženost, u to da ne sumnjamo. Nikada.

Ja, mama. Bolele su me reči starije, Mamaaaaa, ne ostavlja me, molim te ili stisak ruke, kada je vreme da ja izađem iz kola, a ona još malo produži sa tatom. Suzice i ubrzano lupanje srca i na to moje reči i zagrljaji, Doći ću čim završim sa poslom, stalo mi je do tebe i naravno ispoštovano vreme. Onda pristojno zgutam knedlu što me guši i odem da radim sa nekom drugom decom, adaptaciju ili igram neke igre, kako već posao nalaže, a najradije bih bila sa tobom, kikiriki moj, najmilji. Ali, od mog posla živimo, plus ja volim moj posao, plus, bolja sam svima ako radim, bolja sam sebi, za početak. Onda sam i bolji roditelj, bolja supruga i prijatelj, jer sam ispunjena  i zadovoljna. A, onda i kada ne razmeju sve reči koje im upućejemo, razumeju emociju.

Nakon što je dete adaptirano, samo je i isključivo vaša stvar, šta vi sa slobodnim vremeno radite. Nikome zarad toga ne treba da se pravdate i objašnajvate, kao što je radila potpisnica ovih redova. Vi znate da radite pravu stvar. I onda kada radite i onda kada odmarate. To je vaše vreme, bez dodatka griže savesti. Vaše dete je dobro, adaptirano, zadovoljno i onda kada dođete po njega, vi ste njegovi. Zato, do tada obavite sve što je moguće, kako biste što kvalitetnije proveli vreme sa svojim deteom.

I ako nema ručka, i ako je veš razasut svuda po kući, sve je nevažno. Važni ste samo vaše dete i vi, a meri se količinom zadovoljstava koje delite dok ste zajedno i potrebom da ste opet i opet zajedno.

Da te volim i da si mrva,

iako ne prva, vrlo značajna.

Volela sam te u stomaku,

ne baš uvek jako, jer sam bila ljuta,

bar stotinu puta, koliko me širiš

i moje je telo vapilo za mirom.

Nemirna moja, i ne samo moja,

odakle je nastalo pravo da mi životom vladaš?

Još i tada si  mi poruke slala da ćeš svet da savladaš.

Šmizlo moja, od dve i po kile,

i sada se sa setom sećam,

svih neprospavanih noći i grčeva koji te bole,

znala sam da nas je dovoljno koji te vole…

i žele da si dobro.

Ispao ti je prvi zub, kako mame vole da kažu zubić, malo sam ti pomogla i ja sam ti plakala silno. Od sreće, jer rasteš, od nečeg neobjašnjivog jer si porasla. I uspela sam da se na tebe naljutim, iako smo se radovale Zubić Vili. Svako veče, kao i tvoja sestra, a da citiram vašeg tatu, kupuješ vreme. Želiš da ti čitam Vile i da ti se želje ostvare, ali me uvek pređeš sa odlaskom na spavanje, baš kao što sam i ja moju mamu i ko zna ko sve svoju mamu. Piški ti se, žedna se, malo bi da duvaš nos i počinješ da štucaš i tako već nekako, svako veče, cvetu moj najomiljeniji. Sa mnom je bar lako, zna se koja je moja omiljena reka i moj omiljeni cvet. Otkud? Koga briga da li je pravilno napisano, baš tako mi je došlo…

Sestra ti je u zvezdama i baš kada bi nešto da nam kaže ti imaš potrebu da nam postaviš neodloživo pitanje. Onda probaš da sačekaš i digneš dva prsta. Kako prođe, prošlo je. Srno jedna srnasta ti i ždrebice u jednom liku, da ti malo otkrijem. Ja sam bila prilično nesigurna i uplašena kako će sve u našoj kući izgledati kada dođeš ti. Sedam godina nas je bilo troje. Koliko god da smo te želeli i nadali ti se, osećanja su me razdirala. Legenda kaže, u snu ili u mašti, nebitno je sada, da je tvoja mama bila prepadnuta situacijom iznenadnih provalnika. Provalnici ulaze u kuću i traže da se odreknem jednog deteta, a da će zauzvrat drugo biti spašeno. Izgubljena, slomljena, dam im odgovor i krenem da ridam suze. Brzo se trgnem i zahvalim što je ta glupost samo u mojoj glavi.

