Месец: новембар 2016.

Da te grlim dovoljno. Da te se naljubim više. Da te mirišem još. Samo mi budi tu…

Samo mi budi tu, da znam da jesi sa mnom. Jer sam onda mirna i znam da je sve dobro. Znam da nam je sve drugo naklonjeno, što se nakloniti može, posebno ako si tu.

Da te češljam, mada znaš, da ti biram garderobu dok mi se smeješ. Da te uparujem i pakujem. Da te šminkam i pravdam i po potrebi pokrivam. Da mi pričaš i da te slušam. Da ti kažem i da me čuješ. Ne znam ni ja, zato ćemo zajedno. Zovi me da legnem pored tebe i kada sam umorna i kada me mrzi i kada bih da me ostaviš na miru. Ako nisam pala u nesvest, ja ću doći i znam da to znaš. Pitaj me za promene na telu, ako ne znam odgovor, naći ću ga za tebe. Pokušaj da mi objasniš kako se osećaš, daću čitavu mene da razumem. Nokat, kosu, sve. Samo mi budi tu, dok ti je vreme da si ovde. Kada odeš, ja ću da ti mašem i možda malo plačem. Ali znam sigurno da ću da navijam za TEBE!

Samo mi budi tu, da znam da si tu. Da ti čitam i pletenice pletem. Da skačemo uz tvoju i moju omiljenu pesmu. Našu pesmu. Da te golicam, dok me golicaš. Da ti sviram harmoniku po grudima, dok se grohotom smeješ. Pokaži mi kada si ljuta, pokaži mi i kada si mnogo ljuta. Ja ću vežbati da te prvo zagrlim. Kritikovaću, kada je važno za tebe. Ionako ću te ljubiti milion i osam puta dok spavaš. Kaži mi ako te je neko naljutio, kaži mi ako si nekoga povredila, rešićemo zajedno. Samo mi kaži. Ja ću te čuti. Smej se glasno, ako ti smeje. Plači, ako ti prija. Ja ću te slušati, dok ti prija.  Kada me sto puta zoveš za neku stvar, neka zoveš. Svakako će proći i onda će mi nedostajati. I ti, jednom kada odeš, poleti, ja ću te podržati, jer je TVOJA radost i moja sreća.

Samo mi budi tu. Samo se šali i zafrkavaj me. Samo me teši za plakanja moja i ostani dosledan da se četvrtom preskaču suze. Ismevaj me šarmantno, dok ne puknem od smeha što me je glupost iznervirala. Smanji nivo filma u mojoj glavi, kada preti da će da ošteti. Pusti filmsku traku kada ima svrhu, da zasmeje ili se olakša. Povuci prekrivač jače na tvoju stranu, da mogu posle da uguram svoja stopala i sebe celu do tebe. Zahrči još jače, ja i ne znam drugačije da nađem razlog da me kao nerviraš. Reci mi kada preteram, ako možeš daj mig kad je dobro. I budi tu i ostani tu. Ići ćemo ZAJEDNO gde treba.

Samo mi budi tu, da se malo čujemo. Da se malo posetimo. Probamo zdravu hranu kod tebe i manje zdravu kod mene. A, znaš da uvek imam voće i nešto slatko. Kaži da je do Nemačke i prestaću sa gnjavljenjem. Zagrli me i poljubi, ja ću tebe sto puta jače. Uvek na videlo, kako može drugačije. Skrati razgovor i poruke, da znam da si ti. Neka te preskoči moja rasplinavljenost. Imam je za mnoge. Javi mi se kada stigneš, možeš i kad pođeš. I, onda lepo idi i TEBI ću mahati.

Samo mi budi tu, da garderoba miriše na tebe, da žmurećki znam koji je tvoj orman. Stavi najlepše bisere i nabolju ešarpu, najbolje ti stoji. Budi dama kakvu znam. Iznenadiću te ponekad. Govori mi sve lepo što volim da čujem. Govori mi i manje lepo i kada su mi uši polu začepljene, ja ti tada čitam sa usana. Budi tu, DUGO, ali ipak otputujte malo, biće vam dragoceno.

Samo mi budi tu, da me bodriš. Možeš i da me sažaljevaš, navikla sam na to od tebe. Znam koliko ti je stalo. Vozi me kada ti se vozi, nemoj kada ti je naporno. Veruj da ću voziti i sama, previše je pritisaka na mene, doživećeš i tvoju vozačicu. Naljuti se, ako ti se ljuti. Ja ću da brojim mnogo, jer je glupo da ti odgovaram. Žalim posle. Budi tu, DUGO, ali ipak otputujte malo, biće vam dragoceno.

I svi da ste tu. To je sasvim prihvatljivo.

„Samo da sve  bude u redu, svaki dan, siguran.“

Samo mi budi tu…

Toliko su se razlikovali međusobno, da imam potrebu da se pitam kako su se spojili? Njeno pevanje pesama i dobrota i njegova inteligencija i opet dobrota. Samo, kako nemam njihovo odobrenje za iznošenje njihove intime, poštujem i pišem iz mog ugla. Ja, dete ovih divnih ljudi.

Opšta mesta kažu da je ona iz Negotina, odakle je i hajduk Veljko, a on iz Crne Bare, odakle je hajduk Stanko i vazda su se šalili ko je iz veće hajdučije potekao i čija je gimnazija starija, negotinska ili šabačka?

Bez ulaženja u detalje, sitnica tek. Moja je mama lepo pevala, a tata je voleo da je sluša. Moj je tata prilično inteligentna faca, sa opasnim znanjem iz istorije i geografije, plus snalaženje u bilo kom novom prostoru. Za početak im se to svidelo, ostalo jednom, ako mi odobre da napišem.

Mnogo su želeli i M. i mene, po njihovoj priči, baš ovakve. Odgajali su nas na poštenju i priznavanju istine, ma, kakva ona bila. I, mislim da smo im prilično verovali, dok nismo svesno odlučili da varamo, jer su nam godine i društvo, pre svega, tako predlagali. Do tada, detinjstvo divno. M. malo više mamin, ja malo više tatina, što danas ne odobravam, a tada sam prihvatala. Bata je budući intelektualac, ja sam za druženja i kako je naš tata voleo da ilustruje, u njemu svojstvenom stilu, skakala sam sa cveta na cvet, svi su bili moji drugarice i drugari.

Naš Majdanpek u meni budi samo neku lepotu, bez obzira da li je to bilo lovljenje punoglavaca ili igra oko naše šenaestospratnice? Ispred, kada smo bili mlađi, a kako smo rasli, sve smo se više igrali iza solitera, kao tu smo mogli da tajnujemo. A jednom me provale da sam deci iz komšiluka, samo taj dan, časna Titova tadašnja, iznajmljivala bicikl, za pet dinara i na kraju tog iskustva zaradila za sladoled Cmok. Nateraju me da novce vratim, silno mi objašnjavajući kako sam bicikl mogla da pozajmljujem, a da bi mi oni svakako kupili sladoled.

