Kada sam prvi put sa mojim tadašnjim dečkom, a sadšnjim mužem tražila stan, kako bismo se voleli u miru, jer zajednica nije dolazila o bzir, bilo nam je važno da je čisto, toplo i relativno blizu posla. Malo smo zvrckali telefonom, malo gledali na fotografijama neke preporuke, da bi na kraju presudila pomoć prijatelja. Prijatelj je imao prijateljicu koja će tada prvi put krenuti sa izdavanjem stana. Odemo, tu negde oko centra brda, novo sve. Veoma malo i veoma skockano. Naših budućih dvadeset sedam kvadrata, bez terase. I sa terasom je ista kvadratura, jer, nema terase. Zato je postojalo baš lepo dvorište, koje je dolazilo u obzir na korišćenje.
Uselili smo se odmah sutra, nakon što smo pronašli naše prvo carstvo. Pozajmili malo tanjira i šerpi, ja raspakoval tetkinu posteljinu za moju udaju, iste boje kao kafanski stolnjaci, na kvadratiće u dve boje. Milina za početak. Nemamo telefon, fiksni se tada često koristio, te se brzinski razgovori obavljaju mobilnim telefonom. Čini mi se da je tada to razgovaranje mobilnim bilo baš skupo, izbledela mi je tačna informacija. I prva mi čestita na samostalnom životu, jedna od dve moje vile zaštitnice. E, pa, uživajte i volite se i ne zovite goste bar tri dana. Ja skakućem i ljubim mog dečka silno, možda i malo grubo. Od sve siline.
Prvi vikend idem sa sestrom u neku šmensi radnju po nov komplet tanjira i taj nas je komplet pratio do ovog našeg stana, tačno deset godina. I sada imam par primeraka kompleta, htela sam da poklonim, svima je višak, zato čuvam za naš budući splav jednog dana, tamo će se sve rasparano uklopiti. Moja je sestra bila i ostala esteta i zaključujem da bi i danas ti tanjiri bili sipmatični, nekako rustični. Greajanje na TA peć je funkcionisalo, mada je bilo bolje leti. Bez obaveza prema bilo kome, osim da se volimo nas dvoje, ustajem knap za posao i veselo počinjem druženje sa decom. Nakon posla jurim, da ga sačekam prva, u našem stanu. Velika soba, a ostalo u deminutivu, istinski i po srcu, naša kuhinjica, naše kupatilce. I naš prozor koji gleda na dvorište. A gazdarica za deset plus. Kad god nešto zgotovi, donese i nama. Račune nam ona regulisala, lako posle izmirimo što je naše i vrhunac pranje veša. Nije odmah bilo mašine za veš, pa nam je ponudila svoju mašinu, a sutradan nas veš čeka složen ispred stana, sa porukom, Hiltonovci moji, nadam se da ćete biti zadovoljni. To stvarno ima samo u Hiltonu, plus ova ljubaznost i dobrota, i bolje od hotela.
U tom stanu smo proslavljali veridbu, udadbu, odnosno ženidbu i rođenje naše prve ćerke. Znalo je u taj stančić da stane i do trideset ljudi. I silno sam žalila kada je nekako prirodno došlo vreme da odemo u malo veći. U ovom prvom mi se sve mnogo važno desilo. I prvi je.
Potraga za drugim podstanarskim stanom je trajala pet dana više nego za prvim. Opet smo imali sreće da naiđemo na fine ljude, koji su samo jednom, na samom početku našeg stanovanja, došli da vide kako smo se skućili. Isto kao i prve gazde, sve su nam iskreno rekli, tako i informaciju da je teško naći mesto za parkiranje kola. Sada smo imali i kola. Meni se toliko dopalo što su nam bez uvijanja sve predočili, da sam ja u telefonskom razgovoru znala da ćemo mi naredne godine živeti u njemu. Ovaj put smo se razbaškarili u četrdeset dva kvadrata, plus terasa. Naša, tada dvogodišnja, ćerka dobila je svoju sobu, a mi prostranu dnevnu sobu, sa simpatičnom kuhinjom i velikim kupatilom. Terasa je služila da se ćerka leti brčka u kadici i suši veš. I to je bilo sve što smo od terase i očekivali. Uvek smo više boravili napolju. Iz tog stana je naš kikriki krenula u vrtić, tu je doneta odluka da će moj muž ubuduće samostalno da deluje, u tom sam stanu spremala ispite za fakultet. Taj stan je bio domaćin najlepšoj zabavi, povodom mog rođendana, sa preko četrdeset ljudi, kada smo odglumili Notebook kiss. I baš u tom našem stanu smo saznali da ćemo i po drugi put postati roditelji, a da će se naš predškolac ostvariti u ulozi sestre. Znali smo da je vreme za pakovanje. Moglo je tu i sa dvoje dece, ali su se kockice fino slagale i pokazale nam da sada možemo i u pravi naš stan, bez predznaka podstanarski.
Sa stomakom velikim krenula sam u potragu, muž je dolazio kada je delovalo da treba. I kao i prethodna dva puta, opet sam se u ovaj stan zaljubila. Samo sam ovaj put osim vizualizacije, pravila i konkretne planove. Napravila sam listu, kao po Tajni, ko bi se sve radovao da mi imamo baš naš stan. Spisak je bio oho dugačak. Vrlo nevična crtanju, ipak sam iscrtala stan i zalepila ga na frižider u starom stanu. Crtež i danas čuvam. Onda sam napravila novu mapicu, sa isečcima iz novina, kako bih volela da stan izgleda nakon preuređivanja, jer je baš bio ruina. I najlepše osećanje, zamišljala sam našeg budućeg prvačića kako sa rancem ulazi u naš stan. Znala sam tačno kako joj se ranac klati na leđima. To mi je bilo kao laku noć, svako sam veče videla taj film.
I posle mnogo pregovora, imali smo naš stan. Naš, baš! Mesecima smo živeli kod mojih roditelja, a oni u našem podstanarskom i ne postoji dovoljno veliko hvala za to, dok smo sređivali naš komad mira i lepote. Kada smo došli jedne večeri da prespavamo, nas sada četvoro i dugo tu ostanemo, sećam se osećaja neizmerne zahvalnosti. Posebno sam tu zahvalnost izgovarala, dok sam se prvi put kupala u našoj spejs šatl tuš kabini. Teče voda, a ja se smejem, smejem i lepo mi je, živote dobri.
Lepo mi je, živote dobri.
Оставите одговор