A sad i da podelimo nešto što je mogla biti bol, a ti si odlučila da je šala ili šta već. Nisam se pela ni na kakve vrhove planina, nisam skakala sa neviđenih visina, čuvala sam se. Prestala sam i da radim, slušala sam savete Milanine. Jedino sam odbila da bilo šta pijem za održavanje trudnoće. I tako, sredinom decembra, šetamo tvoja seka i ja, tražimo baš neki lego koji joj nedostaje i nešto krene da se dešava sa mojim telom. Uhvati me panika, a probam da budem prisebna zarad društva u kojem sam. Odemo zajedno do najbližeg toaleta i najveća noćna mora krene da mi se odvija srcem, dušom i čitavim bićem. Dam sve od sebe da stariju ne uplašim i najmirnijim mogućim tonom joj saopštavam da ćemo do Milane. Molim planetu da je u ordinaciji. Jeste, dobro je. Zovem i tvog tatu, koji preleće delove grada. Dok se starija i ja vozimo taxijem, maštam da si dobro, jer je samo to prihvatljivo, zamišljam koliko je strašno da prvo sebi, a onda i drugima kažem da je drugačije.

Ulazimo u ordinaciju i svima se zadržavaju suze, jer je i D. tu. Drhtimo svi troje, a ona zbunjena, prepadnuta onim što ne razume. I onda čarobna Milana kaže, Ma, ćuti, dobro je, hematom je ispod ploda, zato je sve obilno i jako. Dobro je, dobro je, ponavlja, moglo je da bude obrnuto. Plače tata, plače Milanica, plačem ja, D. se smeje čudno i onda se svi grlimo. Naša si, samo si nas malo prepala, nisi mislila ništa stvarno. Već da zbijaš neke šege, šale sa nama. Kakav stisak se tada desio između ljubavi mog života i mene, mnogo bi bilo i da pokušam da opišem. Od tada sam mirovala, više nego što sam planirala. Eto, to ti je ta tajna.

Ispadanje prvog zubića dalo mi je za pravo da, opet, pišem o tebi, Mrkonjićka, jer sve mora da se završi pre roka, Đurišićka, jer si sama sebe zvala Snežana, kao iz bajke, ali te Jela prekrstila u pevačicu. Kalasova, jer si do iznemoglosti vrištala. Indila, zato što si je blesavo imitirala. Trenutno si Sofija, po pesmi koju pevaš i dr Mitrović, jer voliš da izgovaraš oto rino laringolog i da nam po kući uši pregledaš. Ti što vežbaš da kontrolišeš ljutnju i ti što znaš da ti tata nosi u rukama dva džipa, u isto vreme, a na leđima može da ponese i ceo kamion za đubre, ove nove što kao ritual sa terase gledamo kada naiđu, toliko je jak, znaš ti to Bajka?

A kada si se rodila, naš divni Vlada nam je poslao baš ovu pesmu…

 

 

Iris, the sphincter around the pupil of the eye, named for the colors in human and animal eyes.

Dužica je deo koji daje karakterističnu boju oka. Dužica, šarenica, iris, ima ulogu regulacije količine svetla koja ulazi u oko poput blende u fotoaparatu.

 

 

 

 

 

Jednom je neko pitao nekoga, U čemu si ti najbolji? Šta je ono što najbolje umeš da radiš? Ja sam se  i tada pitala, a bogami i sada. Šta ja najbolje znam da radim? Tada nisam znala, danas sam malo bliže odgovoru.

Nesuđena glumica i tv prezenterka, malo više glumica. Bilo je svojevremeno ozbiljnih priznanja na ovu temu, danas je ostala Suzana Perić. Nema veze, toliko sam ljudi nasmejala sa mojom Suzanom, da sam baš zadovoljna. Moji su roditelji dobro procenili i hvala im. Nije bila Vana jaka za takve izazove kakve je sebi postavila. Ništa amatersko i sporedno, samo veliko, grandiozno, pa, zato i jesam prženica. Samo da kao kažem, ja imam snove, i živim ih, ali veru imam od pre sedam godina. I dalje treba da je jačam, umem da posustanem.

Tata je odigrao važnu ulogu u mojoj odluci da postanem vaspitač, možda i mama, to su njihove priče. A pre toga, svako moje vežbanje i probu, amaterske predstave, bili su tu, sa zadrškom, kao i za Pearl Jam. I, čoveče, bili su u pravu. Vana je bila sposobna da glumi pred malim brojem ljudi, bez obzira na predstavu u kojoj je učestvovala, jer je bila slabašna. Slaba za druge stvari i opet im hvala što su to osećali.