Kada sam polazila u prvi razred, mama je imala neku mini val frizuru, tata standardno kratku i došla je moja Baja, tatina mama. Neopisivo lepa sećanja, osim što je mama imala lepšu i moderniju frizuru kada je M. polazio, dve godine kasnije, u prvi razred. U prevodu, grickla me ljubomora. Osim te ljubomre, samo moje, sve je bilo idilično. Vikendi obavezno u Lepenskom Viru, u tada, za mene, najluksuznijem hotelu. Bazen, kuglana, svečana sala za ručavanje, Holivud u malom. Letovanja i zimovanja su se podrazumevala. Na planini smo više sa tatom, na moru više sa mamom, oni znaju tu raspodelu bolje da objasne. Sve u svemu, naš mali grad, gde su oni viđene, školovane i uvažavane persone. Moj utisak, radost, zadovoljstvo, čarobno detinjstvo. Plus idemo i bata i ja u muzičku školu i ne obožavamo ih zbog toga, jer dok mi idemo na kojekave časove solfeđa i insturmenta, druga deca ostaju u parku. Sport se podrazumevao, tako su mislili da je najbolje za nas.

Sve se menja našim preseljajem u veliki grad. Malo se rasipamo, malo sakupljamo, menjamo našu rutinu. Ipak, nakon godina lutanja, u mojoj glavi izlazimo kao tim. Da li su tome doprineli svakodnevni sastanci sa roditeljima i posebno oni nedeljni ručkovi, nazivani radnički savetnički, ne znam tačno. Ponovo smo ozbiljno zajedno i uz određene poteškoće, nastavljamo da funkcionišemo.

Danas M. gradi neku svoju priču, a ja svoju i imamo prilično dobru podršku u našima raditeljima. Volimo da smo zajedno. Retko, kao pre pet dana, sami nas četvoro. Ali, sada i nismo ekipa samo nas četvoro. Sada su tu M. i devojka, i ja sa svojom porodicom, sa naglaskom na moju decu, jer su ona nekako postala glavna tema. Zanimljiva i osvežavajuća.

Divni mama i tata moji, naši, verujem u svaku vašu odluku i svaku vašu sugestiju da je bila iz duše izrečena i pokazana. Verujem u vašu bezgraničnu ljubav i dobrotu. Kada bih mogla, opet bih birala vas, jer ste vi bili najbolji izbor za mene. Sigurno i za batu. Koliko je sve bilo odgovorno sa vaše strane i često veoma teško, počela sam da uviđam tek kada sam i sama postala roditelj. Zato, nema mesta žaljenu, već uživanju što se imamo. Ja volim miris maminog bordo bade mantila i tatine sive kožne jakne iz Nemačke. Volim da se grlim sa vama i čitam poruke koje mi pišete, pored onih na mobilnom telefonu, još više volim one  rukom napisane.

Volim što se tata najbolje snalazi i dalje u prostoru i što je još uvek  dovoljno da se jednom susretne sa nekim delom grada, a sledeći put već zna gde treba da idemo, jer uvek prvo njega pitam. Volim što mama uvek prva prepozna moje nadolazeće promene, i mada nisam uvek spremna odmah da ih čujem, iz drugog puta znam da će ona najbolje da mi kaže.

Volim kako me vole, mada me tata ponekada sažaljeva, u stilu kako ću sama, iako je mama mnogo više bila bez njega, nego ja bez mog muža. Volim kada kažu Vana, umesto Ivana. Ivana sam bila kada su ljuti, a Vana u većini slučajeva, što je dragoceno.

Mama i tata, tata i mama, divno je što ste tu. Divno je što ste podrška. Divno je i što kada kuvate, opet nama šaljete, jer ništa nije lepše od maminog pinđura i tatinog podvarka. Predivno je kakvi ste deka i baka mojoj deci i one vam, ama baš ništa ne zameraju, koliko god vi sebe preispitivali.

Volim kada ti mama voziš trotinet sa devojčicama, a tata trči sa njima dok igra fudbal ili odbojku. Volim i što ste za nijansu popustljiviji prema njima, mada baš ništa ne bih menjala u našem odnosu. Onakav je kakav je bilo najbolje za nas. Onakav je kakav treba da je kada su u pitanju moja mama i moj tata. Neponovljivi na ovom Univerzumu koji ja poznajem.

Ovog utorka smo svi sigurno kad nas u stanu, sa nekim zabavnim poslasticama. Bata i V. se podrazumevaju.

Nemam ja iluziju da će svi da me vole, niti bi bilo prirodno. Mada se zalažem za mir u svetu, kao i sve misice, a nisam misica, to mu onda dođe na kako treba. Imam situaciju kada se pitam zašto, a kao zrela osoba, to valjda treba da znam. Zato!

Ima neke zaostavštine u mom detinjstvu. Ima nekih situacija koje su se ružno razrešavale i podsetile me na tu grdobu u stomaku. A možda samo kasnije sazrevam.

Ja, od prvog do četvrtog mnogo draga i prihvaćena. Ja od petog do početka sedmog, baš važna. Celi sedmi obeležena, do početka osmog. Onda opet draga, malo manje, ali ipak draga. U gimnaziji simbolično prisutna i na kraju na fakultetu veoma živa.

Nadam se da sam prežalila prošlost i da je tamo i ostala, bez ožiljaka. Ožiljci utiču na zdravlje, a biram da sam zdrava i dobro da sam. Može sećanja i iskustvo. Dovoljno.

A vršnajci znaju da budu podrška i neviđena osuda. Juče u jednom vrtiću saznajem za bolnu scenu. Devojčice starosti pet godina, zameraju jednojdevojčici na ponašanju. A da joj začine zamerke, krenu da je šutiraju, tačnije, jedna šutira, druga bodri. Reaguje nadležno lice, što je mnogo lakše činiti u vrtiću. I, dajem časnu reč da je sve lakše u vrtiću. Mlađi su, lakše prihvataju sugestiju, slabiji su na uticaj okoline. A, na žalost, neće biti iznenađenje činjenica da roditelji podržavaju neprihvatljive oblike ponašanja. E, tada smo već u problemu. Veoma velikom problemu. Nije iste težine, iako jeste potpuno pogrešno, kada roditelj savetuje dete da vrati istom merom. Tu je  vaspitač da reaguje, mnogo brže je u prilici da vidi promene i mnogo brže deca prihvataju ta pravila.

Jer…prisustvovala sam roditeljskom sastanku u školi, kada nastavnica, koja se školovala na ETF, u i roditeljima priznaje, Ja ne znam da radim sa decom koja imaju poteškoća u razvoju, nismo imali ni neku dodatnu obuku. Samo, ne radi se ovde o drugačijoj deci ili bar ne jedino o njima. Mnogo se više radi o roditeljima. Ja se ozbiljno mislim, jesu li i sami bili zlostavljani, pa su preplašeni ili su toliko malo inteligentni da misle da je u redu da su im deca nasilna? Neka budu bolja deca, da drže do sebe, da nisu lako gaziva, ali kada se nasiljem na nasilje dolazilo do suštinskog rešenja?

