Male Tesle i njihovi roditelji (Nije što je naše…)

Dragi svi, bez okolišanja, ja znam nekoliko Tesli, Pupina, Leonarada ili Milankovića. Da pardoniram na početku, većina ih je išla u privatni vrić, u kome sam, ups!, deceniju provela radeći. Takođe, moral mi nalaže da napomenem da je mnogo više bilo istinski posvećenih roditelja i onih koji se trude.

Da se vratimo na genijalce. Ja mlad vaspitač, prva generacija u živoootu. Majka mi saopštava prilikom upisa deteta u vrtić, sve talente prvenca im. Crta kao Leonardo, govori skoro tri strana jezika, potrebna mu je posebna pažnja i eto, nosi pelenu još malo, sa navršenih četiri i kusur godina. Teško im ide odvikavanje, on baš ne želi na nošu. Jesam bila veoma mlada, jesam imala iskustva više praksovnog nego praktičnog, ali sam svakako u naredne četiri godine upoznala dete i bila sposobna da o detetu rasuđujem. Crtao je u skladu sa uzrastom, znao je nekoliko pesmica na engleskom i svahili jeziku, ubrzo jeste skinuo pelenu i šutirao nas je cokulama u cevanice naše mlade kad god mu se prohtelo. I volela sam ga mnogo. Iskreno.

Unuk proslavljenog sportiste, što nam je naglašeno prilkom upisa, mama brižna i doterana. Lepo je. Dete  talentovano za sve, posebno za sport, neizostavan je drugačiji pristup u odnosu na drugu decu, ako bih citirala majku. Kao i sva deca ovog sveta, bukvalno sva, bilo je u pitanju simpatično dete, nasmejano, koje je imalo poteškoća sa sluhom. Vrlo pažljivo sam pristupila toj problematici i nakon razgovora sa mamom, osećala sam se ružno. Ah, da, zaboravila sa da kažem da će možda delovati da on ne čuje dobro, verujte, on samo folira. Doslovce. U nastavku druženja sa detetom, ispostavilo se da dete zaista slabo čuje, što se prirodno odrazilo i na govor. Umesto sporta, voleo je da se osamljuje i veselo gleda u neki prizor njemu interesantan. Ovde već imam potrebu da pojasnim uslove mog rada. Radila sam sa maksimalno dvanaestoro dece u grupi, od toga se dolaznost beležila brojem ispod desetoro dece, a kako je neumesno da ja pričam o svom raddu, bila bih srećna kada bi ovo pročitali i oglasili se moji bivši roditelji.

Devojčica se bavi glumom i plesom, takmiči se u besedništvu i Verujte, nije što je naša i sami ćete videti koliko je drugačija. Njoj će u vrtiću biti veoma dosadno, ok, što ste je onda upisali, mislim se. Ipak, mi bismo voleli da se ona druži sa vršnjacima i da nakon par meseci krene u stariju grupu. Ako je nešto nekulturno onda je to mešanje u vaš posao, ako već neko hoće da koristi vaše usluge. Nisam slepo verovala nikome, ali mi je razum govorio da lekari obično bolje od mene znaju da li je opstrukcija pluća u pitanju, logopedi su ti  koji će proceniti ima li materijala za rad ili ne, elektirčari da nam srede struju u stanu, pravnici oko neke imovinske rasprave, nego li ja, vaspitač. I kada se susretenem sa tim sveznajućim roditeljima, koji su i lekari i advokati i keramičari i vaspitači i pedagozi, šta ću njima onda ja? Neka preskače tri grupe odjednom, vi najbolje znate. Što dete dovodite u nelagodnu situaciju u vrtiću, da se dosađuje, kada je očito zrelije od sve dece zajedno u grupi?

U državnim vrtićima su roditelji malo oprezniji sa procenama, što pripisujem mnogim okolnostima, od socijalno ekonomskih, obrazovnih, društveno angažovanih i tako redom. Tako da, ako izuzmem sadašnju generaciju, gde su nebesa mislila i na mene kada sam preuzimala ovu decu, koja su nasmejana, voljena i svakako za nešto talentovana, primera je bilo bezbroj. Od toga da je prihvatljivo da dečačić star četiri godine, udara glavom o zid ili pod, nekada do faze samopovređivanja, uz objašenjenje da on tako rešava kada nije po njegovom, ali da porodici duhovnik mnogo pomaže i da su živi i zdravi rodilo im se doš troje dece. Ili deteta koje grize svakoga ko mu se nađe na putu u ostvarivanju njegovih namera, do šeste godine, jer je takvo. Verujte, sve smo pokušali, ono naprosto ima potrebu da grize i zato molimo sve vas da budete nežni prema detetu, jer je naviklo na pažnju i voli da je u glavnoj ulozi u svemu. Molimo vas. Sećanja  neka kažu da su deca sabirala trocifrene brojeve, samo treba videti kada su raspoložena, neka su bili poznavaoci buba i insekata, a pažnje vredan je bio i podatak o ozbiljnim znalcima o dinosaurusima.

Dakle, nije moja uloga da savetujem, već da budem dobar partner u odrastanju dece i hvala što sam imala priliku da to radim i još uvek živim. Sva su deca meni bila dragocena, nemerljiva iskustva i moja učenja i sazrevanja. Još uvek volim što sa decom mogu da legnem na tepih i prizivam kuglicu, kroz vođenu fantaziju, da nam klizi kroz telo i još više volim kada im naglasim da je vreme za zagraljaje, stanu u kolonu i jedva dočekaju svoj red, a budem i sama nestrpljiva da ih sve što pre zagrlim, da ne bude čekača previše. Onda se, gotovo svakodnevno, grle međusobno.

Ljubav deca žele i našu pažnju. Svi talenti će doći do izražaja, deca će naći svoju zvezdu i bez namere da prepotentnost progovori iz mene, potpisujem da će se G. i moja deca izboriti za to. Da sijaju, da blistaju, da greše, popravljaju, da vole i da se klone, da traže i nađu, da smisle i odustanu, da se smeju i raduju, tuguju i plaču i opet, da vole.

I zato je spadalo u kategoriju nezamislivo jedna enciklopedija koju je moje rođeno dete dobilo za svoj treći rođendan, a na njo je pisalo za uzrast od osam, pa dalje. Dete treba da je dete i da živi svoje detinjstvo, na koje mora da ima pravo. Ako u detetu čuči genijalac, ja imam veru da će se genijalnost prepoznati.

 

 

Leave a Comment