Radila sam u nekim dnevnim novinama, sa žarom i željom da učim, uporedo sa fakultetom. Bilo je i dobro i manje dobro, dok mi urednik nije, doslovno rekao, Jesi završila sa izdr…… ove mašine koja te trpi? Ok, jesam. Odem odande, mnogo loša energija se osećala, opet sam bila slaba da se sa ovakvima ophodim. Moji me jure, škola je važna, završi školu, posle ćeš da vidiš šta ćeš. I dok sam te škole završavala, dođe ON. Nikakav čudotvorac, jedan običan čovek, koji mi je pomogao da se smejem i još više da se smejem. I još treba više da se smejem.

Jer ja jesam ja, baš ovakva i ima tu posla, ihaj, i bavim se decom, dok radim i mama sam dvema dvojčicama i njegova sam žena. Meni je to wow! Počela sam i da pišem, odmotava se polako, imam vremena do devedesete, to mi je zadatak. A šta ja to stavrno umem da radim? Da pričam znam, i previše, da slušam dobro, da sam tačna i poštujem ljude i dogovor, kažu da umem. Da kuvam onako. Da spremam kuću, malo bolje od onako. Da slažem veš dobro. Da peglam nikako. Da gledam film u bioskopu znam, kući ne. Ustajem prečesto i mnogo komentarišem. Ja uvek pročitam kraj knjige, kad počnem da je čitam, tako je i u TV reviji svojevremeno izlazila preporuka za gledanje filmova i sadržaj, donekle. Ja sve pročitam, da se dobro pripremim. Ne umem pažljivo da gledam program na televizjskom ekranu, mnogo brzo menjam kanale. Knjige čitam po prevozu i na odmoru, vežbam se da se uz istu i uspavljujem, kao nekada, kada sam znala. Ali mi to ne deluje kao preveliki hendikep, jer mi prija i jer vežbam.

Znači, šta sada imamo od mene. Volela bih pre svega, dobru mene, meni. Da dajem i dobijam, dobra sam. Dobra onima sa kojima se volim i pristojna sa onima koji su mi daleki. Mama, žena, sestra, ćerka, prijatelj. Malo li je danas? Nervira me ako ide na patetiku, iako sam joj sklona, sviđa mi se da sam realna i nasmejana. I ništa mnogo novog nisam otkrila. Zašto sam i pisala?

Ako nešto može da me odredi po duhu, to je Manu Chao definitivno. Prvu recenziju za nečiji koncert sam pisala baš za njegov koncert na Tašu, za jedne beogradske novine, zajedno sa jednim drugarom. Manu me opisuje i kaže. Svako pozorište, sa akcentom na zabavu, takođe me pokazuje. Koncerti filmske muzike i Oskar u mojim rukama, ta sam. Jer sam uredno gledala svaku dodelu i vrhunac, slušala kada se Nataša sa jedne radio stanice direktno uključivala u program. O, da, tada sam i ja više nego ikada bila u toj famoznoj dvorani. Isto kao dok sam volela Lepu Brenu, pa, gurnem jako uvo na gramofon, kako bih se uverila da ona meni peva. Ne sviđa mi se više, nije to Brena. Ja sam i Johnny Depp. Uredno ga čekam i neuredno ubacujem u red onih koji bi da priđu bliže, na koncertu u SKC_u, a tata me strpljivo čeka u kolima, bez požurivanja.

U čemu sam dobra? Da pravim euforiju, to baš znam.

U potpisu, Suzana Perić. Pardon, kako moj Miloš kaže, Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević, ta sam.

Razgovaramo sinoć  sa veoma dobrim prijateljima o odlasku odavde. Oni imaju neke vizije. Bez sumnje, uspeće. Toliko su puta uspevali i opet idu dalje, kosmopolite za poželeti. Nadoveže se na trenutni odlazak i priča o konačanom odlasku, negde gde se već ide, kada se izdišemo ovog zemaljskog vazduha.

Interesantno je bilo slušati naša nagađanja i pretpostavke i maštanja, kao da će sada ili bilo kada neko da nas pita, Izvinite, kako želite da napustite ovaj život i sa kim? Moj muž smatra da treba da ide prvi na taj voz, jer je stariji, čak osam godina, kao da je dvadeset osam. I na moje insistiranje da obeća da ćemo zajedno, kaže, Ne vredi, ja sam ovako smislio. Ovo dvoje naših prijatelja hoće kao baba i deda, u veoma poznim godinama da se sruče autom niz liticu, kao po Thelma i Louise scenariju. Ja sam romantična, zamislila sam, što sam već pominjala, da bude isto kao u filmu Notebook. Dabome, duboka starost je u pitanju,  legnemo, zagrlimo se i to je to.