Prisustvovala sam predavanju o prepoznavanju potencijalnih žrtava.  Možda biste se i zaprepastili čitavim dijapazonom mogućnosti. Potencijalne žrtve, tihe žrtve, neprepoznajuće žrtve. Koliko sam se bolnih primera naslušala.

I onda se neki on, starosti dvanaest godina, zaključava u toaletu, gađa decu kamenjem na ulici, policija interveniše, roditelji tu negde. Pa, jesmo li stvarno nemi na ovakve signale? Treba li stvarno deca da idu sa pomagalima za odbranu u školu? Ne, nije neophodno da svi svakoga vole, nisam veverica, ali potpisujem da vršnjačko nasilje ostavlja trajni trag na građenje ličnosti. Time treba da se bavimo i ne okrećemo glavu, ako smo na bilo koji način svedok istog.

Mnogo su me bolela okretanja glave kada naiđem, šaputanja iza leđa. Plakala sam dok sam u školu išla i dok bih se iz iste  vraćala. Zato sada samo želim mir i uzrujava me svaka nagla promena, a inače sam dobro. Odlično. Imam moj mir, imam mene, imam porodicu i šire članove iste. Svi moji dobronamerni jesu širi članovi moje porodice.

Ipak, šta mislite zašto mi je toliko važno da je smeh uvek gde sam ja, osim što ga volim? Zato što mi daje mir, koji mi je u nekom periodu odrastanja nedostajao, i tada je, kao i milion puta, sistem zatajio. Bespotrebno je da apostofiram koliko volim život svoj i ljude koji ga bogate.

Osim što to jesam ja, žena, majka, supruga i najbolja, u svom izdanju.

Imali smo neku situaciju, u kojoj nije bilo najjasnije šta je kome važnije. Kokoška ili jaje, to li se desilo?

Znam da voliš pozorište, ali  slabo imaš vremena da se posevtiš repertoaru. Isto znam da ćeš svaku moju želju ispuniti, ako ti kažem da mi je mnooogo važno da to gledam. Idemo zajedno i uglavnom smo zadovoljni, osim poslednje Bergmanove predstave, za koju ne možemo da kažemo da je loša, ali obzirom da smo hteli smeha, promašili smo, iako je emocija bila odlična. U stvari, prejaka. Ti mi onda kažeš, Umesto da me sada boli vilica i stežu mišići stomaka, mene boli glava i crno mi je svuda. A i slabo sam ti se raspitala za predstavu, odnosno saznanje sadržaja mi je, u mnoštvu dnevnih informacija, sinulo tek kada smo seli u Atelje. Pa, na tvoje pitanje, Ljubavi, hoćemo li se smejati, nisam stigao da vidim detalje, kažem, Onako, a znam da nećemo.

Ipak, činiš mi ta sitna zadovoljstva. Eto, mada se čini da bi preskočio sledeće putovanje, ipak pristaješ, samo još par detalja da sredim. Mnogo si  mi dobar, najstvarnije i ja to cenim. Samo budalastija iz mene ponekad ne razume ta druženja i pričanja, na koja me uvek pozivaš. I volim što želiš da si sa mnom uvek, svuda i što mi slatko kažeš, Ja nisam momak, već oženjen čovek, volim sa tobom da idem. I onda kada u pozorište idemo zajedeno, možemo i na te tvoje, pardon, naše proslave. A i imamo Đukanoviće. Da su nam oni dobro njih radi, to mi je najvažnije, a dogovore ćemo lako.

Nekada i ne znam kako mogu moje reči  da se protumače, te, mada sam ti podrška, ume da izgleda drugacije. I onda sam još milion i sto puta srećnija, izistinski, što smo tako važni jedno drugome i onda još slađe zvuči kada mi naša J.H.  kaže da je to retko. A, ja , Dado moj, ponosna, jer ako se ne čujemo dugo, ti me zoveš i pitaš, Je li nas ko posavađao, ljubavi moja? A, ona, što se sa njom ljubim sto puta, kaže, da bi nas kao par prepoznala i u drugim okolnostima. Tako nekako, malo učenije zvuči iz njene glave ova misao.

Ja silno verujem, i onda kada me kopka, da bih ja umela i sama, ali sa tobom je bolje. Ispunjenije. Lepše. Jer i kada se svađamo, ja znam da je rešivo, bez straha da će imati neke jake posledice. A na konstataciju naše kume koliko ja volim tebe, ti iz topa odgovaraš, Kumo, ja znam isto to, samo ne pišem, ih, kad bih ja pisao, pa, pojeo bih sva njena pisanja. Ma, stvarno?!

Volim i što se izdaleka vidi, kako kaže moja najbolja prijateljica u živoootu, da smo se čekali jedno za drugo. Volim i što se vidi to u reali, po bosanski rečeno, mani ove reči,  a ako si mi nešto zamerio, to je ispravljeno odmah, kao i kada ja tebi kažem, a ti voliš da mi naglasiš, Dobro, razumio sam, nemoj mi više ponavljat’, to je to, sad znam. Volim što se imamo i što osećam da ćemo se imati i kada one odu od nas. To je fakat. I kao što učim da sam sebi centar sveta, kako ti već znaš, tako znam da će ta dva centra biti zajedno, do onda, kada neminovno bude da se raziđemo. A imam tvoje obećanje da ćemo i na taj put zajedno. Obećao se Boske! Znaš da pamtim.

Večeras ćeš opet da hrčeš i sviraš muziku za mlađu, starijoj i meni i dalje bruji. Neka bruji, mislim se, znaš kako je dosadna tišina noću. Ti mi dođeš kao sredstvo protiv mraka, kao autan protiv komaraca. Pa, me bodriš da odgovorim, da ne ćutim na izazove, kao skoro na poslu i ja se osećam super jakom tada. I mada znam da ću prećutati, imam rezervu za slučaj da progovorim.

Nisi sveti Dado, nisi čudotvorac, al’ na mene odlično deluješ. To mi je baš važno. Iz mene dobro krene, šta god da je, jer imam podršku. Kao večeras, kada sam ti se kao požalila na N.N., onda kao da sam to i rekla, mada ja nisam ti. Teže kažem i mnogo biram kako ću, a nekada baš treba, kao što ti radiš, da sledim Radovana III i one stvari koje ostavljamo u toaletu.

Živeli ti i ja, koliko nam odgovara, od sada i tako…

 

Jedne fensi čizme koštaju oko dvadeset i pet hiljada, a jedna fina gospođa, ekonomista po struci, upravo se zaposlila u nekoj samoposluzi za dvadest šest hiljada dinara plate joj.

