Dobri ljudi, roditelji

Lično znam dve veoma bliske porodice, gde su tate, tate na papiru, ali su beskrajno veliki u očima svoje dečice. Žvaka, žvaka, od tate je.  Može da bude i obrnuto, može mama da bude nevidljiva. Suština je u prihvatanju.

Mama prva je brzo shvatila kakva je čija uloga. Na prva nejavljanja, odlučila je da ide dalje. Sa svojim detetom. Bez trovanja deteta kojekakvim podacima. Bavila se sobom i svojim detetom. Imala je podršku roditelja i sigurno zbogom prethodnoj priči. Osećala je odlučnost u nameri  da ona i dete budu dobro. Bavila se naslednicom svojom, igrom, trčanjem, pevanjem, posećivanjem raznih manifestacija i spisak je predug. Odlučila je da bivšem kaže hvala, u sebi, jer ima nju i da nastave svoje putovanje.

Razgovori, dogovori, viđanja po sudovima, nebitan su segment ove priče. Ona je sačuvala sebe i odlučila da može. Sama na letovanje sa detetom, sama u bioskop, sama u vrtić. Na dečija pitanja je odgovarala iskreno, u skladu sa uzrastom i to je bio njen bingo. Niti je ulepšavala, niti omalovažavala. Postupci druge strane su govorili sami za sebe. Dete je prihvatalo. Dete je i patilo. U danima patnje, strpljivo je razgovarala i sa što manje reči objašnjavala. Grlila je, milovala i kraj deteta spavala. To što se, nakon njene imaginarne odluke da zauvek ostanu samo njih dve, pojavio pravi on, samo je zahvalost nebesima ali to nije tema ove priče.

Mama druga se duže zadržala u lošoj priči, a opet dovoljno kratko da namanje moguće povređeni izađu i dete i ona iz iste. Sećam se svih detalja njihovog odlaska i njene ljubavi prema ocu zajedničkog deteta. Sećam se patnje i bola i opet odlučnosti da ona i dete žive neku drugu priču. Sreća, kao i u slučaju mame broj jedan, jeste podrška njenih roditelja.

Dete je postavljalo pitanja, mama je odgovarala, suzbijala svaku emociju u vezi sa tatom. Jer je dete bilo malo. Opet, kako bi bila sigurna da radi dobro, konsultovala je stručno lice, onda kada nije bila sigurna, što me napominje samo po sebi, da je isto radila i mama prva. Čitale su obe mnogo štiva na tu temu, razgovarale sa nekim roditeljima, ali se nisu ustručavale da zatraže pomoć!

To je suština. Niko od nas ne zna sve odgovore. Ni oni koji žive skladno, ni oni koji su u skladu sa sobom i svojim detetom, uz vidljivo odsustvo oca. Ili majke.  Moj naklon obema. Dobile su prave odgovore, podršku, razumevanje. Kako odgovoriti na škakljiva pitanja, kako se postaviti u konkretnoj situaciji. Kako pomoći da tuga bude što prihvatljivija za dete…

Ja njihovu trenutnu bol na novonastalu situaciju mogu da prenesem citirajući ih, ali mi je mnogo fascinantnija njihova želja da su odlično u svojoj koži, da su najbolje baš ovakve, da vole život i zahvaljuju mu. Da su zahvalne očevima svoje dece, jer imaju to blago. Ne sude im, ne omalovažavaju, ako ima potrebe za kontaktom od strane deteta, podržavaju ga, a očinske figure govore u svoje ime i u njihovim životima sve je jasno.

Mama i tata nisu mogli više da budu zajedno iz tog i tog razloga, deca su već poodrasla i mnogo bolje razumeju. To će uvek biti tvoj tata, baš kao što sam i ja tvoja mama. Još više imam potrebu da dodam koliko su svesne obe da ta imaginarna tatina žvaka može da bude veća od života sa mamama, ali samo dok tata ne pokaže ko je zapravo. I obe imaju veru da će ti odnosi jednom biti dobri. Nakon svakog ne javljanja i nepojavljivanja, nakon svakog propuštenog rođendana i ne kupljenog poklona, nakon bezbroj hladnih susreta. Jer, vole svoj život baš kakav jeste.

Zato sam tekst i naslovila dobri roditelji. Jer dobri roditelji su pre svega dobri ljudi, bilo da su mama ili tata u pitanju. I mada bih im dala poznati epitet žena, majka, kraljica, obe bi se nasmejale na to, jer su ljudine pre svega, u svakom smislu.

I nikakva sramota nije tražiti pomoć onoga ko to zna…

Leave a Comment