Kakve budalaštine, reklo bi se. Mada, kako ja imam frku od tih stvari, bilo mi je olakšavajuće i otrežnjujuće da se šalimo i kao pravimo planove. Čitala sam knjigu Smrt i njeni hirovi i osvestila me je. Volela sam Dorijana Greja, ali me je i plašio. Ja bih samo volela da maštam da može sve da bude u redu do tada i da bude… u redu.

Do tada, hoću da sam zdrava. Primarno stanje. Da mi je glava bistra još duuugo.  A onda da krenem da ostvarujem željice svoje. Uhu, imam ih toliko. A ko ih pa nema? Dakle da vežbam redovno pilates i yogu, kao što i radim. Da smo u okviru porodice i familije i prijatelja svi supersonično veseli i zadovoljni. Da sam super cool mama, koja ume da rezonuje, da duva u krila i lepi ih ako se negde malo pocepaju. Da smo moj voljeni čovek i ja ovo što i sada jesmo. To je dovoljno, izvrsno, letim i ovako. Zadovoljna sam. Zahvalna sam Crnoj Bari i raznoraznim okolnostima.

Volela bih da naučim da budem više duhovita, da sam zabavna još malo, da se više smejem, ceo život me opominju da imam neku kučku, žargonski rečeno, na čelu. Aj ćao taj izraz lica. Ja stvarno to vežbam, volela bi i da uvežbam, već jednom. Da čitam više i brže, da se lepše uspavljujem sa knjigom, kad napokon kupim lampu za našu bračnu sobu. E, da,  mi prvi put imamo našu sobu. Jeste da on i dalje hrče, pa, ja šmugnem u drugu, ali imamo naš krevet i naše tajne, a i uspem nekada da zaspim prva i onda se budimo zajedno.

Ajmo dalje. Da naučim da pričam sporije. Za sada znam da saslušam sagovornika, vrlo pažljivo, bez želje da ga prekinem ili da on brzo završi kako bih se ja nadovezala. To je dobro. Ali pričam brzo i opširno i već imam dva copy paste primerka, to je neki malo bez veze role model. Krajnje je vreme da se manem one vage ispod elementa u kupatilu, imam toliko kilograma koliko imam, debljina je prošlost i evo ima pomaka. Od mora sam dobila neku kilicu i sve mi manje smeta kada vaga to pokaže.

I sada kada znam da smo svi dobro i da smo tu i da smo veeeeseli, da putujem, putujem, putujem. Mogu da ostanem u ovom stanu, mogu i da idem u manji sa mojim maridom, da bi deca imala komoditet, sasvim prihvatljivo. Volela bih da hranim dušu svoju putovanjima, drugačijim ljudima i kulturama, da se kao baka ponosim i možda pričam unucima, šta sam naučila. Deca će me već prevazići, prirodno. Da se popnem na neku planinu, da vidim na drugoj strani sveta zalazak sunca, da omirišem stara i nova svetska čuda, da stanem na holivudsku zvezdu, aha i to, da osetim drugačije jutro i uvek da se vratim. Što je moglo da se ide preko, išlo se, u smislu življenja. Zakorenila sam se ovde i to mi savršeno odgovara.

Griža savesti se polako topi, napredak osećam. Još se ponekada javi u odnosu na decu i roditelje. Kad sam sa decom, sa decom sam. Kad sam bez dece, bez dece sam, šta ima nešto da mi kopa po glavi. Zbogom kopaču. Kad uživam, da uživam, da mi nije veš u glavi ili da li sam sve uradila što sam zamislila. Da naučim da sam u trenutku. Tu, gde jesam. Kao što sam sada sva u pisanju. Napredak, volim moju energiju.

I za kraj ove liste, osim onog Notebooka, da ležem kao sav normalan svet u pristojno vreme, da u jedanaest već uveliko spavam, a u šest se budim bez alarma. Kad bi vi znali koliko bi to usrećilo moje roditelje, kad već nemam taj sertifikat iz znanja engleskog jezika….

I uvek marido i ja zajedno. Ovog novembra, ako se Univerzum složi, u Madridu.

 

 

Juče su me prepala određena saznanja, a nije da nisam čula za slična. Znam da postoji dilovanje droge pred školama, samo sam nekako mislila da se to dešava tamo negde. Pričala sam i mom detetu o tome, upućena je koliko je u stanju da prihvati i razume.