Pita me ćerka, Pa, je li dobro da završiš fakultet ili nije, ne razumem? Ni ja, često. Zato uhvatim sebe sve češće kako joj poručujem, uči i idi odavde, vidiš kako ti je sestra bila vredna i uspela je, negde preko. A, ona bi, sa svojih dvanaest, Da sam uvek sa vama, mama, obećaj mi. Obećavam, jer znam de ćeš otići brže nego što i budemo svi svesni. I, naravno, treba da zaradiš za te čizme, jer, očekivano, sviđaju ti se. Meni je totalni nonsens da ih kupujemo, bilo tebi, bilo sebi, jer, em mogu samo po suvom vremenu da se nose, em je u njima vruće čim grane sunce. Šta, samo zbog jeseni da ih kupujemo? Moglo bi kada bi nam primanja bila toliko jaka, da se ta obuća oseti po džepu kao većina obuće.

A onda je obukla duks, jedne druge sestre, koja je još uvek ovde i svi su joj rekli da je tako cool. Mamaaaa, molim te, kupi bar još jedan, ovo je tako moćno. Svako voli nekome da se dopadne, razmem. A cool je, mnogima se dopasti ili onima tebi važnim? Ja sam oduvek bila drugarica, ortak, nikada zavodnica, šmizla, još manje koketa, a baš mi se to sviđalo. Zato sam želela da se istaknem po nekoj drugačijosti. Nemam pojma da li sam u tome uspela, dajem sebi za pravo da se jesam razlikovala od većine. Društvo moje neka potvrdi ili ne. A i bila sam bucmasta, kada mi je bilo važno da sam zgodna, šta sam onda i  mogla, nego da igram na kartu različitosti. A sviđale su mi se zavodnice, što sam ja teško mogla da budem. Onda, ortak i to je dobro.

Neke su devojčice putovale u Englesku da usavrše jezik, neke išle na egzotična letovanja, neke su taxijem dolazile u školu i imale estradu za blizak rod. Pomalo sam i ja želela svega toga, samo to očito nije bila moja šolja čaja, što kaže draga mi J.H.  A, kako mi je bila bliska rock muzika, oblačila sam se, žargonski rečeno, padavičarski. I slabo je bilo interesenata tada, ali ja, sa ove distance, mislim da sam bila ok. Ako izuzmem period osnovne škole i nekih zaljubljivanja dečaka u mene, kada sam bila interesantna, meni su se udvarači dešavali sa fakultetom. Do tada, ja se zaljubljujem u neku viziju nekog njega, a on ne odgovara na pozive. I kakve sad to veze ima sa čizmicama?

Naše ćerke mogu da imaju više od mene, materijalno, hvala nebesima, opet J.H. Ali… sve više mislim da bolje slušam nego što su mene čuli. Najiskrenije verujem, da će im to biti dobar putokaz za posle. Samo, da se razumemo, moji su obavili đavolski težak posao sa mnom. Kako je bilo u našoj atmosferi, odlično sam ispala, stvarno. Na žalost, bila sam bez mame, osim telefonom, šesti i sedmi razred, a ja sam sada tu i ne idem nigde i dobro smo se pozicionirali marido i ja. To me raduje, to mi daje motiv. Ako se poklope čizmice u sve to, super, ako ne, još superije. A, da budem iskrena, volim i ja lepe, često skupe stvari, ali više volim putovanja i bez žaljena trošim novce na ista. I večeras, dok mi ona priča o čizmicama, ja joj kažem, Možemo da ih kupimo, ali je glupo, bolje da putujemo, prerašćeš ih mnog brzo, a seti se šta smo sve doživeli putujući, a tek smo počeli. Hm, misli se ona, Sviđaju mi se, ali dobro, kupiću ih kad porastem. Ok.

Ja bih baš volela da svako kupi sebi čizmice koje mu se sviđaju, da može da putuje gde je izmaštao i da bude istinski srećan kada primi svoju platu. Znanja uvek treba i uvek je dobro došlo, a onda i neke lepe okolnosti pomognu. Želi, veruj, primi se podrazumeva. Ja sam maštala o njemu i njima dvema. Lažem, više od maštala, vizuelizirala sam ih i evo ih, tu su. Znala sam da hoću njega i njih dve, tako da ovo treće u glavi, mene prosto zbunjuje. Znala sam i snažno želela bolju egzistenciju od one koju sam imala. Veoma se zahvaljujem, bez brige.

I, tako… za kraj zapažanje. Osim mojih minđuša sto i uvek kratke kose, stopila sam se u pristojno. Nije da se bojim da eksperimentišem, već sam lenja za to postala, što me ponekada ne sprečava da starijoj zvocam.  Vidiš ćero, bila je jedna devojka Tora, po svemu drugačija i odlično je pevala. I bila je jedna Keri, ista kao i sve druge, takođe divnog glasa, ali su joj zemerali da je jednolična i nekako dosadna, previše se uklapa u masu. Koja ti se više dopada? Ne razumem zašto me to pitaš? Pitam te jer sam bila Tora, a ti hoćeš da ličiš na Keri. Da, mama, sviđa mi se tako, volim da budem kao većina mojih drugara.

Jedno veče,  odlazimo dragi i ja u pozorište i ona mi predlaže odevne kombinacije. Ja se, ipak, odlučujem za provereno, koje se i njoj sviđa, osim što je više puta viđeno. I džaba mi kompilmenti za stajling, poznat je u kući. Te me ona mudro pita, ko je sada Keri, mama?

Čizme, plata, izaberite sami, jer baš možemo da biramo. I opet citat, sada jedne druge J. „Ono što nemaš, to je za borbu!“

 

Ovo je Tora, Keri ne mogu ni da nađem. Stvarno.

Keri sutra, sigurno.

 

Najviše u gradskom prevozu volim mirise. I zatvorene prozore i leti i zimi i otvorene kada klima radi.

Moj omiljeni broj prevoza je osamdeset osam. Njime sam se najviše vozila dok sam živela u Železniku i od tri broja, koliko ih je bilo, bio je najredovniji. Htela sam da zavolim pedeset osam, stvarno jesam, jer ide do suvog centra grada, ali su mi gradske vlasti uskratile tu ljubav. Mnoooogo je retko vozio potencijalni omiljeni. A osamdeset osam mi je ostao skoro pa veran. Prve vožnje su počele sa njim, išla sam do Šoneta, mog najboljeg druga, direktno u blokove, do moje S., jedne od dve vile, volela sam ga i zbog Sava centra, a i dok sam maštala o FDU, opet je bio dobar. Direktna linija do snova mojih tadašnjih. I na kraju, ON. Dok je živeo na Galenici, uvek sam kretala osamdeset osmicom. Osamdeset osmica je kraljica za mene.

