Moj Majdanpek

Da vam malo pišem o Majdanpeku. Ih, kako sam u njega bila zaljubljena. Bila bih i dalje, da je to taj Majdanpek. Sad se samo tako zove. No je zato najlepše detinjstvo proživljeno tamo i zaslužuje neki redak.

I tata i mama su se fakultetisali, znam da je nepravilno, ali mi se sviđa, u Beogradu, pridošli iz Šapca i Negotina. I onda moj deda nađe mami posao, taj ili ni jedan, a tata, rudarski inžinjer zapadne tu. Dalje, ona je lepo pevala, on je imao mnoga znanja u glavi i oni se zaljube. Tako, dođemo ja i bata.

Ja vam slabo stojim sa brojkama i nemam pojma koliko nas je živelo na koliko kvadrata. Znam da smo bili mi i Vlasi. Verovatno i neke druge nacionalnosti, nebitno mi je bilo. I sada je. Živeli smo u šasnaestospratnici, tako su je zvali. Mi smo bili na dvanaestom spratu. Najlepši stan na svetu. Velika dnevna, velika spavaća soba, bata i ja u finoj zajedničkoj, poprilično prostrano kupatilo, neki silni hodnici, taman da imamo i ljuljšku u stanu, ostava i super dobra terasa.

Bata i ja zaštićeni ,veseli, svoji. Gradić miran, nema potrebe ni vrata od stana da se zaključavaju. Male, uzane ulice i mi bezbrižni na njima. Posebno kada je zima. Vozači ozbiljno vode računa o nama, sankašima i puštaju nas da se sankamo gde nam je volja. Prave se neke zamišljene staze za skijanje, dok ne poodarstemo i zaslužimo da nas roditelji vode na velike staze, sa pravim žičarama. Tu sam dobila prvu ciciban diplomu, za prvo osvojeno mesto, a posle sve neke za učešće. Tako nekako i bata. A staze najlepše na svetu, žičare nigde savremenije, sa sve onim crvenim tanjirom ispod zadnjice, totalni hit.

Majdanpek u proleće i jesen, skoro pa isti. Sivkast, ali živ. Mnogo nas je tamo bilo, za moj ukus baš kako treba. Stalno u parku i pesku. Trknemo do stana da jedemo i tako sve do škole. Kada smo krenuli u školu, prvo malo završimo obaveze, pa opet posmatranje punoglavaca, šetnja do Rajkove pećine i čuvenog veštačkog jezera. Tamo raširimo ćebad, šta je ko doneo i sladimo se. Mada, to nam je bilo dozvoljeno samo ponekad, uglavnom da smo tu, da nas vide roditelji.

Kroz Majdanpek je tekla reka Pek, simpatična rečica. Bata ima nešto drugačije iskustvo sa njom. To će on da kaže. I glavna je fora bila, ona deca sa druge strane reke i mi sa ove, kao i naše škole, Šta, ideš u Novu, ja idem u Staru školu. I onda, koja je škola bolja, kao Zvezda i Partizan, kao Novi Beograd i Zemun, kao blokovi na Novom Beogradu, kao Banovo brdo i Žarkovo, kao u gimnaziji, centar ili periferija.

Meni je kao maloj bilo super važno da svi znaju gde je moj grad. Tako, kada idemo na more u današnju Crnu Goru ili Hrvatsku, dovoljno je bilo da pomenem, rudnik zlata Majdanpek, svi su bar čuli za to mesto. Mesto gde je okosnica svega bio Dom kulture, rudari, blizina Lepenskog Vira i tada najlepši hotel u okolini, kao i čuveno prevozno sredstvo svih koji su imali veze sa rudnikom, a moj tata je bio jedan od njih.Ako se ne varam, zvali smo ga Gaz, neki kao džip, ali specijalan. Imao je velike gume i mirisao je đavolski izazovno. Bila sam počastvovana kada bi me tek ponekad vozili u njemu.

Mali centralni park, u neposrednoj blizini moja škola, tamo dalje ona druga. U samom parku biblioteka i bioskop. Što sam tu, u tom bioskopu poželela da budem glumica, čudo nad čudima. Htela sam da budem ja Drew Barrymore, da mogu očima da stvaram vatru ili da se zaljubi u mene Ralph Macchio iz „Karate Kid“, prvi deo. Platno mi je delovalo kao naš soliter, a ja glavna glumica. Plakati svuda po gradu, taman da krišom uzmem jedan i maštam da sam ja njemu. A onda slušam Brenu u novoj hali sportova uživo. Zbunjivali su me svi ti sadržaji.

