O nasilju

Da li dovoljno pričamo i kako reagujemo na nasilja nad decom, u vezi sa decom i u vezi sa svim porodičnim odnosima? Umemo li da ih prepoznamo? Ako ne prepoznajemo ništa drugo, osim vidljivih tragova po telu, da li uopšte znamo kome treba da se obratimo, ako se i sumnjica pokaže na nečijem primeru? Ili okrećemo glavu, možda iz straha? Kome naposletku verujemo da bi bio adekvatan za pomoć?

Pričalo se ovih dana na ovu temu u mom okruženju, a i inače na ovakve stvari reagujem, na način koji mi deluje ispravan. Zovem, pitam, kažem, savetujem se. Oduvek volim decu, a još više od toga volim duševni mir, kako svoj, tako i svih ljudi. Situacija jebezbroj i to je ozbiljno zabrinjavajuća slika, koja je itekako lakše rešiva u vrtiću. U školama se neke scene mere sa najstrašnijm horor filmovima.

Mama se bavi sumnjivim radnjama, sa sumnjivim tipovima, dete vidi i nemoćno da na bilo koji drugi način reaguje, iskaljuje svoje nezadovoljstvo nad vršanjacima u školi. I ozbiljna je pretnja po drugu decu. Nije samo rešenje da to dete prestane sa napadima na drugu decu, a moralo bi, već da se neko pozabavi i samim detetom. Ne verujem da neko uživa da je zao i da povređuje druge, posebno na takom mladom uzrastu, pre mi se kao zaključak nameće, da dete ne zna drugačije, a nema kome ili ako i ima, ne zna kome da se obrati. S tim što u konkretnom slučaju, dete i ne zna da mu treba pomoć, a roditelj je nem, jer nije ni prisutan.

U jednoj drugoj školi, jedno dete sitne građe, teroriše veliki broj dece i krupnije i starije od sebe. Škola reaguje tako što ga premešta iz odeljenja u odeljenje, ma nije nego, baš će tako problem da se reši. Socijalna služba se stidljivo pojavi i ode, a nastavnicima ustvari zaista vezane ruke. Ne mogu ništa sa detetom, jer roditelji odbijaju saradnju. Dete uveliko pokazuje svoje huligansko ponašanje i na ulici, malo mu je školsko dvorište, a ne mogu da ne čujem vapaje nastavnika, koji kažu da nisu kompetentni za rad sa takvim detetom, na primer. Šta stvarno može da uradi dežurni nastavnik, koji predaje matematiku, kada se pomenuto dete zaključa u školskom toaletu i snažno udara po vratima istog? Roditelji nedostupni i na telefonu i bukvalno u svakom smislu.

Možda bismo mogli bar malo da uradimo, ako oblike nasilja prepoznamo u nekoj porodici, na ulici ili vrtiću dok su deca još u predškolskom uzrastu? Možda bi takva druženja, namerno izbegavam reči kao što su sastanci i slično, osvestila neke od nas, možda bismo uspeli da bar u nekom slučaju budemo na bilo koji  način prevencija za buduća nasilna ponašanja? Dopadaju mi se ideje o radionicama tog tipa, koje bi se bazirale na prepoznavanju, nekoj vrsti obuke i na kraju na važnim informacijama, kome treba da se obratimo ako neku vrstu nasilja prepoznamo? I ne sa ciljem da budemo potkazivači, već pomoć i podrška. Da više saznamo koja je uloga psihologa, pedagoga, kada se uključuje socijalni radnik, u kom trenutku reaguje socijalna služba? A obzirom na manjak pomenutih kadrova i po vrtićima i po školama, da kopamo još dublje, da damo svoj doprinos za jačanje ovakvih veza. Pisanjem, pričanjem, razgovorima, obraćanjem medijima, urodiće plodom bat nešto. Imperativ je da verujemo da možemo bilo šta da uradimo, isto kao što nikako ne bismo smeli da okrećemo glavu, jer se to nekome drugome dešava.

Ja ću da pišem, probaću ideju i dalje da plasiram, kao što izvestan broj ljudi već radi i ja im se iskreno na tome divim. Biću akter u radionicama, pažljivo ću, kao i do sada, slušati i decu i odrasle. Dići ću svoj glas i na ulici, odbijam da se plašim. Kao što je jedna mama pre neki dan u parku reagovala na verbalna vređanja starije dece nad jednim osmogodišnjakom. Prišla im je tiho i zapitala ih da li stvarno znaju šta sve znače izgovorene reči i da li misle da su mnogo jaki kada plaše nekoga znatno mlađeg od sebe? A onda ih je i pitala, Što ga uopšte zastrašujete, ako vam se ne dopada, nemojte da mu prilazite?! Ima dece koja se postide i prestanu, bar u tom momentu, možda će i razmisliti. Slažem se da je to malo, ali je ipak bolje od ni malo reagovanja.

Ja nam svima, najiskrenije, želim da budemo dobri prema sebi i svojoj porodici, da decu učimo pristojnom ponašanju i da ih ohrabrimo da nam kažu ako su primetili neki od oblika nasilnog, agresivnog ponašanja. Nije uvek neophodno da deca reaguju, možemo mi da budemo prenosnici i kažemo gde treba, jer smo prethodno naučili ponešto. Tako ćemo i svoju decu naučiti da sutra, kao zreli i odgovorni ljudi, reaguju i pomognu nekome.

Leave a Comment