Dok sam išla u gimnaziju, pod rednim brojem dvanaest, pedest pet je bio moj broj, na žalost. Do granica bola neredovan. Onda odem na početnu stanicu,  bar gledam kada će da krene i da sedim do Voždovca. Čitala sam puno, a vožnja preduga je to i omogućavala, tek sam kasnije imala walkman i opet knjigu. Jedino dobro što mi je ovaj broj doneo je moja O., kojoj sam bukvalno prišla, jer sam je danima posmatrala. Sve je dobro ispalo, razumela je emociju na slepo. Ok, onda ipak malo volim i pedest pet, dao mi je nju, jednu od dve vile. Eto, to su sve polu idile u vezi sa gradskim prevozom.

U većini situacija autobusi su rasklimani, pa te boli sve kada zakoči ili pređe preko ležećeg policajca. Zabole te organi iznutra. Ako ti je potrebno luftiranje ili prozori ne rade ili neko jači ne dozvoljava da se otvore, mislim promaja je i tako slično. Ako se usudiš da otvoriš onaj gornji prozor, iznad glave, uvek dođe neko viši ili opet, jači i zatvori. Zato dišeš na škrge, koje nemaš, uglavnom. Ljudi vole da se guraju, da ti stanu na nogu, iako vide koliko sam malena i da se pomeram najbolje što umem. Ne daj mi bože da držim ranac na leđima, tu sam lekciju naučila, zato nisu mogli da mi prebace da stavim isti oko ruke. Već je bio tamo. Uvek kao sredina prazna, uvek na vratima vise, a u najgora vremena pristaju ljudi da se ljube sa staklima prljavog autobusa, jer će drugi doći za sat i po, opet pun. Onda svađa u najavi, Važno da ste vi ušli, a mi ne  moramo. Do ozbiljnih vređanja i pominjanja očevi, majki i deda, Je li to deda ostavio, pa si se tako raširio? Ko se bre raširio, jedva je i sam stao, imao je neku sreću da je ušao stanicu pre. Poniženja da poželiš, uhu. Koliko sam se puta klela da ću imati i redovno voziti svoj auto i naravno nisam. Mada, imam uredno overenu vozačku dozvolu.

A moja najomiljenija kategorija, i pored kašnjenja autobusa, prljavosti, gužve i guranja, jesu mirisi našeg gradskog prevoza. Oslepljujuće jaki i konstantni. Jede se burek saa mesom i pljesakvica sa lukom, neki svaki zalogaj i jogurtom zalivaju. Ma, milina. Imaš utisak da si i sam deo gozbe, lepo postaneš sit odjednom. A, pobednik nad pobednicima su mirisi putnika. Zadesi se i po neki parfem, čak i prejak prija, jer u suprotnom ti se lepo ne diše. Ali, pošto moraš da dišeš, upijaš sve znojeve i sva nekupanja i sva nepranje kose i sve prljave garderobe. Lako mi je kada se vraćam, da li je, ako znam koliko ću čekati sledeći i možda opet bude neki mastan ili masna pored mene. Dobro, bar u čekanju malo dišem, ali kada idem negde, gde treba da stignem u određeno vreme i fali mi za preskupi, bezobrazni taxi, onda skoro povratim u svoj rukav. Ili dišem u okovratnik ili malo zadržim disanje, pa, na brzinu uzmem rezervni vazduh, majko moja, što si me rodila! A legenda kaže da mi se na stanici kod Ade, jer sam niskog rasta, zabio jedan pazuh,baš na moj nos. Još ga pamtim.

Jednodevne, treodnevne karte, pantljičare svojevremeno. Karte kod vozača. Elektornske, sa modernim očitavačima. Kontrola sa jarkim bojama, nekada ridžovani, sada ozbiljni izbacivači. Samo, ne više drečeći, već kamuflirani. Ozbiljna stvar sa svima njima, samo prevoz uvek loš, jadan, krpljen, prljav i tako dalje. Sa po nekim izuzetkom, koji je to vrlo kratko, ovde u Beogradu.

Zato imamo wifi, na dve do tri stanice, posle se gubi signal. Šta nas briga kada će da stigne prevoz i u kakvom je stanju, još manje na šta miriše, kada možemo na google i ostalo da se prikačimo. Jer nam se tako može. Ima neko jači?!

Mi baš imamo fin komšiluk, najstvarnije. Posebno dragi naši M., stan do nas. Postali smo i drugari, simpatišu nam se i deca. Imamo i mnogo dobru porodicu na četvrtom spratu. Većina je pristojna, javljamo se jedni drugima uz osmeh, otvaramo ili pridržavamo vrata, pomažemo oko nošenja kolica za bebe.  Dok sam ja bila bebeća mama, uvek, baš uvek se neko našao da mi pomogne oko kolica ili milion i jednom kesom iz Maxija, časna reč. Volim moje komšije, koje smeće uglavnom  bacaju u ove napredne kontejnere, nekad ih nogom pridrže, al većinom to rukom čine. Sad je malo frka oko izbora predsednika kućnog saveta. Naime, ovi prethodni su bili fenomenalni, ali su se baš umorili i naradili, da ne kažem preselo im. Bilo je i dobre saradnje, a i poneko pljuvanje u lice, bukvalno. A, oni, ljudi entuzijasti, farbali, čistili, razgovarali, dogovarali. Još se nismo usaglasili oko izbora novog nam domaćina, osim što se lepe zabavne poruke za molbu starima da se vrate.

Ovo sa početka je opšte mesto u našem soliteru. Ima tu potrebe za nekim popravkama, no in genaral dobri ljudi. Ja bih da vas upoznam sa ovima ispod i iznad nas.

Prvo, komšije ispod nas. Stariji bračni par, žive sami. Često su im u gostima deca i unučad. Ljubazni i prijatni. Nemam pojma, kažu da ovaj naš Anđelko nije bio baš cvećka ranije. Naša iskustva su veoma pozitivna sa njim. Pominjala sam ranije koliko je naše mlađe dete plakalo, posebno noću i čuvenu rečenicu oca našeg deteta, ako bi pozvonio Anđelko, da se požali na buku, što se nikada nije desilo. Otac deteta je bio spreman da kaže, Evo ti dete, pa, ga ti uspavaj. Međutim, nije bilo potrebe za tim. Nosile su naše komšije hrabro svoju muku sa nama. Uvek prijatni kada se sretnemo, pomoć oko vrata i kolica se podrazumeva. Samo je jednom nama prišao naš Anđelko i iskreno nas podržao, Divimo vam se, ona toliko plače, a vi ste i dalje dobro, da ne kažem normalni.

Zato se baš trudimo da sada budemo normalni, kada smo već prestali da plačemo i spavamo celu noć. Mi samo povremeno imamo folkloraške nastupe. Starija godinama igra i ponekada nam pokazuje korake. Mlađa je od skoro folklorašica, pa tek pomalo obuva baletanke za Vlaško kolo. I veoma retko se odigravaju časovi tehnologije. To je kada mlađa uzme obruč i vrti ga oko vrata, što samo po sebi i nije glasno za komšiluk. Glasni su tupi udarci, tog pomagala tehnologije pri padu istog. I tad nastupa otac familije, koji prekornim glasom poručuje, Ajde dosta, smiri se. Nisu nam ništa govorili dok si plakala, možemo sad bar da budemo tiši? Tako da veoma diskretno vežbamo sport i korake. A, evo setila sam se i još jedne situacije tik ispred Anđelkovih vrata. Bacila se mlađa na beton, plače i protestvuje, ori se soliterom. Izlazi mili nam komšija, vidi je i kaže, O, dete drago, jesi li dobro? A, vi kako ste?