Jedna draga drugarica je sa mnom podelila saznanje da se ispred osnovne škole, koju pohađa njeno dete, prodaje droga prilično transparentno. Ništa uvijeno uz bombone ili žvake, lepo paketić ili kako ga već zovu. Pa, džukele jedne, gde je tu neki nadzorni organ ili nesrećni komunalac bar? Šta radi obezbeđenje škole, koje se uredno plaća i od koga se očekuje da radi svoj posao ili možda ima procenat od dilera? Umesto što paradiraju parkovima i isteruju pravdu po pijacama i javnom prevozu, što ovde neko nešto ne uradi? Osnovna škola je u pitanju i ko zna koliko je takvih primera. Ološ! Znaju, a ne čine ništa, potpisujem. Svesna sam da je borba sa drogom na višem nivou začaran krug, od korumpiranosti ne znaš kome da veruješ, osim da se uzdaš u sebe kao roditelja, ali dok je još sitno i deca prilično mlada, radi nešto po tom pitanju, sramoto ljudska.

Ne može niko da me ubedi da te spodobe dilerske ispred škole to rade tako nevidljivo. Rade prefidno, u tome su odlični, ali reč se prenosi lako i brzo dođe gde bi trebalo da je važno da je čuju. Pričaju deca, vide roditelji, načuju i provere… Da li roditelji treba da glume policajce i drhte ko im vreba decu na odmorima i nakon nastave? Kod nas definitivno institucije ne postoje, osim na papiru, a sve se nešto mislim da bi glavešine okretale svoje licemerne glave da su njihova deca u pitanju. Njihova deca su u nekim eksluzivnijim školama, pa ako se iole bave decom, to je čitava opsada oko škole. A, ako su decu upisali u te škole isključivo prestiža radi, onda ima i tu droge, samo finijeg kvaliteta. Ali kad se jednom upleteš, postaje nevažno, u većini slučajeva, ko su ti mama i tata. Zato ovo i jeste sistemska pošast i ne pišem ništa novo, samo sam mnogo besna. Šta je, vama sa foteljama, važnije od vaše dece, pare, moć i sve što u paketu ide. Bagro!

Umemo li da osvestimo decu da škola nije svetinja, ali da je važno da je završe? Umemo li da ih vaspitamo i učimo životnim vrednostima? Navodimo li im primere sa kim treba odnosno ne treba da razgovaraju? To radimo svakodnevno, moje okruženje ovo može da potvrdi. Učimo ih od malena da ne pričaju sa nepoznatima i ne uzimaju od takvih ništa. Učimo ih da kada malo odrastu i piju neka pića, ta pića treba pred njima da se otvaraju. Glumimo savetnike i kontrolore kada krenu da se kreću više, da istražuju, da upoznaju život. Nadamo se najboljem, jer verujemo da smo svojim primerom ukazali na ispravnost postupaka. Treba li stvarno da obavljamo posao institucija i da se smenjujemo na dežurstvima u školama i parkovima, a verovali ili ne, dilera noću ima i po vrtićima?! Na žalost, znam da svi ovo znamo. Mali smo da možemo sami nešto da promenimo, ali možemo da atakujemo na školsku upravu, da pokažemo koliko nam je važno, kad njih već baš briga. I kao priča o kolibriju, koji je pomagao u gašenju požara. Kada je upitan, koliko stvarno on može da pomogne, tako majušan, odgovorio je, Ja mogu ovoliko, ovo je moj doprinos.

Nije mi blizak slogan, sa motkom u ruci, ali mi je bliska ideja da sva naša deca budu bezbedna, još neko vreme, dok ne ojačaju, a onda da verujemo da smo dobro radili posao roditelja i da će znati da kažu NEĆU! Jer je i to veoma ozbiljna disciplina, o čemu svedoči  i veoma dobra knjiga na tu temu.  O, kako ih je leko preći u tom malenom uzrastu. Kakve su to grozne priče, ježim se sva. Neka desetoro dece odbije, jedanaesto će zastati samo da sasluša preprodavca i postaje potencijalna meta.

Na nama je da se napregnemo, osluškujemo i ne okrećemo glavu, ako je neka druga škola ili drugi park u pitanju. Na nama je da reagujemo. I opet verujem da možemo da uspemo, ako odlučimo da nam u ovom slučaju vodilja i imperativ budu jedno.

Naša deca!