I kako to zna da se namesti, maštala sam, sa svojih valjda osam godina, da ću kada budem velika živeti u Beogradu. Kako bi mi Beograd bio bliže, bez treptanja sam gledala košarkašku utakmicu, ko zna koje lige, između naši Majdanpečanki i budućih naših Beograđanki. Kako su mi gospodstveno delovale ove igračice iz Beograda, kao da su sa druge planete došle. Da bih, kada su nam predočili da se selimo za Beograd, pokazavši nam svoje nove lične karte, mrzela naše roditelje i u naletu da iste pocepam, shvatala da samo Mjadanpek volim. Tako sivkast, malen, pun mog i ko zna čijeg sve detinjstva.

U Beogradu su me, u petom razredu osnovne škole, ionako zafrkavali kako izgovaram padeže. Nakon završenog prvog polugodišta petog, pozdravili smo se u srcu i Majdanpek i ja. Uz sporadične susrete, razišli smo se.

Osim, što uvek u mislima imam tamo najlepše baklave i bozu, burek sa jabukama, skijanje i pećinu i moju učiteljicu Safetu.

Comments

  1. Gordana Vučinić Opalić

    Joj, divne, divne uspomene…Sećam se polaska u školu i tvoje crno-bele karirane haljinice sa velikom belom kragnom i crvene šnalice… Da mogu da vratim vreme unazad…

  2. Ivana Vana

    Znas koliko puta pozelim da vratim vreme unazad. Tako nekada kao da sam mala ja, a vidi koliko je proslo. Pamtim i ja tvoju crvenu haljinu i kratku kosicu i zagonetan osmeh. Ljubim te, mila moja…

  3. VESELIN

    Divno !kada krenem u setnju prodjem sada cuvenom sesnaestospratnicu !Jer je tu zivela i prozivela naj trenutke svog detinjstva !Moja draga prijateljica VANA!! U trenucima kao da cujem graju dece i malu VANU !!!lepo osecanje !

  4. Ivana Vana

    Ih, Veseline kako me uvek raznezis. Hvala sto mislis na mene. Zagrljaja i poljubaca mnogo tebi i tvojima.
    I pozdravi mi dvanaesti sprat.

  5. Beti Majcen

    Hvala na ovako divnom tekstu. Majdanpek i sad ima dusu,deca bezbrizn se sankaju i skijaju gde gid im se ukaze priliku, seneaestosoratnica se „podmladjuje“ . Ali zao mi je sto Majdanpek vezuju danas samo za Bor i „propali“ rudnik,rudnik koji je izgradio celu SFRJ,rudnik od kog Majdanpek jos zivi i ,nadam se,zivece,barem zbig bezbruznog detinstva nekih novih klinaca. Pozdrav iz sesnaestospratnice💋

    1. Ivana Vana

      Draga Beti, hvala na komentaru. Neizmerno mi je drago da Majdanpek veselo zivi.
      Srdacan pozdrav, Ivana Vana

  6. Majdanpecanka

    Povremeno pratim tvoj blog. ..
    Lep tekst 🙂
    Iskoristicu komentar da pozdravim „beli dvor“

  7. Ivana Vana

    Draga Majdanpecanko, svidja mi se tvoj potpis, sentimentalno zvuci.
    Hvala sto pratis moje pisanje, kritike su, takodje, dobrodosle.
    Hvala sto ces preneti pozdrave.
    Veliki pozdrav i tebi…

  8. Marija

    Živela sam u tom čarobnom gradiću do. 1989.god., do kraja osmog razreda. Tu jr ujedno bio i kraj kog detinjstva. Rado ga posećujem i sada. Hvala… baš si me „dotakla“… identičan osećaj, selibda za Bg.
    P.S. Pozdrav za moju Zvezdu 😉

  9. Dada

    Svaka čast na ovom lepom tekstu.I ja sam odrasla u Majdanpeku i mene vežu lepe uspomene za taj grad.Tu sam rodjena,školovala se,radila 20 godina i na žalost otišla iz njega.Vratila si me u detinjstvo i najlepše dane.

  10. Ivana Vana

    Hvala iskreno na komentaru. Iz nekog razloga mi je promakao do danas.
    Drago mi je da imate lepe uspomene na nas divni Majdanpek.
    Srdacan pozdrav.

Leave a Comment