E, evo prave filmske priče ili knjiške ili već neke neviđene storije. Komšije iznad su direktno odatle došle. Oni su vlasnici najluđeg kombija za putovanje, sa sve zavesicama. Oni su prilično krupni i glasni ljudi. Ima ih dvoje na spisku stanara, a zapravo je horda gore. I to je njihova stvar. Njihova je stvar i kada smo se useljavali, pa nam curila neka voda odozgo, da neće da nas prime na razgovor. A, onda kada su nas primili, neće da poprave ono što je do njih, Pa, nismo mi krivi što od nas curi u vašu kuhinju? I na kraju dođe vodovodno odeljenje, presloži im pločice, reši problem i uredno sve vrate na mesto. Kažu, nisu imali pojma da može i tako, a da oni ništa ne plate, jer nisu oni krivi što se ta voda sliva u naš stan. Pride, neki čudni odnosi su nalagali da snajka njihova nikako ne može da bude sama kada dolaze majstori, jer se plaši. Mora neko od njih, odraslih, da bude sa njom. Ok. Ok.

Prošlo je sve to i rodilo se unuče. Plače dugo i uporno. Tišina. Mi najmanje imamo pravo da nam smeta. Slatka beba, muče je neke bebeće stvari. Porasla beba do neke treće godine i svako veče igra ragbi u stanu ili u stilu Ramba baca fotelje po podu. Ili se možda kugla sa daskama od kreveta. Jer, leti sve odande i preti da će da se sruči na nas. Deca naša u početku reagovala pitanjima, šta je to? Sada im je neobično, kao večeras, kada mališa nije tu. Tišina ih uznemirava, teže zaspe obe. Navika je čudnovata stvar. A  da kosmička pravda bude zadovoljena, pobrinuo se svojevremeno komšijski pas. On je svaki put na vrištanje našeg podmlatka noću, reagovao burno, a ko i ne bi? Osim Anđelka, naravno. Kad naše čedo zavrišti, pas se rastrči po stanu, napred, nazad, cvili jako. Smiri se kada i se i naše dete smiri. Zato neka kuglaju, neka bacaju te stilske fotelje, neka igraju fudbal. Tek da nas podseti kako je naš komšija ispod nas, preživljavao naša ludila.

Smrkne se mužu mom i poželi da kaže nešto. Nemoj, seti se kakvi smo mi bili. Kaže, ali ona je plakala, a mi smo je smirivali, bog te mazo. Ovi imaju ceo teren gore. I po pravilu, dete se utišava oko jedanaest uveče i naglo pojačava oko šest ujutro. Kosmos, kažem ja. Kosmos i kada se sinoć sruši glasno nešto na našoj terasi, a ja po osećaju znam da je odozgo. Je li to trauma neka?

Ima u našem okruženju pozajmljvanja i urednog vraćanja plastelina, svezaka, banane ili brašna. Ali mi je najslađe kada se pozajmljuje kafa, kao nekada, u nekoj zaboravljenoj šoljici. O, divnog li brda našeg i komšiluka plus!

Kod nas se svetla pale na senzor, koji ponekad ne reaguje na mene, omalenu, a Badža je najveći komšija i živi iznad nas.

Malo mi je čudno ono što viđam ovih zadnjih meseci, a što očito egzistira mnogo duže. Samo je valjda prolazilo mimo mene. Veštačke obrve. Veštački nokti. Veštačke kose. Veštačka tela. Možda i veštačka pamet, šta ja znam?!

Mislim, za početak da apostofiram, volela bih da se moje bore manje vide i volela bih da mi je na torti dvadeset osam svećica, moj čaroban broj. Ali, samo u mašti. Sve moje volim. Volim i da se doteram i mada retko , volim i štikle. Osećam se pomalo moćno kada sam malkice viša, a noga mi još zategnutija. Volim da sama sredjujem svoje obrve, mada sam probala i u salonu. Dobro je, samo mi je malo gubljenje vremena, umem to i sama da uradim i to dobro. Pedikir, manikir, može ponekad baš, inače ne vidim neku preveliku mudrost dok se to radi sa noktima, rukama i nogama. A, da, veoma sam uredna, čista, podrazumeva se, sjajne kose, tačnije ovo malo kose koje imam.

Pa, lepo onda ne razumem, sva ta sedenja po salonima, silna doterivanja, kao da su ona sinonim za sreću. Neka je prihvatljivo da svako sa svojim telom radi šta mu je volja. Neka je mene strah da i sama to probam, a još više što se meni sviđam ovakva, ali kako može da bude lepo kada kreneš sa osamnaest i manje godina da menjaš lični opis i identite, bože mili?! Divna li si devojčice, devojko sa onim što ti je u glavi i svaka iole dobra šminka je tvoj prijatelj u prikrivanju nesavršenosti. Ako je baš po sredi prirodno ogroman nos ili nesrazmerne uši, onda i da je prihvatljivo. Kako ćeš inače da upoznaš sebe, kada si stalno drugačija, zahvaljujući raznoraznim tretmanima i opearcijama? Znaš li uopšte koje su ti prirodne crte lica i ko kaže da ti je to lepše, od onoga ko jesi TI? Čitaj knjige, idi u pozorište, slušaj, ako baš moraš tu muziku, a tiho u svojoj sobi otkrij Vivaldija, Šopena, bar malo ti je poznato ime Betoven? Koristi taj kompjuter za stvari iz kulture, pogledaj neki klasik. Uplati časove jezika, ne jednog, nego više ili bar kupi ubrzani kurs na cd~u, ma idi na youtube, nakon saveta blogera o lepoti i zdravoj hrani. To danas može bilo ko.

Eeee, ali mama joj je takva. Mama je razume i tata podržava. Šta joj oni time poručuju? Pa, je li im bila lepa i dragocena kada se rodila, jesu li joj želeli neka interesantna iskustva i saznanja, jesu li maštali da uči i putuje, da bude neko? Jesu li joj čitali priče pred spavanje, mazili je, tepali joj? Jesu li je učili moralnim vrednostima, ljudskosti i postavljali joj granice i pravila? A, šta ako ih ni sami nisu imali? Šta ako su ih vremenom izgubili, pa devojčici svojoj od šesnaest godina poručili da će joj rado platiti silikone, ako je to njena sreća?

