Komšiluk priče i Badža

Mi baš imamo fin komšiluk, najstvarnije. Posebno dragi naši M., stan do nas. Postali smo i drugari, simpatišu nam se i deca. Imamo i mnogo dobru porodicu na četvrtom spratu. Većina je pristojna, javljamo se jedni drugima uz osmeh, otvaramo ili pridržavamo vrata, pomažemo oko nošenja kolica za bebe.  Dok sam ja bila bebeća mama, uvek, baš uvek se neko našao da mi pomogne oko kolica ili milion i jednom kesom iz Maxija, časna reč. Volim moje komšije, koje smeće uglavnom  bacaju u ove napredne kontejnere, nekad ih nogom pridrže, al većinom to rukom čine. Sad je malo frka oko izbora predsednika kućnog saveta. Naime, ovi prethodni su bili fenomenalni, ali su se baš umorili i naradili, da ne kažem preselo im. Bilo je i dobre saradnje, a i poneko pljuvanje u lice, bukvalno. A, oni, ljudi entuzijasti, farbali, čistili, razgovarali, dogovarali. Još se nismo usaglasili oko izbora novog nam domaćina, osim što se lepe zabavne poruke za molbu starima da se vrate.

Ovo sa početka je opšte mesto u našem soliteru. Ima tu potrebe za nekim popravkama, no in genaral dobri ljudi. Ja bih da vas upoznam sa ovima ispod i iznad nas.

Prvo, komšije ispod nas. Stariji bračni par, žive sami. Često su im u gostima deca i unučad. Ljubazni i prijatni. Nemam pojma, kažu da ovaj naš Anđelko nije bio baš cvećka ranije. Naša iskustva su veoma pozitivna sa njim. Pominjala sam ranije koliko je naše mlađe dete plakalo, posebno noću i čuvenu rečenicu oca našeg deteta, ako bi pozvonio Anđelko, da se požali na buku, što se nikada nije desilo. Otac deteta je bio spreman da kaže, Evo ti dete, pa, ga ti uspavaj. Međutim, nije bilo potrebe za tim. Nosile su naše komšije hrabro svoju muku sa nama. Uvek prijatni kada se sretnemo, pomoć oko vrata i kolica se podrazumeva. Samo je jednom nama prišao naš Anđelko i iskreno nas podržao, Divimo vam se, ona toliko plače, a vi ste i dalje dobro, da ne kažem normalni.

Zato se baš trudimo da sada budemo normalni, kada smo već prestali da plačemo i spavamo celu noć. Mi samo povremeno imamo folkloraške nastupe. Starija godinama igra i ponekada nam pokazuje korake. Mlađa je od skoro folklorašica, pa tek pomalo obuva baletanke za Vlaško kolo. I veoma retko se odigravaju časovi tehnologije. To je kada mlađa uzme obruč i vrti ga oko vrata, što samo po sebi i nije glasno za komšiluk. Glasni su tupi udarci, tog pomagala tehnologije pri padu istog. I tad nastupa otac familije, koji prekornim glasom poručuje, Ajde dosta, smiri se. Nisu nam ništa govorili dok si plakala, možemo sad bar da budemo tiši? Tako da veoma diskretno vežbamo sport i korake. A, evo setila sam se i još jedne situacije tik ispred Anđelkovih vrata. Bacila se mlađa na beton, plače i protestvuje, ori se soliterom. Izlazi mili nam komšija, vidi je i kaže, O, dete drago, jesi li dobro? A, vi kako ste?

E, evo prave filmske priče ili knjiške ili već neke neviđene storije. Komšije iznad su direktno odatle došle. Oni su vlasnici najluđeg kombija za putovanje, sa sve zavesicama. Oni su prilično krupni i glasni ljudi. Ima ih dvoje na spisku stanara, a zapravo je horda gore. I to je njihova stvar. Njihova je stvar i kada smo se useljavali, pa nam curila neka voda odozgo, da neće da nas prime na razgovor. A, onda kada su nas primili, neće da poprave ono što je do njih, Pa, nismo mi krivi što od nas curi u vašu kuhinju? I na kraju dođe vodovodno odeljenje, presloži im pločice, reši problem i uredno sve vrate na mesto. Kažu, nisu imali pojma da može i tako, a da oni ništa ne plate, jer nisu oni krivi što se ta voda sliva u naš stan. Pride, neki čudni odnosi su nalagali da snajka njihova nikako ne može da bude sama kada dolaze majstori, jer se plaši. Mora neko od njih, odraslih, da bude sa njom. Ok. Ok.

Prošlo je sve to i rodilo se unuče. Plače dugo i uporno. Tišina. Mi najmanje imamo pravo da nam smeta. Slatka beba, muče je neke bebeće stvari. Porasla beba do neke treće godine i svako veče igra ragbi u stanu ili u stilu Ramba baca fotelje po podu. Ili se možda kugla sa daskama od kreveta. Jer, leti sve odande i preti da će da se sruči na nas. Deca naša u početku reagovala pitanjima, šta je to? Sada im je neobično, kao večeras, kada mališa nije tu. Tišina ih uznemirava, teže zaspe obe. Navika je čudnovata stvar. A  da kosmička pravda bude zadovoljena, pobrinuo se svojevremeno komšijski pas. On je svaki put na vrištanje našeg podmlatka noću, reagovao burno, a ko i ne bi? Osim Anđelka, naravno. Kad naše čedo zavrišti, pas se rastrči po stanu, napred, nazad, cvili jako. Smiri se kada i se i naše dete smiri. Zato neka kuglaju, neka bacaju te stilske fotelje, neka igraju fudbal. Tek da nas podseti kako je naš komšija ispod nas, preživljavao naša ludila.

Smrkne se mužu mom i poželi da kaže nešto. Nemoj, seti se kakvi smo mi bili. Kaže, ali ona je plakala, a mi smo je smirivali, bog te mazo. Ovi imaju ceo teren gore. I po pravilu, dete se utišava oko jedanaest uveče i naglo pojačava oko šest ujutro. Kosmos, kažem ja. Kosmos i kada se sinoć sruši glasno nešto na našoj terasi, a ja po osećaju znam da je odozgo. Je li to trauma neka?

Ima u našem okruženju pozajmljvanja i urednog vraćanja plastelina, svezaka, banane ili brašna. Ali mi je najslađe kada se pozajmljuje kafa, kao nekada, u nekoj zaboravljenoj šoljici. O, divnog li brda našeg i komšiluka plus!

Kod nas se svetla pale na senzor, koji ponekad ne reaguje na mene, omalenu, a Badža je najveći komšija i živi iznad nas.

Leave a Comment