Onda, hvala ti živooote mili što su svi moji prirodni. Ako i imaju nešto veštačko, to je minorno. Svi moji vole knjige, vole putovanja, vole druge jezike i drugačije ljude. Vole svoj izgled i bave se njime, podjednako koliko i umom. Pružaju deci mogućnosti, onih prihvatljivih, oblače ih normalno, neopterećujući ih markama, koje ako i mogu da priušte, ne naglašavaju kao životnu vrednost ili ne daj bože statusno merilo. Razgovaraju sa decom, osluškuju ih, prate njihove potrebe, poštuju pravila, podržavaju ih, obuzdavaju, po potrebi. Igraju sa decom šah i monopol, odlaze u šetnje prirodom, pričaju im o Moneu i Mirou.

Ne, ne, moj svet je drugačiji i zato da mi zajedno lupimo šamar, ako poželim raskoš, novačanu, umesto one duhovne. Imamo našu kvadraturu, baš po meri nas, sa sve terasom pride. Imamo o čemu da razgovaramo i jedni od drugih učimo. Imamo prijatelje i znamo čime vrednost da merimo.

 

Od kako se rodio, ljubomorisala sam na sve što ima veze sa njim. Moji, pardon, naši roditelji bi mogli više da kažu u periodu baš malecnosti naše, a već od pete se dobro sećam šta sam mu sve radila. Možda postoji sestra koja nije maltretirala mlađeg brata, ali to nisam ja.

Bila sam ljubljena i mažena. Prvenica, nego šta. Svi su me obožavali, tako sam saznala, da je moja tetka iz drugog grada, bukvalno pobegla iz bolnice, ne bi li me što pre upoznala. Radovali su mi se i sa mamine i sa tatine strane. I onda sa moje nepune dve godine, dolazi on! Detalje prve dve godine njegovog života ne mogu da navedem, jer ih se ne sećam. Sećam se od moje pete, a njegove treće, mnogo čega.

Nametnuto nam je bilo, takav je moj utisak bio, da sam ja tatina, a on mamin, što sam silno zloupotrebljavala, a godinama unazad, od kada nastupa neka moja zrelost, smatram to potpunim nonsensom. Zato, kada danas vidim takvu podelu, bude mi prava pravcata muka u stomaku i glavi. Mene su veličali kao hajdučicu, a njega karakterisali kao mamino milanče, nije ime, već mamin mili sin. Ja sam volela da se verem po drveću, on nije. Ja sam volela sve da probam, on je išao na siguricu. Tek, kako sam osetila preveliku zaštitu, naravno silno sam je zloupotrebljavala. Namerno sam ga zadirkivala, gurkala, govorila da sve bolje znam. Tako je i sam govorio, Ja to ne mogu, to može Vana. Ja to ne znam, to zna Vana. Započnem gurkanje, ćušnem ga jače, jer sam kao bila jača u nekom periodu, on pokuša da se brani, ja još jače. Prva se onda žalim mami i tati, a kako su neka druga vremena bila, prvo je sledila neka kazna ili njemu ili oboma, pa tek onda objašnjenje.

Kad ga ljuljam u stanu, na našoj pravoj ljuljašci, gledam ga u oči dok ubrzavam ljuljanje, iako sam obećala da ću ovaj put polako, časna reč. On mi nežno kaže, Nemoj, Mana, nije znao da kaže Vana. Onda odlučnije, Mana, ne! Ja ljuljam još jače i brže, Mana, prestani. Ne prestajem, đavo u meni se sladi. On se silno naljuti i kaže mi, Matejina Mana, to je bila neka psovka. On se onda žali mami i tati, ja poričem i oboje u kaznu.

Maltretiranje u kvizovima znanja do iznemoglosti, do tačke kada on proključa i neće više da priča sa mnom. Mene baš briga, ali mu se iz dosade izvinim, a on jedva dočekao da se pomirimo. Voleli smo da se bijemo, hm, da ga bijem. Nisam uživala da ga boli, ali mi je bilo zabavno da ga maltretiram. Jednom sam baš preterala. Prepričavali smo kasnije bubanj veš mašine, ne verujem da sam ga baš tamo gurala, ali nešto slično jesam i jako sam ga udarila u oko. Đavo u meni se prepao i počnem brzo da se izvinjavam, molim ga za oproštaj i da naravno ne kaže tati i mami. Obeća da neće. Mazala sam ga i nekim kremama, da ublažim masnicu na oku, pre nego što pođemo u školu. On je bio drugi, ja četvrti razred. Nemir mi je rastao na časovima i dobro sam predosetila. Naši roditelji su ponekada imali običaj da dođu da nas vide na velikom odmoru i to tada nije bio blam, već radost i sreća. Ja gvirnem sa sprata, gde je bila moja učionica i u dvorištu vidim kako batu zagledaju tata i mama. Višom silom pozvani, pogledaju ka gore i ne urade ništa, samo me oboje nemo i veoma ljuto gledaju. Kako sam izdržala do kraja na časovima, pojma nemam. Kući neka žestoka kazna, ali najstrašnije od svega, razgovori. To suočavanje mi je najteže padalo.

Poslednja žestoka tuča, po preseljaju u Beograd, desila se u našem novom stanu. Kako su majstori još bili deo našeg renoviranja i useljaja, a mi se jurili oko nekog velikog stola, našao se i jedan šrafciger. Silno me je iznervirala ta jurnjava oko stola i ja zgrabim šrafciger i zamahnem prema njemu, da ga samo udari u glavu. On se u letu obrnuo i zario se bati u slepoočnicu. On u neverici, vadi tu groznu stvar iz svoje glave. Opet plačem i molim ga da nikome ne kaže i nije rekao. Kraj tučama je jedno rvnje, na koje me pozvao, da odmerimo snage. Presamitio me iz prvog puta i pitao, Hoćeš još da se biješ sa mnom? Neću, jači si.

Inače, pravdoljubiv i mio po prirodi. Voleo je Politikin zabavnik, mnogo pre nego što je naučio da čita, pa se zavlačio ispod velikog stola u trpezariji, da na miru secka zanimljivosti, koje je sricao i onda lepio u svoju svesku. Voleo je mnogo da se šali, bio je osetljiv na ljude i sve u vezi sa njima. Uvek je bio mnogo pametniji od mene i uvek su ga interesovale neke novosti iz nauke, dok sam ja čitala Bravo i neka lagana štiva. Bio je pažljiv prema meni, poveravali smo se jedno drugome. Kada smo poodrasli, dosta se zatvorio. Pri kraju srednje škole je, po mom mišljenju, imao baš neku cool ekipu, a ja par drugarica i od tada sam, pa sve do formiranja moje porodice, mnogo želela da i ja budem tamo, sa njima. Pozivao me je, ali sam bila padobranac, oni svi opušteni, a ja napeta u želji da budem što više prilagođena.

U našim dvadesetim, on je izgledao kao mnogo urbaniji, interesantniji lik od mene. A, ja, dosada. Mnogo pričam, hoću da se uklopim, njemu sve moje neinteresantno. Patila sam za njim. Ali.. sve je to prošlo. Sada on i ja imamo neki drugačiji put. Ja ga mnogo volim, neopisvo ovde da stane, a slabo ga zovem. On i dalje voli da se zabavlja u životu, sa prijatnim stepenom odgovornosti, zove me češće.  Bilo je dana kada je mnogo putovao po Evropi i dalje, pa me starija pitala, Kada je uopšte uja u Beogradu? I dalje su mu putovanja pasija, samo tada ništa muzeji i slično. On iznajmi bajs i luta po gradu, dok prženica od njegove sestre prvo to ide da vidi. Ima doktorski rukopis, sluša muziku koja mi se uvek sviđa. Zbog njega sam skupljala, bukvalno dinar na dinar, kako bih otišla na Rony Size. Lepo se razume sa devojkom, koja nam se sviđa, ako smem da primetim? Voli moju decu, odlično se kapira sa zetom. Mislim da mi ništa ne zamera, osim ovog pisanja, možda. Koje ću povući, rado, ako mu se ne svidi.

Neke priče kažu da je trebalo da se zovemo Božidar i Savka, više zafrkancije radi, jer smo rođeni na Božić i Svetog Savu. I kao što je naša nana volela svog brata, našeg ujčeta i debelo ga respektovala, tako i ja padam u nesvest da mu se bar nešto svidi od onoga što imam, kada dolazi do nas.

Dobar je čovek, ovaj moj Boža.

Iz mog života danas bih izdvojila jednu rutinu. Baziraću se baš na ovoj sadašnjoj, bez da se vraćam u godinu unazad, kada je sve bilo isto. Rutina je to. Eto, da zamislimo da je svaki radni dan ovakav. Sledi…

Kada sam prva smena, kao vaspitačica u vrtiću, ustajem u šest. Izvadim iz frižidera pripremljene obroke za stariju, našeg Kikirikija, doručak, užinu joj ubacim u ranac ili stavim novce u novčanik, voćnu užinu, neki slatkiš i uredno, restoranski serviran ručak, obmotan samoprijanjajućom folijom. Na sto obavezno stavim salvete, neku porukicu i vitamine pride. U nadi da će to možda voleti i zašto da ne, dobijati i kasnije?! Bati i meni je sve ovako nas tata servirao…

Idem autobusom na posao i kada sam prva smena ili spavkam ili čitam moju knjigu, koju uglavnom samo tada i čitam. Kada sam druga smena, isključivo čitam. Na poslu sam, radim sa decom neke važne stvari. Kikiriki me je ranije češće zvala, dok me glavna nije pošteno naribala. Tada sam kćerki mojoj rekla, Nastavi da me zoveš i dobiću otkaz! Ništa moja odgovornost za njenu slobodu zvanja i očekivanja odgovora ODMAH. Smanjila je, zove samo ako je važno i telefon od tada ostavljam na stolu, dok sam sa decom na podu ili nekom od kutića, kutaka za igru, da pojasnim. Izvinjavam se što se ponavljam, jedna od najboljih generacija dece, ikada. Čarobnjaci istinski. Za šta je zaslužna i G., bez sumnje.

Vraćam se sa posla. Ako me grize savest odem odmah po Šmizlu u vrtić, ako sam ok sa sobom, popijem kafu, raspremim neraspremljeno i pišem. U tome uživam beskrajno. Očito, nekada sa više uspeha, nekada manje. Ipak, ja pišem i oslobađam se… Zatim sam u Šmizlinom vrtiću. Pozdravljanje sa drugarima traje dugo, a onda hop, evo nas napolju. Ako je lep dan, idemo u park ili šetnju, po nestvarno lepom Banovom brdu. Bajs, roleri, totinet ili samo mi i još neki iz parka. Nešto ručnemo i odosmo na folklor, jer ako igra starija, hoće i mlađa. Ako nema igranja, kući smo i igramo se rešavalica, lutke sređujemo ili pravimo palačinke i ja bolje vladam situacijom ako smo same. Ako je starija sa nama, malo preslišavam, malo, što dragog mi muža mama kaže, gonim da uči i baš tada mlađa ima nešto važno da mi kaže i tako uvek. Znaju roditelji dvoje dece o čemu pričam. Onima sa više dece, moje najiskrenije divljenje.

Najvaljuje nam se mrak. Svi smo na okupu. Ajmo večera i kupanje ili obrnuto, prilagodljivi smo. Za sve vreme dok sam sa njima, trudim se, silno se trudim, da se oglušujem na telefon, jer mi je skrenuta pažnja da sam „mnogo na telefonu“, a kao takva sam loš model devojčicama. Zato se i dalje trudim. Elem, dođemo do spavanja, mlađa leže ranije, uz priču i maženje. Starija se tek razbudila da nam priča i prepričava. Zaspi mlađa, zove starija, čitala je pred spavanje, jer voli, sada bi malo da se poveravamo jedna drugoj, više ona priča, mada me uvek pita, Mama, kakva su bila deca danas u vrtiću? Onda krenu tajne, nadanja i očekivanja i da gorim na lomači kada god poželim da ubrza. To je čitav film, od onih par sati u školi i njeno uzbuđenje dok mi saopštava, a moja iskrena radost jer to deli sa mnom. I na kraju, Češkaj me malo, znaš kako to lepo Bajka radi. Nekada me baš mrzi, jer jedva čekam da smo malo sami, on i ja.  A sve češće mi je nestvarno da još uvek to želi i onda, mada mi se spava, i onda kada znam šta još treba da uradim i onda kada sam ga željna, pristajem i ostajem još dva minuta i još dva i još dva, jer je ona sada tu…

Prođe me ta nežnost i krećem veš da razvrstavam, stavljam u mašinu, perem ono što moram od sudova, ostalo takođe slažem u mašinu. Tuširam se za dva minuta, da mi ostane pospanosti dovoljno i onda želim da sam sa mužem, kako god, samo da nešto radimo zajedno. Posle bilo kakve romantike, krenem da spremam obroke, sa početka, za sutra. Uzmem knjigu, kao imam snage, navijam budilnik, milujem neke rituale i zahvaljujem mnogo iskreno i jako.

Onda mi je lepo dosadno kada je drugačije, ali ne zadugo. Brzo krenem da se opuštam i uživam u vikendu, pozorištu, akcijama, druženju i svemu što je lišeno rutine. Razvlačim se u pidžami duže, to je pre renoviranja stana, jer i dalje spavam u kvazi pidžamama, što ću u nedelju da dovedem u red. Vikendom malo detaljnije sređujem kuću, sa apostrofom da se borim sa zamkom, nije vikend samo za to. Vikend je da baš uživamo.

I onda, evo ga ponedeljak, mrzak samo dok ustajem, časna reč. Krećemo tako nas četvoro iz početka, još ovaj dan, ovaj mesec, ovu godinu i neka traje i traje. Slede promene, neminovno i kad bolje razmislim, dobra mi je ova rutina moja. Biće dana kada će babi i dedi ova rutina na nedostajanje da se svede i to veoma brzo.